Ознаке

, ,

Четврта политичка теорија себе представља као апел, али не на варијације или комбинације политичке филозофије модерности, већ на радикалну промену парадигме. Ова промена може се негативно описати као одбацивање политичке филозофије Мајке у својој метафизичкој основи, тј. једноставно као потпуно уклањање модерности. Почетак модерности у себи већ носи значење, садржај и логику свог краја

Појашњење природе Четврте политичке теорије

Четврта политичка теорија (4ПТ) је концептуална матрица која описује могућу алтернативу политичкој тежњи, која је постала доминантна у епохи модернизма.

Три главне политичке идеологије епохе модерности, које укључују либерализам (прва политичка теорија), комунизам (друга политичка теорија) и национализам (трећа политичка теорија) су, заправо, исцрпљене и утеловиле су различите аспекте модерне парадигме политичке филозофије.

Ови политички концепти су се у 20. веку сукобљавали један с другим и одређивали структуру светских ратова, хладног рата, савеза, уједињавања, итд. Ако је Први светски рат био сукоб између неколико великих националних европских сила, онда је други Светски рат показао сукоб све три идеолошке силе: либерали на челу са Западом (Сједињене државе и Енглеска), комунисти на челу са Совјетском Савезом и нацисти/фашисти Мусолинијеве Италије, Хитлерове Немачке и други њима блиски покрети.

Према томе, након што је Трећа политичка теорија (фашизам и националсоцијализам) претрпела пораз, две политичке теорије су остале – Прва и Друга – и сукобиле су се током Хладног рата, све док Прва политичка теорија (либерализам) није победила другу (комунизам) 1989., а посебно 1991. године.

Три верзије модерности

Читава историја модерности прошла је у знаку три политичке теорије које су одражавале сâму матрицу, парадигму модерне политичке филозофије. Све су биле изграђене према логици политичке филозофије Мајке – све су били материјалистичке, еволуционистичке, прогресивистичке, а према свим овим теоријама, структура Земље се посматрала одоздо на горе,, а не од врха надоле – дакле, изграђене су на темељу иманентне материјалистичке доктрине.

Како следи, редослед појављивања ових теорија и редослед њиховог нестанка (или маргинализације) одражава и одређену логику у којој је борба између ове три политичке теорије била борба која је од њих била најконзистентнија парадигми модерности.

Ове три верзије модерности су се бориле између себе око најважнијих закључака. У питању је било откривање која од ових идеологија садржи суштину модерности. Комунизам је то тврдио и веровао да ће доћи после либерала; либерализам је то исто тврдио, верујући да је сâм израз модерности, док је национализам (фашизам, националсоцијализам) – ово је важна ствар – такође то тврдио и себе сматрао револуционарном доктрином која одражава дух модерности, иако у другачијем контексту, у различитим пропорцијама и са различитим кључним вредностима у односу на либерализам и комунизам.

Победа либерала: прво постаје последње

Све ове три идеологије су се бориле да би се кроз једну од њих, по сваку цену, остварио дух модерности. Свака од ових идеологија је веровала да је она сâма – модерност. После пораза нацизма, две идеологије, либерализам и комунизам остале су да се боре за право да остварују модерност кроз своје ставове, али се након 1989-91. године испоставило да је само једна идеологија добила ову дугу борбу. То је био либерализам.

Другим речима, само је једна од три парадигме идеологије модерности била стварно парадигматична. За њу је везан процес глобализације и универзализације либералне идеологије која је данас постала једина глобална идеологија, победивши према историјским “резултатима”.

Овде се, такође, открива веза за тврдњом Френсиса Фукујаме о крају историје. “Крај историје” је значио победу либерализма, не као победу једне од три идеологије, него као победу идеологије модерности уопште.

Атоми нападају

Капитализам (либерализам) је себе од почетка сматрао као отелотворење модерности. али то није било очигледно никоме осим заговарачима либерализма. Ову тврдњу су у питање довели и комунисти и фашисти, а, у принципу, није била сасвим јасна неколико стотина година. Увек је постојала могућност другачијег кретања у историји, а комунизам је озбиљно тврдио да је он оваплоћење модерности као „краја историје“, насупрот либерализму.

