Изложба Јасеновац–Јадовно–Козара–Сајмиште

У Београду је 21. априла отворена изложба Јасеновац–Јадовно–Козара–Сајмиште, посвећена обележавању ових места страдања српског народа у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата. Овом изложбом обележен је и 22. април 1945. године – дан када је последња група логораша покушала пробој из Јасеновца.

Изложбени материјал постављен је на првом, „горњем“ нивоу галерије Прогрес у Београду. Састоји се од неколико паноа на којима су приказане фотографије стратишта и жртава, као и злочина које су изводиле усташке и домобранске формације. У витринама је приказан штампани материјал и документа из овог времена, међу њима дописнице из Јасеновца, примери хрватске штампе, потврде о преласку на римокатоличку веру и други карактеристичан материјал.

Током свечаности отварања изложбе окупљенима се први обратио директор Музеја жртава геноцида и историчар Вељко Ђурић Мишина. Он је на почетку свог обраћања указао да се Музеј од свог оснивања носио идејом библијских речи које указују на значај сећања за једну заједницу. Своје истраживачко интересовање ова установа је проширила на читав двадесети век и страдања српског, али и других народа на овом подручју у више ратних сукоба током овог периода.

Ђурић је указао да је током претходне године Музеј постигао доста тога – уприличена су предавања за средњошколце у десетак средњих школа у Србији, објављена су два филма емитована на телевизији у Србији и у Републици Српској. Нажалост, подсетио је Ђурић, претходна година је за Музеј носила и неколико жалосних догађаја: преминули су Бранислав Божовић, истраживач српске прошлости чија је вредна архива исписа архивског материјала дигитализована и похрањена у Музеју жртава геноцида, и доктор медицинских наука Милан Басташић, који је дао велики допринос култури сећања на страдале Србе у Другом светском рату, посебно на јадовничке страдалнике.

О раду свог оца и планираном објављивању његове друге књиге под називом „Билогорски црни рубац“ окупљенима је говорила његова кћерка Тања Мехле (рођ. Басташић) из Марибора. Басташић је објавио једну књигу, али нажалост другу није стигао – требало би да она буде објављена у издању Музеја жртава геноцида. Ћерка упокојеног Милана Басташића прочитала је одломак из тог још увек необјављеног рукописа. Указала је да је њен отац био један од твораца Секције бивше деце логораша 80–их година 20. века. На челу ове организације прво је био Ђорђе Ђурић, а затим и Басташић.

Из рукописа књиге прочитан је одломак који се односи на страдање српске деце у Независној Држави Хрватској – она су одвођена на разне стране а многа су уморена. Притом се не сме заборавити, како је наглашено, хуманост људи попут Диане Будисављевић који су радили на спасавању ове деце. Као закључна реченица из овог одломка прочитано је да се моратмо питати зашто и поново зашто – можда би ово питање могло да послужи и као наднаслов једне овакве изложбе?

Наредни говорник био је гост из Јерусалима Мајк Ленде. Он је указао да је радо дошао у Београд да говори на отварању ове изложбе – али је такође рекао да, када би морао да записује оно што ће говорити о холокаусту, онда би то значило као да је холокауст заборавио, што је немогуће.

Линде је подсетио на библијску приповест о Стварању света – да га је Бог стварао дан за даном, уверавајући се да је све што је створио добро; да се мора тако делати, да се мора пазити на ред како не би настао хаос.

Линде је рекао како је пре двадесепет година израдио скулптуру „Од разарања до поновног рађања“, којом је желео да представи кроз шта је прошао Израел током своје вишемиленијумске историје. Поручио је да ако следимо библијски пут онда ћемо успети да избегнемо хаос који влада и у савременим међународним односима и наноси огромну патњу великом броју људи. На крају је открио скулптуру коју је поклонио Музеју жртава геноцида. Са српске стране поклоном је одговорио и директор ове установе, Вељко Ђурић.

Други део програма обухватило је представљање новообјављене књиге „У раљама геноцида“ Маје Кљајић Вејновић и Николе Турајлића. О књизи су говорили професор Јован Плавша, Мићо Бијелић и аутори. Плавша је укратко указао да је у књизи реч о три банијска села у којима је током Другог светског рата настрадало око 800 људи, што је представљало трећину становништва. Плавша је указао да – када се бавимо овим сложеним темама које се односе на културу сећања – морамо прво да пођемо од себе и да се упитамо да ли смо довољно урадили да отргнемо Србе страдалнике од заборава. Мићо Бијелић је надахнуто говорио о страдањима српског народа у Крајини током геноцида у НДХ.

