Слободан Антонић: Опростачење

Није се псовало у позоришту, није се псовало у књижевности, није се псовало на филму, на телевизији, у стрипу (најдаље докле се ту ишло било је „Сто му громова!“ и „Гром и пакао!“). Нећу да кажем да тада нико није псовао. Реч је о томе да је у централном делу друштва постојао консензус да је псовање примитивно, увредиљво и неприхватљиво, да оно псовача аутоматски дисквалификује из света не само пристојних већ и нормалних људи

Градоначелник Суботице Богдан Лабан (СНС)

Тема овог текста нису тек Лабанове псовке и то што га је заштитио Председник лично. Тема мог чланка није само вулгаризација и дегенерација нашег јавног живота, убрзана нарочито после 2012. године – са ђубре-таблоидима и порнографским ријалити-емисијама као симболима доминантне „народне културе“.

Тема овога текста заправо је ширење, и то по целој дубини српског друштва, једног малигног процеса где су Лабан и недавна вишедневна спрдња са наводним уласком бебе у ријалити само симптоми. У овом тексту, дакле, писаћу о опростачењу.

Знам да ће ми млађи читаоци овога сајта тешко поверовати, али некада се у Србији не само далеко мање псовало већ у значајним сегментима друштва уопште није било псовки.

Када смо ми били деца, заиста нисмо псовали. Рођен сам у Београду 1959. године – дакле, не у Версају у 18. веку – и одрастао у новобеоградском 21. блоку. Колико се сећам, псовали су само Циганчићи који су долазили са Старог сајмишта, и извесни Шемпа кога смо се сви плашили, а који је, мислим, и завршио као делинквент.

„Па како сте онда изражавали љутњу?“, питају ме у неверици синови, пошто сам се чудио псовкама једног дванаестогодишњака, упућеним кошаркашкој лопти, током игре („Ма уђи ку*во, пи*кетино једна распадачка!“). Знам да то данас звучи смешно, али ми, док смо били деца, љутњу смо изражавали углавном изразима: „А у першун!“ и „Дођавола!“, а добри Горан Гајић, који је у инат свима, иако београдско дете, навијао за „Динамо“, говорио је: „Доврага!“.

Није се псовало у позоришту, није се псовало у књижевности, није се псовало на филму, на телевизији, у стрипу (најдаље докле се ту ишло било је „Сто му громова!“ и „Гром и пакао!“). Нећу да кажем да тада нико није псовао. Реч је о томе да је у централном делу друштва постојао консензус да је псовање примитивно, увредиљво и неприхватљиво, да оно псовача аутоматски дисквалификује из света не само пристојних већ и нормалних људи.

Тек у гимназији, моји вршњаци који су се „профрајерисали“ почели су да пуше и да псују. Но, они су били у изразитој мањини међу свим другим дечацима, а о томе да нека девојчица псује није било ни говора. Током целокупног школовања у Десетој гимназији (1974−1978), не сећам се да сам било када чуо да нека девојка псује. Свако ко данас користи градски превоз сведок је да по учесталости и репертоару псовки девојке, нажалост, више не заостају за младићима („Ма скини ми се с ку*ца!“, рече баш пре неки дан у тролејбусу девојчурак, иначе сасвим лепо обучен и нашминкан).

Добро, можда је кварт у којем сам одрастао био специфичан – у њему су станове добили официри и војни службеници (мој отац био је инжењер-грлица: „грађанско лице на служби у ЈНА“), па смо сви били типична „социјалистичка средња класа“. И Десета гимназија била је тада одлична, боља од Једанаесте, што би се данас рекло – елитна школа.

Но, моје искуство каже да се није псовало ни у другим сегментима друштва. Средином осамдесетих први пут сам се оженио, и тада сам имао прилику да боље упознам свет раковичких радника. Таст и ташта радили су у „Рекорду“ и готово сви њихови рођаци и пријатељи припадали су том миљеу. Не сећам се да сам било када од њих чуо једну-једину псовку, а бар у два наврата таст је као возач био у стресним ситуацијама – данас у таквим приликама сви псују „мртву мајку“ и проклињу да се тако „деци на гроб вози“ – а из његових уста изашло је само једно „У, мајку му!“.

У јануару ове године путем мејлинг листе наставника и сарадника мог факултета (неких 237 прималаца) повела се краћа расправа о томе да ли би требало за Светог Саву звати свештеника да сече колач. Декан је покушао да образложи зашто би требало, на шта је један редовни професор одговорио мејлом у коме је стајало само: „WTF?“. Пошто не користим друштвене мреже, нисам имао појма шта то значи, па сам изашао на нет и тамо нашао: „WTF je скраћеница `What the f*ck`што на српском значи `Шта који к*рац`“ (овде).