Тек је крајем 20. века, према безусловна матрица светске политичке историје одлучила да је дух модерности победио у облику либерализма. Либерализам је бранио своје право да није само једна идеологија, већ идеологија са великим словом. Дакле, то је прва и последња политичка теорија модерности. Са победом либерализма дошли смо до политичке филозофије постмодерне. На крају крајева, доминација појединца као атома је та која дозвољава прелазак на субатомски ниво.

Модерност, победивши у лику либерализма, прешла је у пост-модерност као следећу, пост-либералну фазу. Али, то је било могуће само захваљујући томе што су сви облици колективног идентитета укинути – они преовладавају у другој политичкој теорији (комунизму) и трећој политичкој теорији (нацизму).

Либерали тврде да је појединац последњи атомски и веродостојни онтолошки облик бића. Појединац као атом је постао антрополошка основа на којој је изграђен либерализам. Ипак, тек после победе ове идеологије и тријумфа појединца – изражене у идеологијама цивилног друштва, људских права, глобализације, глобалног либералног капиталистичког тржишта (транзиција од глобалне политике до глобалне економије која доводи до краја историје, као што је Фукујама писао) – могла су да се заиста отворе врата постмодернизма.

Једном када је потврђено да је атом главна тачка бића, сви следећи покрети се окрећу ка субатомском нивоу. Феноменологија политичке пост-филозофије или политичке филозофије постмодернизма је са овим повезана.

Те би тако без победе либерализма била немогућа победа постмодернизма. Политички пост-модернизам се заснива на оствареном апсолуту либералне идеологије, прве политичке теорије, која је у потпуности поразила другу и трећу.

Глобално друштво се данас налази у овом контексту, отприлике. Глобално друштво још увек није стварност, већ пројекат „глобалног Запада“. Када говоримо о Западу, не разумемо га као географски запад, већ тај појам, на примјер, укључује чак и јапанску и кинеску пацифичку обалу где преовлађују западни модели економије, културе и друштва, укључује и неке друге земље у пацифичком региону које прате западни пут развоја. Другим речима, Запад је глобални концепт. Наравно да Запад није у потпуности успео да продре у крв и месо свих друштава, народа и цивилизација на земљи, али је ипак у процесу продирања. Запад је, у ствари, процес глобализације, пост-модернизације и ширења евро-америчке / евроатлантске културе на целој планети.

Данашњи дневни ред  глобалних процеса у политици сходно томе подразумева превласт и потврду победе либерализма на глобалном нивоу, истребљивање националних држава (што видимо у Европи) и уништавање свих облика колективног идентитета (као што су нација, религија, род).

Аутопут: Прелазак из модерности у постмодерну

Поставља се питање: постоји ли алтернатива овом процесу? Да се подсетимо да сâм глобални политички процес данас представља прелазак са политичке филозофије модерности (у облику победничке либералне идеологије) до пост-модерне. Ово је данас на дневном реду западних друштава.

Колико је овај дневни ред универзалан? Ово питање је веома сложено. Запад о себи мисли као о глобалном (глобализација је, уосталом, ширење западне „мрље“ по читавом простору). Дакле, поставља се питање до ког степена смо ми модерно друштво, које пролази кроз модернизацију и западњачење и колико смо део европског света или евроатлантске цивилизације. Уосталом, и сви остали народи практично нечујно прихватају императив модернизације и препознају Запад као глобалну судбину, чак и као судбину не-западних народа и друштава. Ако безрезервно препознамо Запад као универзални, онда нам остаје да прихватимо прву политичку теорију и њену скалу, која у овом тренутку значи препознати транзицију од политичке модерности до политичке постмодерне као судбине, и кроз ову призму процењивати процесе који се јављају у нашем друштву.

У овом случају, стичемо нормативни модел за упоређивање и процењивање свега што се дешава у Русији, на основу тога колико све личи на Запад, и ако имамо више хомосексуалаца у влади, то смо више позападњачени, онда смо модернизована и напредна земља. Што више толеранције и чисто индивидуалних или чак пост-индивидуалних идентитета имамо у друштву, имамо више елемената који нас приближавају Западу, чинећи нас делом овог универзалног процеса.