Коауторка Кљајић Вејновић се захвалила свима који су били заслужни што је омогућено објављивање ове књиге, а коаутор Турајлић је указао да је стих Алексе Шантића „мене све ране мога рода боле“ био радни мото приликом писања ове књиге. Према његовим речима, у књизи је објављена велика количина до сада непознатог фактографског материјала о трима банијским селима која су тешко пострадала током Другог светског рата и коначно опустошена током акције „Олуја“ 1995. године.

Поред ове изложбе, Музеј жртава геноцида планира одржавање још неколико догађаја посвећених обележавању геноцида над српским народом. Судећи по интересантном материјалу на овој изложби, верујемо да ће и остали догађаји бити интересанти и важни за неговање сећања на страдале Србе, Јевреје и Роме у НДХ – као и да ће шира јавност имати прилику да се информише о овим дешавањима. Због тога препоручујем свима који су у прилици да посете ова дешавања као и изложбу у Галерији „Прогрес“ у Београду.

Милош Милојевић

Фотографије: Срна/Музеј жртава геноцида

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements

8 thoughts on “Изложба Јасеновац–Јадовно–Козара–Сајмиште”

  1. Након прочитаног текста остаје ми необјашњиви осјећај горчине и мноштво питања, на које моја маленкост нема одговор. И не само то – него шта-више сазнајем чињенице и догађаје, и увиђам да се нисмо одмакли даље од почетка! О Диани Будисављевић је ријеч… а прије тога само неколико констатација: У Јасеновцу је убијено,уморено глађу или болестима 12.113 србских малишана; у логору Стара Градишка страдало их је око 4.800; у дјечијем логору у Сиску страдало их је око 2.000; колико и у логору Горња Ријека код Крижеваца; у логору Метајна на Пагу тачан број никада није утврђен. Број неутврђених србских жртава – анђела-малишана не зна се ни у логору Јастребаско,а логор су држале „часне сестре“ (управница Пулхерија – свастика усташког зликовца Миле Будака!). Доња Градина је долина смрти, хумки и бола. Масовне гробнице се простиру на 808 хектара, а од 105 гробница четири (4) су дјечије… Тачан број убијене дјеце није, нити ће икада бити, утврђен! Сматра се да је Диана Оbexer – Будисављевић, (Аустријанка, удата за Србина, др. Јулиа) спасила 12–12.600 србских малишана. Кажу да је педантно водила евиденцију коју јој је УДБА одузела, на крају рата! Питам: (1) Да ли је Диана Обексер била дио Пројекта једне трећине, превела србске малишане у католичку вјеру и од њих направила оновремене јањичаре, (2) Које су животно доба били „спашени“ малишани, и (3) Како „нестаде“ списак спашене дјеце?! Јер, многа „спашена“ дјеца се уопште не сјећају поријекла; као што је случај Бригите Кнежевић, која је тек у 30-ој години сазнала да се зове Мика Бундало! Или познати случај, сведочење, Зорке Скиба, рођене Делић и њене сестре, које су ишле у исту школу, коју су усвојиле двије загребачке обитељи, али која никада није прихватила своје србско поријекло! Дианин супруг је прича за себе – слабо позната србској јавности. Под претпоставком да је сваком имало мислећем Србину познат став и политика НДХ, онда звучи невјероватно да је др. Јулије, Србин, преживио рат у Загребу,чак био професор на катедри и шеф Кируршке клинике на Медецинском факултету!!? Да би случај било још интересантнији он ће бити један од кључних свједока одбране надбискупа Степинца, у поступку пред судском фарсом, тобожњем суђењу у режији комунистичке врхушке. Дакле, много дилема, неистражених и неутврђених догађаја и околности, привида и пропуста?! Или је то смишљени, паклени, сценарио да се понављачима историје – Србима, подметну разни „бравари“, или „војсковође“, или „визионари“ и „реформатори“, или једноставно – „пријатељи“ и „спасиоци“, или „народни хероји“, по којима и дан-данас носе имена школе, улице, тргови, научне установе… На крају једно подпитање, за упослене и сараднике Музеја жртава геноцида и за новинаре СРНЕ: Да ли је истина да су материјални докази усташког геноцида предати Хрватској ( као што су оружје, оруђе и писана документација)? Ако јесте – ко је, зашто и по ком основу то урадио? С поштовањем!

