Ознаке

, , ,

Србин и Косово су човјек и земља и једно без другог нијесу ни Србин ни Косово. Ђе се мре осим на Косово и ђе се родисмо осим на Косово? Ђе су ти кости предака без на Косово и ђе је гробље Србиново без на Косово

Лука Вукадиновић

Поље новог рођења, поље страдања, поље мученика.

Поље а на пољу јама.

Рака пуна страдалника, пуна синова и отаца.

Гробница нових војника, нових угодника.

Рана Србинова, урођена жеља и последња нада.

Земља монаха, Србинова Света земља.

Гробље Србиново ђе историја породице спава.

Авлија Србинова и кућа Србинова, најсветији дио земље Српске.

Крваво поље Србиново постало је поље од отаца, изгубљена снага Србинова вјеру губи одруче се царства.

Земља без земље ђе звона буде сатрапе и крвнике.

Земља крвава и земља света, земља судбине изгубљене, судбине непознате.

Брана историје и граница живота, потоња и прва жеља Србинова.

Обећана земљо Србинова, твоји Срби дадоше те лако.

Сузо Србинова и кућо Србинова, није тебе Србин напустио.

Наше куће коров једе, моје село угашено чува тужне приче наше.

На сред земље сунце рађа ново сунце, источнога дана зраци покрили су земљу ову.

Народ изгнан на стуб срама виси, окићен је руглом и срамотом, народ заклан само једно иште, да се твојом земљом покрије кад заспе.

Страдаше Срби мученици, мајке, шћери од јунака задње дане оплакаше.

Србин бити значи распет бити, Србин бити значи ратник бити.

Чувао је Србин луди, чувао је запад тужни, чувао је туђе дане, дочекао ноћ за себе.

Нови Срби за будућност гину, нови Срби снивају срамоту.

Костурницо земљо моја, сваки камен крв је лила, свако дрво у жилама чува тијела мученика.

О светитељи, наши родитељи, оставише ђеца ваша мошти ваше туђој вјери.

Оставише богомоље, допустише да роб влада.

Свети Симеоне Мироточиви, оче сина свих синова и отаца.

Свети Саво оче и сине, синова и отаца.

Свети Краљу Стефане Првовјенчани први царе лозе свете.

Свети Краљу Владисаве, радује се твоја лоза, највећега врати нама.

Свети Давиде, Димитрије.

Свети Краљу Драгутине.

Свети Краљу Милутине.

Преподобни Стефане Мироточиви.

Свети Краљу Стефане Дечански, сузом гријеш наше дане.

Свети Царе Уроше, сине оца силног сина.

Преподобни Јоасафе.

Великомучениче Свети Лазаре, царе мучениче Христов ратниче, дана новог зачетниче.

Оци и синови свети, родитељи Србинови, нијесу Срби дочекали да их грије земља ваша.

Светитељи и владари изроди се урођено и рођено па сад љути крвник брат је брату.

Шта је поље до Косово и шта је једина земља Србинова до Косово?

Србин и Косово су човјек и земља и једно без другог нијесу ни Србин ни Косово.

Ђе ће Србин него на Косово, ђе је Косово без Србина, ђе су и Косово и Србин без Косова?

Ђе се мре осим на Косово и ђе се родисмо осим на Косово?

Ђе су ти кости предака без на Косово и ђе је гробље Србиново без на Косово.

Без Косова нема Србије и нема народа, Косово је пут до царства небескога са Косова видим далеки пут, пут без пута и вјечност непролазну.

О Косово грдно судилиште, питома земљо Србинова, једина рано Србинова.

Рушили сте царство небеско из царства лудога, кушали сте слатке варке дочекали задње дане.

Како ме боли рана Косова и како је жедна душа сирота.

Како је лака моја нада и колико тешка моја снага, колико тешка моја мржња и колико лака ваша варка.

Само са Косова видим Косово, Косово плаче за Косовом а Косовом опет куга влада док Косово крене на Косово.

Свесрпска клетва ископа ми браћу, моја браћа јецају и вриште.

Са прозора куће гледам Дечане, дишем љепоту не бојим се смрти.

Гледам највећу нашу бољку, сањам снове луде, страх ме копни, страх ме једе.

Косово и опет Косово, тамо сам рођен прије рођења и тамо ћу заспати прије кончине.

Гледам сузу старца па му гледам дане док ми лако прича како живот живи.

А Србина нема, Србин је своју нашао срећу у тамници страха у лажима свијета и последњој тежњи.

Снаге немам за Косово, Косово ми задаје страшне боли Косово ме боли па поново и тако до краја.

Кратка је струна поноса, још је тања струна мира, најтања је струна страха, струна Косова.

Туђе, није твоје Србине, туђе јер се борише за своје, није твоје јер си Ти Србине тражио себе тамо ђе те нема, тамо ђе те маса води.

Нијеси ти крив Србине брате, крив је твој брат и сваки други брат, сваки брат и сестра који нијесу знали за браћу и сестре, који нијесу знали да су мајку и оца оставили и пошли путем који ниђе не излази а који води тамо ђе се воде све оне болне битке, слатке и питке.

А шетах Пољем и накупих пуне шаке божура па их понесох и оставих крај ћивота светог краља, изађох из једине куће и одох из једине земље, последњи пут погледах зрцало Србиново и виђех Србина на пољу.

Лука Вукадиновић (Никшић) је писац и пјесник. Студира философију. Објавио је збирку прозе и поезије под називом „Добар је човјек ако је човјек“. Вукадиновић је објавио преко сто педесет текстова и чланака у Црној Гори и окружењу. Предсједник је НВО „Црна рука“ 

Приредила и белешку о аутору написала: Јелена Николић

Advertisements