Овде се, у суштини, ради о томе да предлог модернизације руског друштва означава коначно успостављање либерализма у нашем друштву и прелазак на пост-модерност. Универзализам Запада и превладавајући идеолошки процес (тријумф прве политичке теорије и прелазак на пост-атомско друштво постмодернизма) се тако прећутно препознају као аксиом и догма.

Запад делује на глобалном нивоу и, како следи, сва друштва (чак и не-западна) су под његовим утицајем. Овај правац кретања је уграђен и у глобалну агенду. Све док смо део глобалног света, ова агенда је и агенда руске политике (као и кинеске, индијске и исламске политике, чији смо најновији појавни облик модернизације и демократизације видели и још увек гледамо у насиљу Вахабија у Либији, Египту, Сирији, Ираку итд.). Грађански ратови у Либији, Сирији и Украјини су, заправо, облици такве модернизације, која представља смрт као средство модернизације. Посебно зато што је политичка филозофија пост-модерности отворено нихилистичка и склона феномену нестајања. У суштини, то је филозофија смрти. Филозофија грађанског друштва, доведена у свој логичан закључак са одсуством државе, реда, вертикалне власти и било којих других заједничких елемената и вредности, доводи до људске усамљености до те мере, да ништа осим смрти сопственог себе или вољених, може се забављати људска бића.

Расправа о брзини и путањи

Наравно, постоје људи у свету који, посматрајући шта се дешава пред њима, осећају неку врсту, благо речено, нелагодности. Четврта политичка теорија заснива се на запажању да „нешто што није у реду“, догађа се у глобалном смислу – нешто није у реду са самим темељима друштва у којем данас живимо.

4ПТ почиње удаљавањем од очигледних процеса који се одвијају на глобалном нивоу. 4ПТ је резултат неслагања с кретањем промена и унутрашњом еволуцијом ових политичких парадигми. Први потез 4ПТ је радикално одбацивање либерализма и његове постмодерне, неке већ пост-либералне субатомске верзије, која је постала данашњи политички мејнстрим.

Али ово одбацивање се у 4ПТ спаја са разумевањем чињенице да су данас и комунизам и фашизам, пре свега, уграђени у либерализам у прикривеном облику и, друго, више нису стварне алтернативе, из два основна разлога:

  1. Другу и Трећу политичку теорију је либерализам историјски поразио (на нивоу политичке филозофије, оне су биле мање конзистентне са чистом парадигмом политичке филозофије модернизма од либерализма);
  2. Друга и Трећа политичка теорија су биле производи политичке филозофије модерне, што значи да, чак и да су победиле, на крају би се, ипак, изражавале преко матрице политичке филозофије Мајке.

У ствари, да је комунизам победио либерализам и тиме показао да је комунистичка парадигма та која најбоље одражава модерност и стога постмодерна може наступити само преко комунизма, онда би то довело до приближно истих парадигматских резултата са којима се сада суочавамо. Чак и да је фашизам победио на глобалном нивоу, пре или касније, јер је и то идеологија модерности, довео би до истих последица које леже у срцу заједничког материјалистичког приступа.

Расизам и Запад

Један од карактеристичних атрибута националсоцијалистичке идеологије био је расизам. Расизам је првобитно био део рано-либералног погледа на свет из епохе англо-саксонског колонијалног освајања. У ствари, расизам је у свом културном (не биолошком) облику, данас  победио на глобалном нивоу, пошто је Запад поставио своје критеријуме читавом свету, проглашавајући своје вредности универзалним и захтевајући да његови интереси буду препознати као универзални.

У контексту надмоћи либерализма, међутим, атлантистички, про-амерички фашизам је само секундарни, суб-либерални елемент. Замислите, релативно говорећи, да је Хитлер победио, само би размере биле другачије – расизам би био доминантни елемент и либерализам би био латентно присутан или суб-фашистички.

Укратко, ако претпоставимо да су друге политичке идеологије победиле у борби за суштину модерности, оне би, ипак, показале исту парадигму која данас чини  либерализам.

“Не” постмодерности

4ПТ наставља да охрабрује људе, групе, народе, цивилизације и религије да кажу „не“ пост-модернизацији, чија је матрица либерализам. Поставља се питање: ако нисте либерални, ко сте ви? Комуниста? Или можда присталица треће политичке теорије?