    Свиђа ми се

  2. Upokojeni dr. Milan Bastašić, moj dragi tata, sa velikim poštovanjem mi je govorio o Muzeju žrtava genocida i ulozi istoričara Veljka Đurić Mišine, čiji istraživački rad je sa velikim zanimanjem pratio. Iz tog razloga se je odlučio da materijal vezano za izdaju druge knjige pod nazivom „Bilogorski crni rubac“ preda istoričaru Đurić Mišini.
    Da bi lakše bilo za razumeti iz kojega je razloga postavio pitanje „Zašto?“, napisati ću šta je bilo napisano pre tog pitanja. „Međutim, kad je u pitanju ta golgota srpske dece, bez primjera na planeti, uvek pa i sada mora da se postavi osnovno pitanje: Zašto i tko je tu decu doveo, stavio u tu smrtonosnu poziciju, s kojim ciljem? Zašto i kako to da do sada nije nitko za to odgovarao? Ne smemo prestati sa pitanjem ZAŠTO i opet ZAŠTO?“.
    Upravo zbog ovoga „Zašto?“ kao i zbog svih pitanja koja sam pročitala u komentaru napisanom pre mojega, moramo sa mnogo poštovanja da pozdravimo istraživački rad Muzeja žrtava genocida, koji je sa malim brojem zaposlenih i problemima finansijske prirode, uspeo da prikupi neverovatno veliki broj dokumentacije koja predstavlja važan deo svakog naroda, a to je istorija. Deo toga, posetioci izložbe mogli su i da vide. Svi mi smo na neki način nestrpljivi i želimo odgovore na mnoga pitanja imati u vrlo kratkom vremenu, no to žao nije moguće. Ono šta možemo da napravimo, to je da poštujemo istoričare i njihov istraživački rad jer samo tako možemo doći do odgovora na neka pitanja.

    Свиђа ми се

  3. @Tanja

    Поштована госпођо Тања,

    Драго ми је што сте прочитали текст о отварању изложбе и надам се да сам основне идеје вашег излагања верно пренео; током релативно кратког догађаја десило се много тога и многошта сам могао тек у кратким цртама да прибележим. Надам се да ће књига вашег упокојеног оца ускоро угледати штампарску пресу и доћи до читалачке публике и потрудићемо се да и на нашем сајту о њој буде речи.

    Свиђа ми се

  4. @Онуфрије

    Ражалошћује што многе теме о страдању српског народа нису разјашњење и на адекватан начин историјски проучене. Али шта да се ради. Историјске студије су практична ствар – захтевају време, људе, добре услове и финансијска средства. Вељко Ђурић често приликом јавних иступања спомене са каквим кадровским, материјалним и финансијским капацитетима располаже Јад Вашем и онда се не треба чудити што је њихов истраживачки рад далеко плоднији од наших убогих и сиротих инситутуција. Број запослених у МЖГ мислим да не прелази десет; не баве се сви истом темом, неки истражују српско страдање на Косову и Метохији, други пак жртве у оквирима партизанског покрета. Тема је много а радних руку и глава релативно мало. Слична ситуација је и са квалитетним националним новинарством и публицистиком који те научне резултате треба да кроз различите форме презентују широј јавности.

    Ми на сајту настојимо да то изведемо колико нам расположиво време допушта. Лично сам се трудио да испратим неколико догађаја који су се односили на драматична историјска збивања која су нас задесила, потрудићемо се да објавимо и осврте и приказе књига, документарних остварења, интервјуе, одломке, све што будемо могли да урадимо. И неки други се труде колико могу. То јесте премало али нажалост ресурси су крајње ограничени а редовне животне недаће нас и као појединце и као нацију одвраћају од рефлексије о прошлости. Немам намеру да искључиво ридам над нашом злосрећном судбином, само покушавам да опишем ситуацију онаква каква јесте.

