Ознаке

,

Писмо протојереја др Жарка Гавриловића, упућено господину НН, хомосексуалцу, који живи у Швајцарској, по жељи његове мајке, којој је обећао да, ако му неко докаже да је хомосексуалност грех, да ће се покајати и вратити природном начину живота

Протојереј др Жарко Гавриловић

Протојереј др Жарко Гавриловић

До мене су, драго Божје чедо, допрли тужни гласови од суседа Твојих родитеља који цвиле даљу и ноћу због Твога греха, за који Ти сматраш да није грех него природан живот. Још си се зажелео да Ти неко докаже да је то грех, па ћеш се одрећи таквог живота.

Риба не види воду од воде; птице не виде ваздух од ваздуха, и Ти не видиш грех од греха у коме живиш. Смрад греха смета околини коју окружује.

Велики је грех за сваког човека који је обдарен ликом и сликом Божијом, који би требало да је толико чист физички и психички, душевно и духовно, да је достојан да буде храм Духа Светог, да живи као скот и ниже од скота. Апостол Павле нас пита: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор 3, 16-17)

Ти мени не верујеш, не верујеш у ово што ти пишем. Ти мислиш да је у стварности друкчије и да Бог Твој грех не види.

Пред Богом нема ништа тајно што се неће сазнати, нити скривено што се неће открити. Ти можеш од мене да скриваш свој грех као што болесник скрива своју рану пред лекаром. Али, од Бога се не може ништа сакрити, јер је пре Њим наго и откривено, макар завијено у седам поњава и чаршава (ср. Мт. 10, 26-27). Ја се намерно позивам на Свето Писмо које је историја искуства целог рода људског, јер знам да Ти људима много не верујеш, будући да је грех помрачио Твој ум за Божије расуђивање, раслабио Твоју вољу, острвио твоје срце, па се још свога греха и не стидиш, већ га отворено износиш пред људима, чак и пред Твојим ојађеним родитељима. Пре свега, Бог није створио мушкарца за сексуални живот са мушкарцем, него мушкарца за жену, и жену за мушкарца, како то учи Библија на првој страници свога учења (1. Мој. 1,27-28). Па то „прилепљивање“ к жени није у служби голог уживања, јер је свако друго сексуално уживање [оно] које одводи човека од размножавања у таму греха, у сенку где нема Бога, где он жели да се сакрије од Бога, да ужива само за себе, већ за размножавање рода људског.

Првог човека и прву жену Бог је благословио да рађају и да се множе, да напуне земљу и да владају њоме (ср. 1. мој. 1,28), да подаре зубљу живота коју је Бог дао своме потомству – кости своје кости и крви своје крви. У том погледу животиње се исправније држе Божијег закона од нас људи, будући да се паре природно (хетеросексуално), и то, једном годишње, ради размножавања своје врсте. Бог је, стварајући жива бића, створио сваки орган њиховог тела за сврсисходну употребу: уста за говор и јело, око за вид и гледање, ухо за слух и слушање, полне органе за размножавање, јер се хетеросексуалном путем указује човеку безброј комбинација спајања гена и хромозома који, било преко укрштања или мутације, по крви несродних бића доприносе све бољем усавршавању људског рода. Само је човеку Бог заповедио да се усавршава до мере раста Бога: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48) који пуноћу свога бића налази у Самом Себи као Троличном Бићу.

Ја знам: Ти још увек вртиш главом и не верујеш мојим речима, иако оне извиру из Светог Писма, већ верујеш својој истрошеној вољи и грехом запрљаном срцу, своме партнеру који и себе и Тебе вуче у Содому и пропаст, онако како су пропали Содомљани. Наиме, житељи Содоме „беху неваљали“ (1. Мој. 18,20) и оптерећени грехом хомосексуалности, и вика на Содому и њен грех, у време патријарха Аврама и његовог синовца Лота, била је велика, „и гријех је њихов грдан“ (1. Мој. 18,20), тако да су Содомљани тражили неке Лотове госте – мушкарце да живе са њима. Да би то спречио, Лот је Содомљанима понудио своје кћери, но они то одбију (ср. 1. Мој. 19, 4-9) и Бог је, због тог греха, спалио Содому и Гомору и све становнике њихове. По том њиховом греху они су надалеко чувени по злу, па се од тог дана тај грех по њима и зове содомија.