Другим речима, критична дистанца у односу на основни „тренд“ данашњег на нивоу политичке филозофије природно нас доводи до Друге и Треће политичке теорије или њихове мешавине – националног бољшевизма. Све ово би заиста било у супротности са либерализмом, али, ипак, у оквирима које је поставила модерност.

Дакле, наше противљење либерализму још једном се неизбежно показује привлачним за периферне облике модерности. У овом случају само изјављујемо да ми не волимо суштину модерности у њеној чистој форми (либерализам) и да се супротстављамо модерности са њене периферије. Ово је конзервативизам. Он нуди само „успоравање“ модерности док се и даље креће на истој путањи према истом циљу, само знатно спорије. А ево шта добијамо: када стојимо удаљени од доминантног „тренда“, политичке филозофије постмодерне, као резултата глобалне владавине прве политичке теорије (либерализма), онда смо само “ Модернистички конзервативци.“

Чак и унутар либералних кругова, постоји авангарда међу мислећим либералима који се радују преласку у постмодерну, као они који кажу: “Можда не тако брзо, да ипак мало успоримо?”

Сходно томе, све три политичке идеологије модерности, имајући у виду „визију будућности“, лице постмодерне, могу да стоје на конзервативним позицијама. Комунизам и фашизам су сâми конзервативни у погледу либерализма, у било ком облику. Либерални конзервативизам постоји у мери у којој се либерали плаше коначног изражавања своје идеолошке платформе.

Ипак, данас се човечанство креће, „плутајући“ према постмодернизму. Постоје они који схватају да ово није само сувише брза струја, већ да ова струја не води „тамо“, већ у лошем смеру. „Река“ треба да отплови уназад. Ово је поента 4ПТ.

Убојита мајка

Суштина 4ПТ лежи у томе што одбацује, не само једну од политичких идеологија епохе модерности, већ и све њих. Три политичке теорије искористиле су спектар онога што модерност нуди. 4ПТ им говори „не“ и показује незадовољство водотоком реке, који иде у смеру политичке филозофије Мајке.

4ПТ је теорија глобалне, апсолутне и радикалне Револуције усмерене не само против надмоћи Запада, посебно против тренутног стања европске цивилизације, хегемоније Сједињених држава или либерализма, већ против модерности сâме, против политичке парадигма Логоса Велике мајке, против метафизике у којој се свет гледа одоздо према горе.

Овде политичка филозофија Оца (или политичког Платонизма) и политичка филозофија Сина (политички Аристотелијанизам) стиче огромну важност. Прошли смо кроз епоху модерности током које је Отац убијен, а Син кастриран. Победа модерности и прелазак на постмодерност описана је у миту двоструког геста Велике мајке, тачке која се разматра у традицији различитих народа. Мајка Земља убија свог оца / мужа, тј. фигуру која је основна оса вертикалне топологије политичке филозофије платонизма и кастрира њеног вољеног сина, тј. пориче Аристотелов модел „непокретног покретача“ и његове духовне (еидетске) компоненте.

Ово је материјализам. Да би постигла надмоћ живе материје одоздо према горе, неопходно је искоренити две могуће алтернативе – политичке филозофије Оца и Сина. Обе су некомпатибилне са политичком филозофијом Мајке.

Модерност није ништа друго него политичка филозофија Мајке, материјализма, живе материје или  ὕλη.

У складу са тим, сви фундаментални идеолошки и политичко-филозофски процеси модерног доба се остварују у оквиру ове политичке филозофије Мајке. Према резултатима политичко-идеолошке историје савремене ере, либерализам се показао најближим матријархалном погледу на свет, а политичка постмодерност још оштрије генерише иницијално феминоидну структуру либерализма, јер се управо кроз ту матрицу модерности као политичке филозофије Мајке највише и најјасније испољава.

Камен или птица?

4ПТ себе представља као апел, али не на варијације или комбинације политичке филозофије модерности, већ на радикалну промену парадигме. Ова промена може се негативно описати као одбацивање политичке филозофије Мајке у својој метафизичкој основи, тј. једноставно као потпуно уклањање модерности. Почетак модерности у себи већ носи значење, садржај и логику свог краја.

