Ознаке

, , , ,

Фото: Танјуг/Тања Валич

Признајем да сам скептичан према тврдњи да у нашој новој влади већ постоји некакво „руско крило“. Но, такође не могу а да не признам да је свакако охрабрујуће што нова влада није у тој мери атлантистичка у којој је у први мах изгледало да ће бити Паретово правило 80/20 указује на сразмеру два фактора у сложеним системима. На пример, у САД горњих 20% становништва поседује 80% друштвеног богатства, а осталих 80% Американаца располажу тек са 20% укупне имовине. Други пример: са 20% потребног труда завршићемо 80% неког сложеног посла, док ће преосталих 20% задатка бити окончано тек пошто уложимо 80% укупног напора итд.

Паретов закон за Србију може да гласи: док је у народу сразмера суверенистичких/проруских у односу на проатлантистичке преференце 80%:20%, дотле је у власти та сразмера тек 20%:80% (овде, стр. 79-99). Штавише, ова друга сразмера обично је 10:90 или чак 0:100, па кад се у власти стигне до сразмере 20:80 то се већ сматра великим успехом суверенистичке (патриотске) политике.

Тачност овог правила може се видети како по програму, тако и по саставу најновије српске владе Ане Брнабић (а заправо четврте владе Александра Вучића).

Прва реченица премијеркиног експозеа (интегрални текст овде) гласи: „Главни стратешки циљ Србије је приступање Европској унији“ (стр. 5), да би се одмах затим рекло како важну улогу у том процесу и даље морају да имају овдашње атлантистичке НВО, тачније „национални Конвент за ЕУ, платформа која окупља преко 700 организација цивилног друштва, кроз које невладин сектор прати и учествује у преговорима Србије са ЕУ“ (исто, стр. 6).

Атлантистички НВО сектор већ је детектован као део антидемократске и антинационалне „дубоке државе“ (овде), па премијеркино давање додатног легитимитета тој диригованој структури у оквиру неупитног „приступања ЕУ“ не значи друго до снажење колонијалне праксе унутрашње културне и идеолошке (само)окупације.

„Апсолутно ћу бити храбра и наставити са непопуларним мерама када су у питању финансијска стабилност и када је у питању будућност Србије“, рекла је Брнабићева (овде). Будући да „ММФ, Светска банка и друге финансијске институције врло цене њен рад“ (овде), то очигледно значи да ће „јавни сектор“ бити смањен за 5000 људи само у 2017. години, а највећи број отпуштених биће међу онима за чију делатност су надлежни Министарство просвете и Министарство здравља (овде). Само међу учитељима и наставницима, према најавама, требало би ове године отпустити 2700 људи (овде).

ММФ и Светска банка несумњиво ће честитати српској премијерки на „храбрости“ и на ефикасном таргетирању функционално најважнијих делова јавног сектора једне нације. Просвета и здравство – кад то поткопате убрзо се народ претвара у „становништво“, а становништво у „ситуациону популацију“ коју затим, по жељи, „допуњавате“ и „прерасподељујете“ у складу са „актуелним потребама“ даљег обарања цене рада (овде).

Премијерка у експозеу најављује и „постизање историјског компромиса и помирење српског и албанског народа“ (стр. 8). Но, она ни речју не помиње резолуцију 1244 СБ Уједињених нација, нити описује како ћемо се тачно борити против захтева да, на крају процеса придруживања ЕУ, ипак треба да признамо „Косово“. Не види се, код ње, макар ни декларативна намера да се Влада супротстави кампањи наших „западних пријатеља“ за пријем „Косова“ у УН, што је свакако следећи корак тог „историјског компромиса и помирења“.

„У експозеу само седам реченица о КиМ, а тринаест страница о дигитализацији. Ово је велеиздаја“, уочио је Славиша Ристић, посланик у Скупштини Србије са Космета (овде). „Брнабићка позива на историјски компромис са Албанцима, али када је у питању територијална целовитост земље не може бити компромиса, пошто компромиса око суверене територије нема“, рекао је.

