Ознаке

, , ,

Делимично је тачно да је спорт само средство за заглупљивање масе, и да сада, када наша земља пролази кроз највећу кризу од 1999. године, спортски успех само може да користи љигавој гарнитури на челу државе. „Хлеба и игара“ – том девизом водили су се стари Римљани да би заташкали кризу у земљи. Ми хлеба имамо све мање, а игре су добре да заборавимо на понижења којима смо сваки дан изложени. Па ипак, у савременом свету можда нема бољег начина да се искаже родољубље, ни прилике да се више поносиш својом нацијом од националног спорта, а кошарка то у Србији свакако јесте

Фото: Танјуг-AP Photo/Thanassis Stavrakis


Србија и ове године игра у финалу једног великог кошаркашког такмичења. Овога пута, с обзиром на изостанак толико добрих играча, то је огроман успех. Од Теодосића, Јокића, Бјелице, Симоновића, Калинића, Недовића и Радуљице вероватно би могла да се састави најбоља екипа у Европи, мада ни у НБА сигурно не би били међу најгорима. Један за другим најбољи српски кошаркаши отказивали су селектору Александру Ђорђевићу, али он није престао да верује. Због тога се може рећи да је ово најпре успех легенде београдског асфалта.

Делимично је тачно да је спорт само средство за заглупљивање масе, и да сада, када наша земља пролази кроз највећу кризу од 1999. године, спортски успех само може да користи љигавој гарнитури на челу државе. „Хлеба и игара“ – том девизом водили су се стари Римљани да би заташкали кризу у земљи. Ми хлеба имамо све мање, а игре су добре да заборавимо на понижења којима смо сваки дан изложени. Па ипак, у савременом свету можда нема бољег начина да се искаже родољубље, ни прилике да се више поносиш својом нацијом од националног спорта, а кошарка то у Србији свакако јесте. Две и по деценије англоционистичких притисака и клевета довеле су, нажалост, до тога да се многи Срби стиде припадности свом народу, и кошарка је једина преостала област где сви здушно, без икаквог страха да ће бити оптужени за „геноцид“ у Сребреници, могу из свег гласа да вичу: „Србија, Србија!“

САЛЕ НАЦИОНАЛЕ

Када је пре четири године Сале Ђорђевић преузео вођство националног тима Србије, наш тим је био у великом паду. Претходне године нисмо ни учествовали на Олимпијским играма, а на претходна два европска првенства, иако вођени легендарним Душаном Ивковићем, стизали смо само до четвртфинала. Новом селектору, готово без икаквог тренерског искуства, нико није давао шансе за успех.

Преварили су се. Исто самопоуздање и енергија којима се одликовао као играч још увек су избијали из некадашње звезде српске кошарке, и Сале је вишком позитивног набоја заразио и играче.

Када је средином осамдесетих година прошлог века заиграо за Партизан и повремено за репрезентацију Југославије, било је очигледно да Ђорђевић не поседује таленат једног Дражена Петровића или Предрага Даниловића, али харизма којом је зрачио надокнађивала је било какав мањак висине и снаге. Сећам се када сам га 1986-те или 87-ме виђао иза шанка новосадског кафића „Миш“, загрљеног са можда најпопуларнијом девојком из моје школе, Бебом. Ђорђевић је тада војску служио у Новом Саду и где год би отишао заузимао је почасно место. Наочит, самоуверен, и већ свима познат као врхунски спортиста, свуда је за собом привлачио погледе. Навијао сам да га приме у Бостон 1990, али да јесу, вероватно не би ни било оних његових чувених тројки у последњој секунди у Партизану и у репрезентацији, његовог заштитног знака.

Тридесет година касније, он је ту своју „лудачку“ енергију пренео и на нову генерацију репрезентативаца Србије. Играчи сведоче да су после лоше игре и пораза били, разумљиво, разочарани и сумњичави, али да им је Салетова непоколебљива вера помогла да и они почну да верују, да поверују да је победа и против далеко бољих селекција не само могућа, већ на домак руке. Сале није изгубио веру ни кад смо само са две победе и три пораза ушли у завршну, „нок-аут“ фазу Светског првенства 2014. Против Афро-Американаца са супериорним физичким предиспозицијама није се могло до злата, али то нико није ни очекивао.

Шта год да се деси сутра у финалу са Словенијом, Србија је још једном показала да је земља кошарке. Да ли је то због висине Динараца, тимског духа или дечијег ентузијазма у игри, није ни важно. Ако изгубимо, то ће ионако бити само због тога што су селектор и два најбоља играча Словеније по очевима Срби.

Опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 16. 9. 2017)

Advertisements