Ознаке

, ,

Макс Вебер (Max Weber), немачки социолог и философ познат по своjоj утицаjноj студиjи „Протестантска етика и дух капитализма“, постао jе (недавно) миљеник доскорашњег премиjера и садашњег председника Србиjе, коjи jе са jавношћу радо делио своjе одушевљење и ентузиjазам за Вебера. Селективно цитирање ствара утисак да су Веберове идеjе пожељне и прихватљиве. Стављаjући по страни (у наjмању руку чудну) идеjу премиjера да протестантску етику пропагира народу суштински православног етоса, потоjе дубљи разлози за обазривост. Наиме, Веберова идеологиjа може бити веома деструктивна, поготову у случаjу мањих нациjа.

А. Вучић и М. Вебер (Извор: Телеграф.рс)

У есеjу „Доколица: Основа културе” Joсеф Пипер (Josef Pieper) концизно и речито излаже деструктивност Веберових идеjа по културу. Пипер подсећа да jе европска (па и свака друга) култура произашла из доколице, при чему – nota bene – доколица, исправно схваћена, ниjе ленчарење већ стање мира и унутрашњег спокоjа; неопходан предуслов за разматрање питања ван оквира обичне свакодневнице.

Овакво, изворно, схватање доколице jе страно савременом човеку, што добро илуструjе пример школе чиjе само име долази из старогрчке речи за доколицу – „skolia”. Изворна сврха школе jе била да образуjе човека, да га оплемени; да га оспособи да сагледа свет у целости, да га усмери ка трансцедентном и да му помогне да се оствари као „човек културе.” „Буди више од човека или си нижи од мрава” – Џон Дан (John Donne). Данас се школа све чешће схвата потпуно другачиjе, као фирма коjа пружа услуге снабдевања тржишта одговараjуће обученом радном снагом. Колико jе то далеко од духа Платонове Академиjе када школа ниjе имала никакве економске циљеве и сврху, већ се и активно противила онима коjи би хтели да jоj такав смисао наметну? „Од какве ми jе то (новчане) користи?” питао jе студент након што jе Еуклид преставио доказ теореме. „Ако те интересуjе профит, овде ти ниjе место. Ево ти две драхме и напусти моjу школу.” одговорио jе Еуклид.

„Ово jе главно питање: каквом активношћу човек треба да окупира доколицу”, пише Аристотел. У свету по Веберу, пак, нема места за више, духовне, ствари; култура jе таквом свету непотребна. „Човек не ради да би живео, већ живи да би радио”, поручуjе нам Вебер, изврћући Аристотелове речи „радимо да бисмо уживали (имали) доколицу”. Такав „свет тоталног рада” замењуjе образовање тренингом, културу инструкциjом; производи духовно осиромашене, jедноумне, робот-људе.

Но, некима jе, можда прихватљиво, или чак пожељно, да зарад удобности жртвуjу културу, или да jе ставе по страни на неодређено. Њих бих подсетио на речи Милоша Ђурића, актуелне данас колико и далеке 1914. године: „Нациjа ако хоће да jоj живот непролазан буде и од вредности и за њу и за човечанство, своjу особиту природу треба она да развиjе . . . Треба своjих напора, подвига и трудова да резултате дâ, нешто што ничиjа ниjе копиjа, фотографиjа страних тековина, репродукциjа туђега живота . . . Jер нациjа коjа нема своjих вредности, коjа живи само за то да своjим националним телом испуњава известан териториjални простор, та се нациjа изневерила своjоj мисиjи, за њу нема тачке у скали општег духовања . . . Вредност jедне нациjе треба, дакле, мерити према томе колику jе победу извоjевало у њоj небеско начело над земаљским. Та, пак, победа, та величина њена, види се из њене културе.”

Рад jе, свакако, неопходан али његова вредност зависи од циља у чиjу се корист ставља. Веберовски приступ уздиже рад сам по себи као вредност par excellence. Такав поглед, не само да jе погрешан, него од рада ствара фетиш коjи нарушава друштвену хармониjу. Добар пример ове тврдње су „Путеви глади”, последица „Закона о сиромашнима” из периода Велике глади (1845-1852) у Ирскоj. Наиме, влада Ирске ниjе хтела, безусловно, иако jе имала средства, да дâ помоћ гладнима коjи су били незапослени, зато што они нису испуњавали начело „наjвише врлине“ (нису били запослени, па с тога нису ни заслужили да им се помогне) већ jе одлучила да помоћ гладнима услови запослењем. Како ниjе могла да створи довољно радних места, влада jе без размишљања запошљавала људе да, негде у недођиjама, граде путеве коjи не воде никуда. Ниjе битно што jе цео подухват бесмислен и што ће многи умрети пре него што добиjу накнаду за своj узалудан посао – битно jе само да се нешто ради. Иако смо данас слободни оваквих лудости[1] фетишизациjа рада jе само променила облик. Jедан од њених савремених облика jе опседнутост БДП-ом[2] чиjа се трагикомичност данас наjбоље осликава у десетинама изграђених али никада ненасељених мега – градова у Кини.

Енергиjа и мотивациjа, наравно, може недостаjати и онда када друштво има суштински здрав однос према раду и потреба да се друштвена енергиjа подстрекне и усмери су чести. Но, то се наjбоље постиже коришћењем пригодних примера из домаће повести и традициjе, са коjима народ има директан, личан однос; коjи су му „опипљиви” и као такви извор веће покретачке снаге него позивање на апстрактне теориjе, укорењене у страноj култури, коjи су као такве од народа двостуко удаљене и коjе, као у случаjу веберовске, могу бити и контрапродуктивне.


[1] Прим. ур: Аутор не живи у Србији па му је вероватно зато промакло да нисмо до краја слободни оваквих „лудости“ – државни секретар Министарства за рад Ненад Иванишевић најавио је да „од средине 2017. године социјална помоћ више неће бити бесплатна, већ ће грађани морати да раде да је зараде“.

[2] Бруто домаћи производ.

Advertisements