Ознаке

, ,

(Русская Idea, 9. 6. 2014)

Увод

На први поглед Срби делују као страшни песимисти. Ништа им не ваља. И баш ништа немају. А може бити само још горе. Стиснути на рубовима великих империја (османске, аустроугарске, руске), у стању вечитог рата (кнежевски дворац је овде постављен тако да Турци с друге стране Дунава не би могли да га досегну, док су последице „прецизних удара“ НАТО-а, чини се, трајно унаказиле Београд) и расејавања, искусивши невероватну количину разноврсних културних утицаја (свих многобројних империја: ходајући Београдом наилазиш час на делић Беча, час одсјај Петербурга) – они су ипак сачували свој лик, који нећеш побркати ни са једним другим, и, при томе, задивљујућу љубав према животу.

Ана Резниченко

Као да живот и није тако тежак – навече се све улице и пролази (не делови тротоара, него целе улице) претварају у кафиће, а ходати се може само провлачећи се између столова).

 Сремски Карловци

Разуме се да нисам могла да не одем у Сремске Карловце, без обзира на то што сам тек два дана у земљи и не знам језик. Од Зорислава Паунковића сам сазнала одакле полази аутобус, купила карту, села и кренула на пут. И како то обично бива, пут назад је био много сложенији од пута тамо. Искусни путници знају да је то готово правило.

Барон П. Н. Врангел

Мали град, ушушкан и чист, скоро село; центар виноградарства, са историјом која датира још од 14. века; центар православља у Србији (овде скоро свака улица носи име неког митрополита, и ко препешачи цео град, лако ће њихова имена научити напамет), и, у једном периоду, пре деведесет година, духовни центар руске емиграције, центар раскола и узбурканих страсти. На путу назад, очекујући пролазни аутобус, изгубивши наду да ће се уопште појавити на станици, као јаје јајету иначе налик некој сеоској станици Сињково Тверске области – само врућина, прашина, и пој грлице – размишљала сам о томе шта су осећали ти људи – владика Антоније, прихвативши се оштрог и трагичног раскола са Црквом у Совјетској Русији, барон Врангел, преживевши, и преживљавајући пораз Белог покрета? Сан о империји доспео је коначно до својих граница, померених све до размера централног трга маленог јужњачког града, и, на крају крајева, надживео сам себе.

Графити

У почетку су ме страшно нервирали. „Као да нису могли да их обришу или префарбају“, мислила сам, „па ово је ипак центар града“.

А онда сам се навикла на њих. Основне нијансе Београда су мрка и сива, зелена кровова (аустријски утицај) и смеђе-црвена црепова (национални колорит) – представљају идеалну позадину за графите. Чак су се и архитектонски подвизи из периода СФРЈ временом стопили са општом колоритом, па овај град заиста уме племенито да пропада и лепо стари.

И шта има боље за, какву-такву, али ипак уличну уметност.

Руска црква

Свето-Тројична црква у Београду, скромно шћућурена у задњем дворишту монументалне цркве Светог Марка – или Руска црква, како је овде сви називају – није поменута у туристичким водичима. Саграђена је 1924. године, њен први старешина је био отац Петар Беловидов, а у њој су били.шта друго рећи него – сви.

Руска црква у Београду

Ево, на пример, био је и протојереј Георгиј Флоровски:

„Драги оче Сергије, Поздрављам Вас на дан Вашег Анђела заштитника и на Празник нашег Подворја и Института. Опростите што сам то толико дуго одлагао. У последње време често се сетим прошлости, и то недавне прошлости, уверавајући се у немоћ и ограниченост нашег људског памћења и упињући се да се не предам сажаљењу када се сетим свог тог „историјата пропуштених прилика“, уз неизбежно осећање које као да каже: eheu, fugаces labuntur anni [авај, пролазе хитра лета]. За потребе једног нарученог ми рада (самог по себи не нарочито интересантног) поново сам се позабавио историјом руске цркве, богословља и философије, па ми је пало на ум да би требало написати некакав επιλερομενα [поговор, додатак] мојим „Путевима руског богословља“ и допунити их поглављем о Расејању, али то остављам за неко друго време, када буде било услова. Сада се, за четвртак, припремам за излагање на тему „О пореклу савремене традиције школског богословља“, али право говорећи немам за кога да излажем, пошто се овдашња Fachgenollen [научна заједница] своди ни не тек на неколицину, већ управо на једног човека (отац Јустин)[1]…» (Флоровски у писму [оцу Сергију, прим. прев.] Булгакову, 1943, Београд).

