Ознаке

, ,

Без херојских битака, борбе за ослобођење, или подвига изградње државе, Вучић од себе гради историјску личност. То се чини изношењем беспоговорних тврдњи о „златном добу“, „спасавању Србије од банкрота“, или „једној од десет најлепших фонтана у Европи“, уз повишену емоционалну реторику и информациону буку, а све подржано подстицањем појмовне конфузије на дубоком културно-идентитетском нивоу

У својој успешној „феноменологији“ Александра Вучића, Владимир Вељковић актуелног председника одређује његовом фотографијом са насловне стране једног недељника: шахисте који игра сам са собом, и наравно, сам одређује правила игре. Идеолошка флуидност владајуће странке правдана оријентацијом на будућност, показује како је његова мотивација чиста власт, она – готово – без икаквих атрибута.

И Вељковић то одлично илуструје цитатом самог Бенита Мусолинија: „Наш програм је једноставан: ми желимо да владамо Италијом.“ Ово није банално етикетирање за фашизам, него аналогија у домену технологије власти. А има ли заправо разлике?

Оваква представа српског председника је свакако усклађена са мојим виђењем Александра Вучића као Барона Минхаузена који скаче тако што сам себе повуче за перчин. Без херојских битака, борбе за ослобођење, или подвига изградње државе, Вучић од себе гради историјску личност.

То се чини изношењем беспоговорних тврдњи о „златном добу“, „спасавању Србије од банкрота“, или „једној од десет најлепших фонтана у Европи“, уз повишену емоционалну реторику и информациону буку, а све подржано подстицањем појмовне конфузије на дубоком културно-идентитетском нивоу.

Стратегија Александра Вучића је због тога најосетљивија на симболичко оспоравање и релативизацију, и због тога кидише, и кидисаће, не само на медије, него на домен уметности, културе и образовања.

Свака идеологија и сваки „самодржац“, како га види Вељковић, захтева своју легитимизацију на културном нивоу, јер у историју те не уписују и не идолатризују топови и банкари, већ они који рукују текстовима и симболима.

Будући противници актуелног председника, без обзира на којој страни привидне барикаде се тренутно налазили, такође би ово морали да имају у виду. Ако и када буду одлучили да активирају сопствена сазнања о пореклу и начинима расподеле средстава којима се финансира Вучићев клан, не би смели да забораве на симболичко-дискурзивну, односно културно-идентитетску обраду својих сазнања. Ударање на Вучића мора бити ударање и на његов флуидни имагинаријум, јер без тога нема ништа.

Можемо ли то очекивати? Или и даље само и једино контрола једних те истих спољашњих и унутрашњих центара моћи, или и даље једна иста, а све заморнија, колонијална тама.

Advertisements