Такав почетак модерне ере није могао довести до било чега другог него до савремене либералне хегемоније. Да бисмо се данас одвојили од овог пута, морамо да се крећемо у супротном смеру. Али то не значи да је само потребно једноставно се „не покретати“ у правцу модернизације. Уосталом, говоримо о постављању радикално другачијег циља – крећући се у другом смеру, не напред, већ уназад. Небо је иза нас. Спуштамо се, са политичке филозофије Оца ка политичкој филозофији Сина и до политичке филозофије Земље.

Ићи десно или лево је питање избора када стојите на хоризонталној равни. Али ако смо камен који је бачен, онда падамо, а наше време је време пада, порекла, Untergang. А ако смо птице, онда имамо прилику да откријемо да пад из гнезда није пад камен, већ пад пилета који учи да лети кроз тако грубо искуство.

У овом тренутку се одвија радикална промена у свести. Ово је почетак 4ПТ. Све док птић који је избачен из гнезда не лети, он не зна да ли је камен или птица. Онај који је навикао да пада, неспособан је да се креће уназад једином могућом гравитационом путањом (кретање у правцу бездана није кретање на равни, већ падање).

Како следи, само „крилата створења“ могу прихватити 4ПТ. Овде се можемо сетити Платоновог учења о човеку. За овог грчког филозофа, човек је крилато створење које се налази у свом телу и то је резултат пада, због неке катастрофе. Човеков задатак је да негује крила како би научио да лети и тако да смрт постане прослава рођења / васкрсења баш као што је за лептира смрт крај постојања као гусенице. Још је боље да се „умре док се живи“ и да се полети вертикално – назад ка нашем небеском дому. Ово је поента 4ПТ.

4ПТ значи тежњу да се радикално прошири логика светске историје у супротном правцу. Како је то историја падања (кретање са врха ка дну, од Логоса Оца до Логоса Сина и затим до Логоса Мајке), 4ПТ је основна мисија. То није конзервативизам! Да би се вратили „назад“, морамо ићи горе, где машина модерности не може да иде.

Модернизам је сличан кочији која се спушта са планине. Кочија не лети. Да би се стварно променила ситуација, неопходно је пре свега преиспитати наш приступ свим оним стварима које су апсолутно очигледне под доминацијом политичке филозофије Мајке.

Ђаво као метафора, и не само то…

Политичка филозофија Мајке не пружа алтернативе. Дакле, прва политичка теорија (либерализам) и његове под-идеолошке форме у програму модерности о нестајању су судбина. Ово није несрећа, одступање или нестанак. То је судбина. Дошли смо овде и позвали смо се овде. Највеће лукавост ђавола је да нас ухвати како поричемо Бога. Људи мисле да нема Бога, што значи да нема ђавола, на који ђаво одговара: „Тачно, нема мене“. Ово је његов други трик. Али ко у овом случају инспирише све ово у нама? Сâм ђаво.

На крају процеса секуларне модерности – каљеног, доследног и кохерентног сатанизма – ђаво се појављује опет, само овај пут без Бога.

У почетку је модерност била сенка Божја, али онда није постојао, нити Бог, нити његова сена. А, онда није било Бога, него само сенка. У складу са тим, откриће ђавола, његово инкарнација и његова појава чине суштину последње фазе политичке филозофије преласка модерности у политичку филозофију постмодерне. Ђаво (Антихрист) постаје очигледан, открива себе. Са становишта политичке филозофије, можемо то испитати као метафору (антихрист као политичко-филозофска фигура). Са верског становишта, ово се веома добро може тумачити буквално.

Окрећући се од потпуно откривеног ђавола постмодерне, 4ПТ предлаже  полетање / прелазак на оне парадигме које су одбачене, умртвљене у првој фази модернизма.

Другим речима, не треба „успорити“, већ ићи у другом правцу. 4ПТ почиње са човеком који се не слаже, одбија и одбацује садашњи програм еволуције политичке историје и чини хладну и детаљну семантичку анализу свих претходних семантичких тачака политичке историје.

