Ознаке

, , , , , , ,

Владе у региону суочене са Меркел–Макроновом иницијативом да се преуреди Унија ускоро ће бити натеране и да бирају између будућности дубље интеграције са Западном Европом, или будућности у којој је Централна Европа све више на маргини. То је избор између Емануела Макрона и Виктора Орбана, мађарског тврдолинијашког националистичког премијера

Подржаваоци Европске уније у „Маршу за Европу“, Праг, Чешка Република, март 2017. (Фото: Vit Simanek/CTK, via Associated Press)


(Њујорк тајмс, 22. 6. 2017)

Софија, Бугарска – Девастирани Брегзитом и узнемирени победом Доналда Трампа на америчким председничким изборима, многи Европљани дочекали су крај 2016. године у дубоком очајању. Они су прихватили тврдњу да је историјски тренутак Европске yније прошао. Шест месеци касније, ништа није другачије, а опет се све променило.

Анкете показују да се све већи број Европљана клади на Европску унију. Побољшане економске прилике широм континента, јадан учинак популиста у Холандији и понижење које је претрпела Тереза Меј – „тврди Брегзитер“ – на општим изборима у Британији у јуну[1] довели су до тога да се многи Европљани надају да је Европска унија добила још једну шансу, и да ће из ње успети да извуче највише што је могуће.

Одлучне победе Емануела Макрона у Француској – прво на председничким изборима у мају а потом и на парламентарним изборима у јуну[2] – на истакнуто проевропској платформи довеле су до тога да многи Европљани поверују да је, уместо дезинтеграције, сада чак могуће и даља интеграција. Међу заговорницима још ближе уније постоји нада да ће Макронове радничке реформе у Француској убедити Немачку да више инвестира у економије еврозоне. У међувремену се припремају планови за додатно улагање у европску одбрану

Али док је заразни оптимизам видљив свугде у Западној Европи, Исток остаје упадљиво неодушевљен. Перспективе да Источноевропљани напусте Унију – што их је бивши чешки председник Вацлав Клаус недавно усрдно молио да ураде – подједнако су вероватне као да руски председник Владимир Путин изгуби изборе наредне године, али многи  у Источној Европи су раздражљиви у вези са немачко-француским настојањима да преуреде Европу. Зашто?

И док је већи део источноевропске елите сумњичав према Макроновој политици, неки заступају став да је политика ниских плата главни разлог за огроман одлив људи из њиховог региона. У неким државама, више од 10 процената становништва је отишло на рад у иностранство. Међународни монетарни фонд је израчунао да, ако се одлив настави по тренутним стопама, Средња, Источна и Југоисточна Европа изгубиће 9 процената свог очекиваног бруто друштвеног производа између 2015. и 2030. године.

Док Меркел–Макронова стратегија представља изазов за средњоевропску економију, реалност Европе у две класе представља стратешки ризик.

Неколико ствари сажима источноевропску нелагоду да не постану грађани другог реда у огољеном смислу недавног скандала око два различита стандарда за храну. Источноевропски потрошачи су открили да неки производи, као што је на пример Нутела, имају другачији укус ако су купљени у Аустрији од оних у Мађарској.

Средњоевропски отпор новој осовини Берлин–Париз може да уведе нови укус Европе у целини. Ове државе сада су суочене са избором између дубље интеграције под условима које поставе Немачка и Француска и политичке маргинализације – и ова страховања о Европској унији у две брзине могу да постану самоиспуњавајућа пророчанства.

Нажалост, нелиберални обрт у Мађарској и Пољској – обележен покушајима да се контролишу судови, укроте независни медији, и оствари већи уплив у грађанско друштво (да не спомињемо националистичку реторику база ових политичара) – присилиле су многе Западноевропљане да се оглуше о оно што у неким случајевима представља легитимну озлојеђеност Средњоевропљана.

Избегличка криза је тема која је у средишту. За Западноевропљане пољско, чешко и мађарско одбијање да прихвате квоте за прихват избеглица – које је усвојио Брисел 2015. године – показује да источноевропским државама мањка солидарности нужне за Европску унију. Источноевропљани, с друге стране, с правом инсистирају да императив солидарности не сме да надјача демократски мандат, и да је егзистенцијално питање о томе ко припада заједници искључиво у надлежности демократски изабраних влада. Проблем је што мађарски хистерички антиизбеглички речник обесмишљава легитимна страховања Централне Европе као да је реч само о проблематичном национализму.

Али, ако се државе Средње Европе суочавају са истим изазовима, оне се са њима не сучељавају заједнички. Сан о уједињеној Средњој Европи, изражен кроз формирање Вишеградске групе 1991. године, више не постоји. Две државе међу чланицама групе, Чешка и Словачка, покушавају да се дистанцирају од друге две, Мађарске и Пољске, које се боре са Европском унијом. У међувремену, чак су и Пољска и Мађарска којима је заједничка нетрпељивост према Бриселу, подељене када су по среди односи са Русијом.

Владе у региону суочене са Меркел–Макроновом иницијативом да се преуреди Унија ускоро ће бити натеране и да бирају између будућности дубље интеграције са Западном Европом, или будућности у којој је Централна Европа све више на маргини. То је избор између Емануела Макрона и Виктора Орбана, мађарског тврдолинијашког националистичког премијера. Још увек је упитно који ће избор Владе направити. Али, средњоевропско двадесетовековно искуство се може сажети у изреку: „Ако ниси за столом, онда си у јеловнику.“

Иван Крастев се налази на челу Центра за либералне стратегије (Бугарска). Стални је члан Института за хуманистичке науке у Бечу. Колумниста међународног издања „Њујорк тајмса“ од 2015. Последња његова објављена књига је „After Europe“. Живи и ради у Софији

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: У изворнику стоји „овога месеца“ што смо прилагодили због неумитног протока времена.

[2] Прим. ММ: Исто као у претходној напомени.

Advertisements