Бог је, на много места у Старом Завету, забранио тај стравични грех који је дошао главе Содоми и Гомори и свима становницима који су били њиме заражени. Заразом која уништава не само појединце него и читаве народе. Тако Бог заповеда: „С мушкарцем не лежи као са женом, гадно је“ (3. Мој 18,22). Бог је, такође, забранио Авраму да се он и његово потомство не скрнаве том болешћу, јер се том перверзијом и другим гресима скрнави народ у обећаној земљи због чега Бог обећава Авраму да ће те становнике одагнати испред њега (1. Мој. 18,24-25); „Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу њезино походити на њој и изметнуће земља становнике своје“. Још Господ говори Авраму да ће земља изметнути и њега и његово потомство, „ако се оскрнаве“. Данас је та помама угрозила многе појединце у многим народима, јер се као и свако зло и коров множи геометријском прогресијом, чиме поткопава и угрожава многе народе, не више само појединце и, ако овако ствари крену са перверзијом, абортусом, дрогом, сексоманијом, Господ ће многе народе истребити са земље, друге народе довести на њихово место, прво муслимане, па Кинезе и Индусе, како би казнио хришћане. Нажалост та перверзија је све више присутна међу црквеним људима (духовницима) који, из необјашњивих разлога, све више напуштају Христов пут (Јн. 14,6) и иду сатанским стазама живота. То се злог шири и у нашој Цркви, иако чл. 24[1] каже: „Свештено лице које учествује у вршење противприродног блуда (хомосексуалства), казниће се лишавањем свештеничког чина:“ Ако се чинија из које се једе окужи и загади заразом, она се спаљује или разбије, јело у њој се просипа или уништава, зависно од опасности саме заразе.

Ако је крв у човековим жилама заражена болешћу, опаком по живот као што је AIDS или „сида“ која је, углавном и дошла као последица хомосексуалности и наркоманије, онда се врши трансфузија нове крви да би се заражена избацила из организма. Због тога је, као казна и опомена, дошла болест на род људски који је заблудео и застранио у страшни понор греха, па још и не увиђа да је то грех, него га правда и повлађује му. Ко год не види змију на свом путу, ујешће га и отроваће га. Ко не признаје постојање греха, грех ће га разорити и уништити, тако да неће изаћи пред лице Божије него пред лице Ђавоље. У срећнијим временима када је хришћанство имало уплив на човеков живот, овај грех се сматрао перверзијом и болешћу, а његови извршиоци или су се лечили или осуђивали.

Данас када је ово зло, због разних узрока и разлога, почело да расте као коров по људским душама, не стиде се чак ни министри у појединим владама западних земаља да јавно исповеде свој грех, као да је то нека његова врлина, попут народне: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.“ Па још, у многим земљама Запада дозвољени су хомосексуални бракови (између мушкараца и између жена), што није случај на Истоку, китајском, или индијском, или у добром делу муслиманског света, где људи знају за ред и Божији закон. Отуда, тако статистике неумољиво говоре, на Западу опада оплодна моћ мушкарца за два процента у свакој генерацији. А како и не би: што ће хомосексуалцима и лезбејкама оплодња, чак и продужење људског рода, кад они желе голо уживање – анални коитус или хомосексуално трљање, што води у вечну пропаст, како онога који то ради тако, добрим делом, и народа из кога потиче, како се у њему губи и трује, како за привремени, тако и за вечни живот. Не каза ли свети апостол Павле да хомосексуалци, односно мужеложници, како их Свето Писмо назива, „неће наследити Царства Божијег“ (1. Кор. 6,9), јер се хомосексуалци и лезбејке налазе у сатанској бригади блудника, прељубника, оцеубица, матероубица, лажљиваца и кривоклетника (1. Тим. 1, 9-10). О томе да је грех који Те је спопао страшна болест која те води у пропаст сведоче сви свети оци цркве, канони који су они прописивали за лечење ових болести; сведочи света тајна исповести, сведочи целокупно биће Цркве којој припадаш, из које си поникао, у којој си крштен.

То третирају као перверзију све медицинске књиге, које су до скора објављиване, осим ових данашњих које су писали помрачени умови који правдају и апологизирају сваки грех, па и овај грозоморни који од човека прави скота и биће горе од скота. Јер, како рекосмо, ни скот неће да ради то што данас ради модерни човек, углавном на Западу. Знам да ми нећеш одобрити што Ти пишем. Знам да ћеш наћи много изговора да себе браниш и мене нападаш. Знам да ће многе дружине, топла братија и сервилне лезбејке, гракнути на мене, јер су ови кланови данас најјачи и највише повезани у свету, као и кланови наркомафије, педофила, безбожника, да би до темеља срушили хришћански морал и учење. Многи ће гракнути на мене. Многи ће се позвати на људска права. Но, заиста људско право је засновано на Божанском праву из којег извире, у коме се темељи, а не обратно. Људско право није да се перверзно, изопачено живи, ради тако да претварамо земљу у „разбојничку пећину“ (ср. Јн. 2,16), углавном због себичног живота коме је циљ голо уживање и ништа више, боље, боголикије.

Драго дете Божије! Није Бог створио човека да се каљужа у блату греха као свиња у стварном блату, већ га је створио да буде литург – Богослужитељ и Боготражитељ, да себе чисти од свега приземног и трошног, да се уподобљује Анђелима и Богу самоме, Васкрслом и Распетом Богочовеку, који греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (ср. Ис. 53,9) – ово је права слобода. Права слобода је у Богу, у моћи грешити, али не грешити. Слобода је Божији дар који ни Бог неће да наруши човеку. Апостол учи: „Све ми је слободно, али ми све није на корист.“ Слобода се може употребљавати и злоупотребљавати. Ако човекова слобода служи да се чине безбожна дела, то је злоупотреба слободе. Ти и сам знаш да постоји слобода од и слобода за. „Овде је Дух Господњи, овде је слобода“ (2. Кор. 3,17). Да би био слободан за Бога, мораш бити слободан од греха и обратно, да би био слободан за грех, мораш се ослободити од Бога, од Његових заповести, од своје савести која је глас Божији у човеку.