Иначе, управо у тој цркви су се све до 1944. године чувала од Руса заплењена знамења Наполеонове војске, и у њој је вечни покој пронашао барон П. Н. Врангел: после његове смрти у Бриселу 1928, после годину дана, његов прах је био пренет и похрањен у Руској цркви у Београду. Сахрањен је као велики војсковођа, заједно са наполеоновским знамењима.

„На драгим гробовима“: Митрополит и професор

Митрополит Антониј Храповицки

Ти људи нису разумели оне којима су, колико и мени, драги именославље и софилогија: митрополит Антониј Храповицки, један од три претендента на патријаршијски престо у Русији, 1924. је у свом чланку ставио тачку на „спор о Софији“, и за Руску православну цркву у расејању, отац Сергиј Булгаков је од тог тренутка постао јеретик; професор Сергеј Тројицки је први осудио именославље из угла црквеног права. Занимљиво је, такође, да је професор Тројицки, непосредно после смрти владике Антонија, из истог тог угла осудио и Руску православну цркву у расејању.

Не журимо с тим да их осудимо. Сада они почивају недалеко један од другог, у Руској некрополи Новог гробља у Београду; заједно са десетинама других, мање познатих у руској интелектуалној историји. Владика – у Иверској капели Новог гробља, а професор – на руској парцели.

Нека им је вечна слава![2]

На драгим гробовима: Руска некропола

„На крају крајева, гробове би требало неговати. али не баш тако, како да кажем, империјално“, размишљала сам док сам тражила „своје“.

Да објасним: руска влада је доделила средства за реконструкцију „Руске некрополе“ на Новом гробљу у Београду. А као резултат тога били су наручени апсолутно идентични крстови и надгробни споменици за све Русе који овде почивају; неки од њих су већ постављени, неки још чекају. И тако, у овом тренутку део „Руске некрополе“ сачињава низ идентичних споменика и крстова, и то постављених под истим углом, а део мермерним правоугаоницима обрубљене испуцале, безимене и неме гробнице.

Професор Тројицки је још и добро прошао: он је умро 1970. године, и његов гроб се, како сам се уверила, добро очуван, и још није „унификован“.

Руска некропола

Почињала је киша, и ја сам се склонивши се у оближњи кафе, где сам се угрејала укусном кафом, размишљала о томе како овај град уме племенито да пропада и лепо стари. И киша, и време, и ветар, као и „прецизни удари“ војски које су се вековима смењивале, учинили су своје, па су тако учинили неприметним и трагове свих тих „реконструкција“ и „унификација“.

Ана Резниченко (Анна Резниченко) је доктор философије, стручњак за руски Сребрни век и философију језика. Превод је првобитно објављен у Руском алманаху (20, 2015)

С руског превео: Владимир Коларић


[1] Архимандрит Јустин (Благоје) Поповић (1894 – 1978), школовао се на Санкт-Петербуршкој Духовној академији и на Оксфорду. Од 1934. доцент на предмету догматско богословље Београдског универзитета, један од оснивача (1938) Српског филозофског друштва. Године 1993. је од Српске православне цркве проглашен преподобним [У званичним подацима се 2. мај 2010. наводи као датум проглашења оца Јустина за светог преподобног – прим. прев.]. Између осталог, аутор у руским религијским круговима познате књиге „Философија и религија Достојевског“, објављене 1924. у Сремским Карловцима. Погледати приказ те књиге из пера Л. А. Зандера у часопису Путь. 1927. № 8. С. 149–15.

[2] И још нешто о митрополиту Антонију. Док сам тражила Иверску капелу, кроз главу му је пролазила незаборавна анегдота: „Свечаном ручку код једног од службеника Синода, на ком је било и много дама,  присуствовао је Антониј Волински [Храповицки, епископ Волински, прим. прев.]. Окружен дамама из високог друштва водио је своје „антонијевске разговоре“ са уобичајеном многоглагољивошћу и слободоумљем. Седећи подаље, стари архијереј из далеког Сибира једним ухом је слушао разговоре чувеног владике и на крају му се обратио: – Ваше Високопреосвештенство, чуо сам како више пута помињене реч Амур. Знам добро Амур: река је то велика и пловна (Од С. М. Соловјова, који је причу чуо од Нестерова)“ (Сергеј Рајевски, У сопственом куту, VI, 77).

Advertisements