Без ове анализе, све би остало на нивоу емоција, реактивних образаца и апела на периферне облике модерности или његове претходне фазе које су у великој мери уписане у „глобални тренд конзервативизма“.

И ево најзанимљивијег дела: 4ПТ је контра-конзервативна. Конзерватизам је, уосталом, само тежња да се креће у истом правцу, али смањеном брзином. 4ПТ не предлаже нити убрзање, нити кочење, јер не размишља у овим појмовима. 4ПТ инсистира на једној читавој стази од почетка до краја, али не води тамо…

Одбијајање мајчине хипнозе

Радикални прекид са хипнозом политичке филозофије Мајке је први темељни потез 4ПТ. Надаље, знамо да постоје политичке филозофије Оца и Сина. Ово није конвенција. У историји се похваљују бројни примери њихове ефикасне реализације. Ово није апстрактан сан или сањарење. Ови политички системи постојали су кроз читаву људску историју и делимично су задржали свој утицај у савременом свету до данашњег дана.

Када одбацујемо политичку филозофију Мајке, не падамо у ништавило и хаос. Још увек имамо два веома учинковита политичко-филозофска модела. Ако нисмо знали политичку филозофију Оца и политичку филозофију Сина, онда кретање дуж ове „реке“ можда није толико одурно и, можда се можемо сложити са тим, с обзиром на одсуство самог капацитета да изаберемо други правац – ништа не потиче из ужаса.

Ако нема модерности , онда нема ничег – то је оно што желе да нам кажу заговорници модерне и постмодерне. Али, срећом, знамо да постоји парадигма Оца и Сина. Ово је друга, позитивна и креативна половина програма 4ПТ.

Најважнија ствар је да се 4ПТ заснива на чињеници да избор парадигме није у оквиру три политичке идеологије (Логос Велике Мајке), већ у оквиру три Логоса политичких филозофија Оца (платонизма), Сина (аристотелијанизам) и Мајке (материјализам). Ово је слободан избор у којем модерност није ништа више од једне опције, и далеко да је баш све.

Политичке филозофије Оца и Сина (или њиховог савеза) су објекти слободног избора. Ово је задатак, а не датост. Чини се да смо завршили у модерности јер смо заборавили да се политичка филозофија Оца и политичка филозофија Сина морају стално афирмисати са сваком новом генерацијом и новом особом. Сматрали смо их за нешто што се гарантује и узели смо их здраво за готово.

Истог тренутка када и вертикално оријентисан политички систем постане инерција или нека спремна датост, он почиње да пада и да се руши. Ако, уместо слободног естаблишмента, узмемо монархијску, империјалну, традиционалну и кастинску вертикалу као чињеницу, као нешто дато,  и када је више не потврђујемо у свакој фази и на сваком нивоу, онда ћемо пре или касније пасти у канту за ђубре модерности и њене последње логичке сагласности – политичке филозофије Мајке.

Црни двојник

Дакле, 4ПТ отвара суштину политичко-филозофског достојанства човека као врсте – достојанство човечанства које се сада креће, било брже или спорије, у правцу модернизације, западњачке и напретка, као да се ништа не догађа. Ово је црни двојник човечанства – човечанство које, бирањем слободе, бира не-слободу, а док има право на достојанство, лет и хероизам, баца се у ропство, беду и служи материји.

Повратак политичкој филозофији Оца или Сина данас је теже него икада. Али сада је овај избор тај који носи сву пуноћу првобитног, патријархалног, херојског смисла. Човек се разликује од свог црног двојника у томе што је филозофско биће способно за слободан избор. Добио је слободу да изабере своју политичку филозофију на парадигматичном нивоу (не на основу онога шта је на „менију“).

Можемо рећи да је 4ПТ позив да се обнови / реконструише политичка филозофија Оца и политичка филозофија Сунца. Знамо да ове алтернативе постоје и можемо их слободно одабрати, чиме уништавамо хипнозу матрице три модерне идеологије, хипнозу матрице политичке филозофије Мајке. Можемо да изаберемо алтернативну политичку филозофију, поред онога што нам се нуди као исцрпно и потпуно. Ако је то заиста било шта комплетно, онда је то потпуни асортиман ђаволових искушења.

(Геополитика.ру, 19. 7. 2017)

Advertisements