Ознаке

, , ,

Рачунам, ја те плаћам, ја могу и да ти дам отказ.

Паразитираш на мојим парама, порезима и доприносима.

Кад год ти зафали за пиво, ил’ ми смањиш плату, ил’ измислиш таксу. Мене не питаш ништа, а ја те плаћам.

Па, где то има?!

Све сам ти поверила и платила те да о свему бринеш, а ти си све што је могло да се упропасти упропастила.

Поверим ти здравство, ти га доведеш до „молим вас купите ове лекове, ми то немамо у болници“. Чека се на прегледе, чека се на лабораторијске анализе, штеди се на дијагностици, а оној мучној деци за коју код нас нема лека ми, грађани, сакупљамо паре за лечење. Смањила си плате лекарима и сестрама, повећала им бирократију, само нешто куцају и пишу, и – одоше сви у Немачку! Ко ће нас да лечи? И на све то, ти ми не даш да бирам да ли ћу здравствено осигурање да плаћам теби, или некоме коме ја хоћу! Никад више рака, никад више психички оболелих, а ти бројиш заменике помоћника саветника председника и хвалиш се колико ти је њих дошло на ракију.

Поверила сам ти школство и уништила си га зачас! Измишљаш једне предмете, укидаш друге, више се не зна ко пије, а ко плаћа. Тераш школу да ђацима покаже како лоши поступци немају последице, а после за све грдиш просветне раднике. Поред живих просветних радника, ти зовеш неке невладине организације да нам уређују образовање. Уџбеници никад гори, наставни програми никад хаотичнији, наставници никад мање мотивисани, а никад оптерећенији глупостима које морају да раде, а које никакву корист не доносе. Па си и њима смањила плате.

Поверила сам ти своју старост, а ти си моје паре уплаћене у пензиони фонд проћердала, па ме сада тераш да радим и када будем имала 65 година. Како? Шта да радим са 65 година (а можда и 67), у учионици са 30 пубертетлија? При том ми не даш да сама бирам у који ћу пензиони фонд да уплаћујем своје рођене паре.

Дам ти да бринеш о мојој безбедности, а ти направиш вашар! Опљачкају ми кућу, ти не нађеш лопова. Дилери шетају око школа, али нема пара за довољно школских полицајаца. Лудаци се убијају по улицама, а ти саопштиш да је починилац злочина од раније познат полицији. Највећи лопови дижу нови спрат на вили и увозе пети ауто у гаражу, а ти малтретираш бабе што продају лубенице и децу што свирају у Кнез Михајловој. Имаш за чуваре фонтана и контејнера, а немаш за Центре за социјални рад. Сад су ти што су од раније познати полицији почели и децу да убијају! О чему, бре, ти бринеш уопште?!

Теби платим да водиш рачуна о томе да шта купим у продавници да једем, стварно буде храна, а ти дозволиш да једем оно што су друге државе одбациле као шкарт! И тиме да храним дете! Више отрова купим недељно у самопослузи, него што су све Борџије потрошиле за живота.

Дам ти да бринеш о правди, а ти се не потрудиш ни да у речнику провериш шта та реч значи! Поштеном човеку је теже правду да истера, него да се сам сахрани о свом трошку, кад му време није. Пре ће смрт, него пресуда. Само онај Небојша из Београда зачас добио црно на бело да је НИН крив. После и њега превеслали.

Лепо ти дам етар на чување и кажем ти да су фреквенције јавно добро, а ти дозволиш да по цео дан слушам оног што га тровала тазбина, па од последица умислио да је писмен. По сто пута на дан прича да је неко испрдак, олош, дрипац, алкохолно ушљикана буздованчина, стока, пијандура, умоболни, ретардирани, прљава кратконога смрдибуба која базди на шварглу, што се не купа, него се запире, пувОњак, троњара, снајка, побегуља… И део о „мобилном који се носи у гаћама да би тамо бар нешто прорадило“, исто смо морали да слушамо и то у вестима.

Само да нагласим да је ово била колекција из четири отворена писма, која сам због тебе, државо, морала да прочитам и слушам по сто пута.

Онда мртва хладна пустиш и оног што му је жена за велике паре саветница у великој фирми чије дугове плаћаш мојим парама, да по читав дан приказује друштвени талог како псује, туче се, вређа. Онда опет криви просветни радници због пораста вербалног и физичког насиља у школама. Цврц!

Дам ти моје паре да ми уредиш области због којих држава иначе и постоји, а ти Цици даш пет хиљада евра сваког месеца, а Дани шест. Па да ли си ти нормална?! Јеси ли ме питала пре него што си им дала моје паре? А овамо све више самоубистава, јер људи више не могу овако да живе. Па и старци су почели да се убијају, срам да те буде!

Дам ти паре да ме представљаш по свету, а ти поставиш старлете по конзулатима, и шаљеш овог твог представника да пијан пева по банкетима.

И још нешто!

Хтела сам да за моје паре о струји, води, путевима, железници, безбедности и свему осталом што се тиче свих нас, брину најбољи менаџери, најквалитетнији стручњаци, они што су били најбољи студенти и радници, а не неки тамо керамичари, стручњаци за кафу и печење, ваздуплохови и колутачи очима са по два цилиндра у сваком оку! Хтела сам да за моје паре будеш таква да најбољи студенти први нађу посао, а не авионску карту у једном смеру. И да први добије субвенције највреднији сељак, а не онај ког је Пера из месне заједнице на партијском састанку препоручио. И да се не асфалтира прво Ђокин сокак јер је Ђока неки ђока у партији, а да ја ломим ноге по испуцалим тротоарима.

Највише ти замерам што ме сваког дана правиш лудом. Бар да муљаш и ћутиш, па и некако! А ти запела – те нерадник сам, те лења сам, те оћу да радим да бих живела, а ти би да живим да бих радила, те спавам и кад сване. Ти тврдиш да ја изводим неке бесне глисте – хоћу да купујем књиге; хоћу да Рале Миленковић може да гостује свуда где има публику (што значи свуда), а не Курсаџије; хоћу да Васил Хаџиманов слободно наступа зато што је квалитетан, а не Амадеус бенд; хоћу да Кокан Младеновић добије награду кад год му је представа најбоља, а не да Лазар Ристовски добије 40 милиона динара … Ја хоћу, ти не даш, а ја те плаћам!

Државо, ниси покварила само оно чега се ниси дочепала!

Ја те не бих више плаћала, ако може.

Ја бих да ти дам отказ, а ако се и други досете, оста ти без посла!

Једино за шта могу да те похвалим јесте то што си сама схватила да си болесна и неспособна, али ти много замерам што си онда нашла белосветске старатеље да раде твој посао како они хоће, па сад морам и њих да плаћам. Боље би било да си отишла на лечење. Ето, још бих само за твоје лечење добровољно дала моје рођене паре.

П.С. Не, нећу нигде да идем. Мени је овде место, али теби таквој није.

(Клотфркет, 13. 7. 2017)

Advertisements