Али, ко је још од великих медија пренео шта мисли један Србин с Косова који није у СНС? Зато, ваљда, нова влада може мирно да настави да ради на „компромисном“ препуштању заветне хришћанске територије исламском фактору, а све у складу с недавним Председниковим позивом да се „озбиљније и храбрије разговара о будућим односима Београда и Приштине“ (овде). А чим наше власти најаве да ће „храбрије“ преговарати, то најчешће значи да ће се од нечег важног одрећи а да не добију ништа за узврат.

Такође, у влади су остали сви атлантистички министри, ма колико компромитовани били – од Зоране Михајловић, за коју се тврди да је „вођа антисрпског и антируског лобија у Србији и главни непријатељ међудржавног енергетског споразума Србије и Русије“ (овде), а која је, како се претпоставља, и мастермајнд недавне Блицове кампање против НИС-а (пример овде, веза овде), до Златибора Лончара, тог тзв. доктора смрти (видети овде), који тренутно ради на систему обавезног донаторства органа у Србији и на интеграцији Срба у структуру која треба да обезбеђује органе за трансплантацију првенствено Немачкој и њеним сателитима (видети овде).

Међутим, нека кадровска решења у новој влади – попут министра војног Александра Вулина или потпредседника владе Ненада Поповића – дочекана су са одобравањем од једног дела патриотских медија. Печат је, штавише, на првој страни корица донео слике ове двојице министара и наслов „Руско крило проевропске владе“ (овде). „Избор Вулина и Поповића морао би да представља гаранцију да се српски односи с НАТО-ом неће продубљивати“, сматра Печат, „и да ће се, насупрот томе, радити на јачању наших односа с Русијом који заправо, и све више, представљају меру наше самосталности“ (овде).

„Вучић је оснажио руско крило владе“, тврди и Нови Стандард (овде), не само преко Вулина и Поповића већ и „ојачавајући политичко место Ивице Дачића“, који је – што због већег броја СПС-министарстава, што због Председникове изјаве да ће у новој влади „Дачић бити политички премијер“ (овде) – сада „моћнији него кад је премијер био сам Вучић“ (Нови Стандард исто).

Признајем да сам скептичан према тврдњи да у нашој новој влади већ постоји некакво „руско крило“. Но, такође не могу а да не признам да је свакако охрабрујуће што нова влада није у тој мери атлантистичка у којој је у први мах изгледало да ће бити.

Сама чињеница да је на месту министра културе остао човек који је имао храбрости да се директно супротстави другосрабијанским културњачким клановима и да се заложи за заштиту ћирилице (о чему сам писао овдеовде и овде) значајна је за даљу борбу да се сачувају култура овог народа и његов идентитет.

Међутим, чак и у случају да сви споменути министри тзв. руског крила одговоре свим нашим очекивањима, најдаље до чега може да се добаци је 20:80. Атлантистички утицај не само да остаје суштински доминанатан, већ је и у супротности са стварним расположењем народа.

Коме није важан народ, ни ово му неће бити важно. Но, искреним демократама и суверенистима тај паретовски максимум за Србију од 20:80 тешко да може бити доказ некаквог „дубоког патриотизма“ нашег лидера и наше власти. То пре личи на мрвице које су бачене како би се утешили врапци – уз тумачења да се „не може више“ и уз најаве како „ускоро следи преокрет“ – него што је израз озбиљне и кохерентне политике. Јер, зашто је 20:80 „патриотски“ максимум, а не 30:70 или 40:60? А о 80:20 и да не причамо.

Пратићемо свакако шта ради влада, а посебно њено „патриотско“ („руско“) крило и ценити колико се то крило стварно бори за државне и националне интересе. „По њиховим делима“ ћемо судити да ли је то збиља „максимум“ и шта би још морало да се уради како бисмо добили не само „патриотско крило“, већ да бисмо коначно дошли и до истински патриотске владе.

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 4. 7. 2017)

Advertisements