Ознаке

, ,

Значајну функцију у културном рату против Русије последњих година је свакако имало додељивање Нобелове награде рускојезичкој списатељици Светлани Алексијевич. Не одричући се писања на руском језику који је отворио могућност шире рецепције њеног дела, некадашња љубитељка Феликса Ђержинског и добра совјетска грађанка, својим одбацивањем руског у корист украјинског и белоруског идентетета, постала је ведета русофобије

Светлана Алексијевич (Фото: Иван Шилов/ИА REGNUM)

Ратови се поред војног и економског, воде и на културном пољу, а оно се у највећој мери тиче питања идентитета.

Евро-атлантистички транс-идеолошки корпус питања родног идентитета ставља у срж сопственог заснивања, са транс-хуманистичким циљем стварања свог виђења „новог човека“. Све идеологије модерног доба (а идеологије и јесу феномен модерног доба) уместо иконизовања Христа и Царства небеског, у континуитету са паганским и гностичким култовима из прошлости нуде неку варијанту представе „новог човека“ и „раја на земљи“.

Ипак, нису застарела ни питања традиционалних културних и националних идентитета, и у том смислу русофобија – усмерена на оспоравање и искључивање из општеевропског идентитета његовог источно-хришћанског, ромејског наслеђа – представља конститутивни елемент идеологије евро-атлантизма, односно цивилизаторске идеологије политичког Запада.

Значајну функцију у културном рату против Русије последњих година је свакако имало додељивање Нобелове награде рускојезичкој списатељици Светлани Алексијевич. Не одричући се писања на руском језику који је отворио могућност шире рецепције њеног дела, некадашња љубитељка Феликса Ђержинског и добра совјетска грађанка, својим одбацивањем руског у корист украјинског и белоруског идентетета, постала је ведета русофобије, и тоне на површинском, дневно-политичком, него управо на културно-идентитетском нивоу, нивоу идеолошке (де)конструкције идентитета.

Без обзира на вредност награђених аутора, Нобелова награда је руском писцима без изузетка додељивана по идеолошком кључу, али њено додељивање Светлани Алексијевич чак и у том смислу представља преседан, који сведочи о правим намерама политичког Запада према Русији. Не „Путину“, не „гасном империјализму“, него Русији са њеним културно-историјским и цивилизацијским идентитетом.

Интервју који је дала информативној агенцији Regnum још једном потврђује како се у случају Светлане Алексијевич не ради о критичарки актуелног руског руководства или руске национално-империјалне политике и митологије, већ о екстремном заступнику русофобске пропаганде, која корене по правилу има у мешавини самомржње, тако често индуковане представницима такозваних „културних елита“ народа изван или на рубу политичког Запада, и баналног каријеризма и похлепе, за шта западњачки фондови очито још нису исцрпљени.

Већ на почетку интервјуа, Светлана Алексијевич свог руског саговорника одређује као некога ко „се налази с оне стране“ и интересује је шта „он има у глави“, као да говори о ванземаљцу, екстрахуманом бићу или припаднику неке потпуно непознате културе, што је за некога ко је деценијама живео у Русији и пише на руском језику у најмању руку чудно.

Себе, с друге стране, Алексијевич беспоговорно одређује као особу која се бори против лажи, која одлично разумева шта се догађа, за разлику од већине, која живи у „баналности“.

А истина, која је увек истина – наравно мрачна – о Русији је следећа: „Сада се налазимо у ситуацији када је друштво изгубило оријентире“, Русија је земља ратова и револуција, и што је главно, „код нас постоји култура ратова и револуција“. Перестројка, који је био покушај да Русија „буде као сви“ је пропала јер друштво није било спремно за њу, па се вратило ономе што најбоље зна – ратном, милитаристичком стању, које је „наше нормално стање“.

За њу је рат у Украјини искључиво последица руске агресије, због изражене жеље украјинског народа да живи у Европи, услед чега је  натеран да се бори за слободу и независност. Никаквих фашиста нема у украјинској власти, а у свакој земљи постоје безначајне групације које около шетају са фашистичким знамењима.

Украјина само жели да створи своју државу, и у том смислу могу се разумети одређена циљана убиства. Она их не оправдава, али их „разуме“.

Све ратове на простору бившег СССР Алексијевич види искључиво као последицу руске агресије, док је присуство руског језика и идентитета последица насилне русификације. У том смислу, наметање украјинског (и енглеског!) језика рускојезичком становништву у Украјини је сасвим легитимно. Свако другачије мишљење за ову ауторску је само милитаристичка хистерија.

Русија није земља слободних људи, које Алексијевич дефинише као људе са европским, „хуманијим“, погледом на ствари. Чињеница да у Русији нема више људи који подржавају „наранџасту“ ведету Наваљног, за њу је доказ да Руси не желе слободу.

Додуше, ни на Западу није све најбоље, јер је у Америци победио Трамп, али зато победа Макрона представља „победу Француске“.

Андреј Бабицки у свом чланку „Простосрдачни канибализам Светлане Алексијевич“  овај интервју назива „спомеником руске либералне мисли у лику интелектуалне ограничености и окрутног антихуманог ауторитаризма“. Алексијевичкин интервју је преседан јер до сада је мало ко тако отворено оспоравао било каква права Руса, па и право на живот, док се сваком народу, ког су Руси наводно вековима угњетавали, даје право на свако насиље према Русима.

„Многи су писали о томе“, наставља Бабицки, „да ако би С. А. дозволила себи да овако говори пред неким западњачким новинаром, била осуђена од стране истог тог западног друштва, чијем се идеалима иначе толико клања. Али, наши либерали, некад више инстинктивно него разумски, знају шта се на Западу говори а шта не, и тада код њих наступа потпуна метаморфоза – они моментално мењају своје регистре, и од нацистичких концепата о народу генетски предодређеном да буде роб и џелат истовремено, прелазе на причу о угрожавању људских права и грађанских слобода.“

Бабицки нарочито скреће пажњу на тврдњу С. А. како она није морала да буде присутна у Чеченији и Донбасу, јер је у својим књигама већ истраживала љуску патњу, и познато јој је како „страдају сви други“, подсећајући како такав став није у складу са хришћанским схватањем да је „свака судбина непоновљива“.

Наравно, то не спречава ову нобеловку да људе разврстава у већ припремљене категорије, где Русима припада лик некаквих глупих, слепих, ружних и мртвих човеколиких ентитета.

„Добитница награде Лењиновог комсомола“, закључује Бабицки, „остаје неко чије су примитивни погледи формирани у совјетска времена, и она тим временима припада без остатка. Бездушно разврставање људи на оне који заслужују саосећање а који не, карактеристичан је за тај селективан приступ, према ком је човек био упакован у класне одељке, и његова вредност се одређивала искључиво у тим категоријама. Овде је национална припадност заменила класну, али навика механичког класификовања људског друштва је остала непромењена.“

Анатомија типичног руског либерала је значајна за истраживање како колонијалистичког насиља, тако и менталитета самомржње као једног од његових главних циљева. Ако је процес псеудоморфозе у складу за цивилизаторским обрасцима политичког Запада код неких припадника руске интелигенције прерастао у апологију колонијалног потчињавања, пред нама је још тежи задатак очувања сопствене културне самобитности, па и самог биолошког опстанка.

Мој приказ романа „Рат нема женско лице“ Светлане Алексијевич можете прочитати ОВДЕ.