Када смо ми били студенти, за нас су професори Филозофског факултета били полубогови – достојанствени, ауторитативни, строги, али праведни… Тешко ми је да замислим Војина Милића, Бошка Поповића, Драгослава Срејовића или Војислава Ђурића да псују код куће, а потпуно ми је, заиста потпуно немогуће да замислим како они декану пред свим колегама кажу: „Ма шта, који к*рац?!“.

Е, тако смо дошли до Лабана. Када нам је било много смешно што смо у позоришту, као „храму културе“, први пут чули „А у пи*ку материну!“, па смо се сви кикотали и аплаудирали; када смо били одушевљени како наше двогодишње дете изговара прву псовку, па смо тражили да то понови и пред раздраганим гостима; када смо и сами почели да псујемо, јер „сви то раде“….; е, тада је полако настајао Лабан.

И сада, ево градоначелника Суботице који каже: „Не знаш са ким си се за*ебавао. Немој да ти пи*ку разбијем! Хоћеш да ти пи*ку разбијем? То што ти желиш је ку*ац од овце. Мајмуне један, шта то значи бре, јеси ти луд? Да ти је*ем матер сад, а? Је*аћу ти маму бре, у те смрдљиве очи што си с*ао. Шта мислиш да ти ту пи*ку сад разбијем? Је*аћу ти матер, пи*кетино једна смрдљива! Је л’ ти знаш с ким се за*ебаваш? Који ти је ку*ац, зашто си излепио `Богдане, Бог је љут на тебе`? Оћеш да пустим сина мог да те пребије? Маму ти је*ем! Ево ти, снимај, ја се не бојим, снимај. А теби ћу да је*ем и оца и мајку. Ти си џукела. Јеси ти психопата, јеси се лечио? Немој онда да се*еш више, је*аћу ти матер, као пи*ку ћу те наместити. Гледај ме право, гркљан ћу ти ишчупати, кад га шчепам, као мој питбул ћу ти појести тај гркљан. Пи*ко једна смрдљива! Треба да ти бетонске ципеле дам? И јаја има на ражњу да ти ставим. Пи*ко једна! Је*ао те и тај из Грађевинског комитета у Београду. Је*аћу те и тамо у уста, јеси чуо шта сам рекао? Бежи, пи*ко смрдљива!“ (интегрални снимак и транскрипт овде).

И не само да се тај човек није нашао посрамљеним, пошто је његово претеће псовање снимљено и доспело у јавност, па да одмах поднесе оставку – како би урадио сваки иоле пристојан (нормалан) човек. Не само да се његова странка није нашла посрамљена, као ни његова градска већница, па да су га сменили у року од 24 часа. Не, него је лично Председник републике узео да га брани.

Ево којим речима га је штитио и правдао: „Лабан је направио страшну грешку, урадио је нешто што не сме да уради неко ко је градоначелник. Да грађанима Србије кажем шта је урадио. Разговарао је са човеком који га напада и вршио притисак да се постави одређено лице у пословни простор Суботице. И Лабан му у том разговору каже: `Ти мене тераш да ја крадем, ти хоћеш да ја крадем, ја нећу да крадем!; грло ћу да ти ишчупам, овакав си, онакав, оба ока ћу да ти ископам…` – не знам шта је све изговорио, што су страшне ствари, али бар Лабан говори да неће да краде, на шта га тера овај. За то је заслужио похвалу и најстрашнију осуду“ (овде, 31:42-32:20).

Дакле, осуда за псовање и претње, али похвала што је то све било са циљем да се одбије учествовање у крађи. Председник, притом, занемарује податак да је и Лабанов саговорник – који га, наводно, тера да краде – такође члан СНС. Такође, ако поново погледамо шта Лабан прича, видећемо да је то прилично необичан начин да се каже „Ја нећу да крадем“. Поштен човек би заиста рекао ту реченицу – или, ако је тачно да је реч о „притиску да се постави одређено лице у пословни простор Суботице“, како каже председник – Лабан би рекао: „Ја твог кандидата нећу да поставим и тачка!“, и тако би се све завршило.

Али, Лабан није тако рекао. Он не само да најстрашније псује, он прети „чупањем гркљана“ и „бетонским ципелама“. Како би отклонио притисак на себе да нешто украде или да некога постави на дужност? Па, тешко.

„Чупање гркљана“ и „бетонске ципеле“, колико је познато, типичне су претње у мафијашким обрачунима. Читав Лабанов диксурс је не само простачки, већ и карактеристичан за криминогени миље. Е, то је суштина проблема: уз најстрашније псовке иду и мафијашке претње, а онда се појави Председник републике који да легитимитет таквом понашању.