Слободан је човек да користи кухињски нож у кухињи, али он може „слободно“ користити кухињски нож и на улици да некога њиме распори, убије. Слободна је жена да води љубав, али није слободна, како данас већина од њих чине, да усмрти плод те своје љубави у својој утроби. Казаћеш ми да је Твоје право да живиш како хоћеш. Јесте, Бог ти је дао слободу да чиниш шта хоћеш, али не докле хоћеш. И мајка може убити плод у утроби својој и казати да је то њено право, али Бог, Свето Писмо и Света Божија Црква и њени закони говоре другачије. Нико нема право да уништава свој, ни туђи живот. Онан је осуђен само зато што је просипао своје семе по земљи (по њему је овај грех и назван онанија). Кад је Онан осуђен за овај грех, шта је остало за Твој грех који штети свима, а теби само „користи“ за чулно уживање. Размисли какву корист од Тебе имају Твоји родитељи, када убијаш своје потомство у себи, твој народ и твоја црква. Сви су у тебе уложили део свога живота, пре свега твоји родитељи.

Да су и они живели тако слободно и разуздано као Ти, Тебе не би ни било у животу, па ни Твога греха. Али они су живели за Тебе као што би и ти требало да живиш за своје потомство, да пренесеш своју љубав на своју децу онако како је Бог одредио; да подајеш војнике отаџбини, вернике Цркви, грађане држави, а не да се завучеш само у своју љуштуру, да ријеш и копаш само за себе, да трошиш перверзно свој живот, уместо да храниш своју породицу љубављу. И сваки онај који злоупотребљава коришћење животних органа супротно Божијем плану и одређењу, греши и према себи и према другима – својим суседима. Анус није створен за то што ти мислиш, већ да буде пробавни тракт. Постоји други орган – постељица живота – у коме се чува вечита ватра живота која је дубоко запретена у нама пошто је претходно створена и дарована од стране свевидећег и свемогућег Бога. И уместо да и Ти палиш и зажижеш зубљу живота другог бића које би било Теби и Твојима на радост, Твоме изранављеном и убијеном народу на опоравак, Ти просипаш своје семе по неплодној њиви која служи за фекалије, а не за колевку живота. Уместо да обрадујеш своје родитеље својом жртвеном љубављу и благодатном женидбом, Ти се каљужаш у мочвари живота као прасац у блату. Онако како си радовао своје родитеље својим примером и учењем, постигавши високо образовање, дужност Ти је да их сада усрећиш и обрадујеш „виђењем синова и кћери“, како су свети патријарси обрадовали свој – израиљски народ. Размисли, пре него што ме осудиш за ово писање и пре него што бациш писмо које Ти, у оскудици слободног времена, пишем; откуда ова болест и који је њен узрок, па покушај да се излечиш. Да ли је то наследни, хормонални, психогени, искуствени поремећај у раном детињству, аверзија према једном родитељу, обично супротног пола, полиморфна несексуалност, антисексуални пуританизам, који жену сматра нечистом, недодирљивом и „нескрнављивом“ или те је неко, родитељ или ближи сродник, довео у раном детињству у екстремне непријатности у сексуалном, макар и мисленом завођењу; или је, можда, страх од неуспеха пред бићем супротног пола створио код Тебе аверзију према жени и симпатије према истородном полу?

Могуће је и да несрећно детињство, ако је било без родитељске љубави, буде узрок Твога греха. Размисли, о свему овом па ће, за прво време, и то бити почетак Твога преокрета на боље, моралније и пут ка светом живљењу. Јер, Теби, за прво време, довољно је да змију на путу свог живота видиш и лоцираш њену опасност, да би избегао да те она смртно уједе и отрује отровом перверзије. А после Ти предстоји страшна и мучна борба са самим собом коју ћеш, ако се будеш искрено и са сузама покајао, постио, исповедио и причестио, уз Божију помоћ сигурно завршити тријумфом и победом страшног греха у Теби који пустоши Твој живот, оптерећује Те осећањем кривице, онемогућује рађање Твог потомства и продужетак Твога живота у њима, спречава радост Твојих родитеља и познаника, условљава жалост Цркве и тугу народа, радује Ђавола а растужује Бога. Нека Ти драги Бог, Својим Благословом, подари снагу Духа и тела да ишчупаш змију отровницу из свога срца – чак и примисли на тај грех каљужања, који Те је сколио и опхрвао.

Желим Ти свако добро од Господа,
Твој духовни родитељ ако ме као таквог прихваташ
Др Жарко Гавриловић, протојереј

(Хришћанска мисао, Београд, год. VI, бр. 9-12, 1998)

______________________________________________

[1] Кривична правила Српске православне цркве (КП), Београд, 1961, стр. 10.

Advertisements