Председничком екскулпацијом Лабана не само да силеџијски простаклук добија легитимитет него Србија као да постаје мафијашка јазбина у којој влада закон џунгле, рекета, претње и уцене. Када се пређе та црвена линија – све је дозвољено.

Зато прича о псовању увек има реп. Није ту никако реч тек о „финим душицама из девојачког интерната“ које не разумеју животност и лепоту „сочних псовки“ (да ли су псовке неко пожељно воће које би требало да буде „сочно“?). Реч је о томе да када псовање добије право грађанства, уз псовке, као код Лабана, обавезно иду најпре, најстрашније увреде („Пи*кетино смрдљива!“), затим претње („Немој да ти пи*ку разбијем!“; „Је*аћу ти маму бре, у те смрдљиве очи!“; „Шта мислиш да ти ту пи*ку сад разбијем?“; „Је*аћу те у уста“, итд.), да би све кулминирало типичним мафијашким претњама („Треба да ти бетонске ципеле дам? Гркљан ћу ти ишчупати, пи*ко једна смрдљива!“).

То је правило стрме равни: када једном кренете да се котрљате, ако се не освестите и не пружите отпор, завршићете у амбису. Анестетизирани Фрулашевим мелодијама о Европи, о Икеи и само-што-није побољшању стандарда, а и сами претходно усисани у културу опростачења и сведености на животињске нагоне и потребе, не желимо да приметимо како се све око нас распада – и држава, и друштво, и култура, и морал, и пристојност, и породица…

Нама је потребна озбиљна метаноја, дубинска катарза, одлучна духовна и друштвена револуција. Или ћемо допустити да Србија на крају збиља постане мафијашка јазбина – земља насиља, претњи, рекета и „пи*кетино-смрдљива“ дискурса?

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 12. 9. 2017)

Advertisements

3 thoughts on “Слободан Антонић: Опростачење”

  1. У доста тачака се не слажем са г-ном Антонићем.
    1.Псовало се увек – ја сам 20 година старији од њега, рођен сам у доба Краљевине, у Београду, у сред “круга двојке“ . У основну школу на Врачару (тада се звала „Алекса Шантић“, али касније овим новим становницима „круга двојке“ то име није било довољно отмено, па су јој натакли име оне комунистичке барабе и совјетског тајног агента Рибникара) сам пошао 1945г. (одмах после тзв. “ослобођења“). Могао бих навести 4-5 сочних псовачких реченица/узречица још из основне школе, али из обзира према пристојности не смем. Није се псовало у породици, и тада нису псовале девојчице.
    2. Сматрам да је једна од тајни успеха СНС/Вучића баш и у томе што народу (великој већини) баш одговарајју њихова свињска бахатост, прљави таблоиди и Пинк-ТВстил. Наступ и псовачка елоквенција Лабана се изузетно допадају већини бирача – што ` но рекли: “Тако треба!“. Сметају само цивилизованој мањини (4-5% становништва).
    3. Г-дин Антонић каже: “…Председничком екскулпацијом Лабана не само да силеџијски простаклук добија легитимитет него Србија КАО ДА ПОСТАЈЕ мафијашка јазбина у којој влада закон џунгле, рекета, претње и уцене…”. КАО ДА…??? Е, господине Антонићу, она је то већ поодавно, и у томе је псовање нешто сасвим споредно – а, ма како вам то чудно звучало, корени силеџијског простаклука те мафијашке јазбине у којој влада закон џунгле, рекета, претње и уцене се вуку још од разбојничког доласка на власт „ослободилаца“ из 1944/45 г., и њихове даље непрекидне владавине, сада допале у канџе генерације њихових унука.

    Свиђа ми се

  2. Примитивизам је ослобођен безакоњем. Безакоње је добило законску форму комунистичком револуцијом. Прикривени примитивизам је тињао и чекао свој час, и ево дочекао је. Да би се испунила чаша гнева Господњег мора се истрпети голгота морала и истине. На жалост историја учи да се до катарзе и освешћења долази само путем страдања. Без невоље нема богомоље. Срби су се одрекли Господа Христа и љуто увредили Бога Богомајку Светог Саву и Свеце Божије па се још и жале да хоће боље. Од фукарског накота фукарска и власт. Па како може бити добро кад је овај род србски безбожан зао и покварен Покајте се Срби па ће вас Бог погледати и спасити.
    И још и то да се каже у Православном обредном исповедању Хришћанске вере постоји обред резања Славског колача а не постоји сечење.

    Свиђа ми се

  3. Људи, ако Бога знате, престаните да пљујете по нам свима, мука ми је. Прво онај „ви сте лењи“ , онда Лабан кога узимате као представника Србије – превише је. Ако ви лично осећате да је тако, ја не, сам увређена. Знате, и ја сам овај народ и не дам да ме трпате у исти кош са пропалицама.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s