    Што се тиче судбине деце које је спашавала Диана Будисављевић и о томе је недавно било речи, на трибини посвећеној хрватском државном праву. Назначено је (не знам да ли сам то прибележио у приказу тог догађаја) да је постојала картотека са подацима спашених али да је она растурена на више страна после Другог светског рата. То су извели тада неименовани представници новоуспостављене власти. Зашто? Верујем да је лако наслутити. Заташкавање зарад установљења лажне симетрије у злочинству и страдању било је део државне политичке друге Југославије. Какав је био њен резултат не треба посебно образлагати.

    Волео бих да се и о тој теми више говори у српској јавности – зашто не организовати предавање о мисији Диане Будисављевић, можда иу хрватској има историчара који се баве том темом па саслушати и њихове истраживачке резултате. Али без оптуживања оних људи који су значајне професионалненапоре улагали а и даље улажу баш у бављењу и расветљавању тема повезаних са страдањем српског народа. Мислите да бављење тим темама доноси ласкаву благонаклоност доброг дела академске јавности?

    Свиђа ми се

  5. @ Tanja i Milos Захваљујем се на вашим коректним одговорима! Спортским ријечником речено, ви сте „спустили лопту“ и нисте ми показали своју супериорност, од познавања материје до чисто организационих питања. Јер ја сам само један аматер који нешто „чачка“ и из обиља материјала (на интернету) нађем таквих сазнања од којих застаје дах, просто невјерица. Мађутим када се „коцкице склопе“ није тешко закључити да све ово што нам се дешава од почетка 19 вијека до сада, да ништа није случајно већ Пројект затирања православља, Срба на овим просторима. У први мах, или површно гледано, дјеловање неких учесника у кључним догађајима показују се као узвишена, хумана или научно утемељена. И није ми криво када то промовишу и величају припадници других народа, али вас упућујем на чланак „Земунци разоткрили Диану Будисављевић у операцији трећину покатоличити“ (интернет), који је за дубоко размишљање. Исти случај је и са реформатором србског језика, али када се прочита књига „Тајне Вукове реформе“, од Милосава Самарџића и подоста полемика – „за и против“, ко је све уплетен у „реформу“ и крајње последице … бојим се да је Вук највеће зло „сервирано“ наивним Србима, као што се показао и комунистички покрет оног „бравара“ који је причао неколико страних језика, био ненадмашни војсковођа, али и визионар, љубавник и шта све не! А његову војничку „вјештину“ највише су „осјетили“ Срби, почев од Првог засједања АВНОЈ-а. Анализирајте војничке потезе, наређења и понашања партизанских комесара и народних „хероја“ па ће вам све бити јасно! Најгоре од свега је чињеница да у преломним ломовима САНУ или СПЦ ћуте, иако је ова друга била стожер опстанка свог народа. А какво је стање у АНУС-у Српске довољно је да је води особа која је дубоко загазила у 90-ту деценију! Све у свему, ја сам вас разумио, прихватам поруке и желим вам свако добро. А што се тиче констатације „Зашто, зашто“ и да нико није одговарао за геноцид над Србима, то треба заборавити – зато, јер је св. Георгије убио аждају а св. Михајло ју је бацио са стијене у амбис (из интервјуа Дејвида Ајка: „Највећа тајна“)! Са уважавањем, ваш Онуфрије Велики!

    Свиђа ми се

  6. Никоме није циљ да показује надмоћ или супротно већ да видимо шта се може; ми са оваквим средствима можемо понешто да урадимо на култури сећања о српским жртвама. То и чинимо.

    Ако је неко вољан да истражи делање Диане Будисављевић и да га процени немам ништа против; не верујем да било чији лик треба да буду изван сфере поштеног истраживања. Мени лично није познато да ли се неко систематичније позабавио њеном “акцијом“ али асм пре за живе но за мртве главе и на прву лопту гледам позитивно на то чињење. Истина је да су многа српска деца однарођена, уклопљена у нову средину и сада су они или њихови потомци хрватске националности. За неке се случајеве зна, за друге се пак само наслућује. Неки су у потоњим деценијама сазнали ко су – обнављали су или нису свој ранији идентитет, евентуално и везе са народом из кога су потекли. Али шта је била алтернатива? Да буду физички уништени. Мислим да је излишно полемисати која је могућност боља.

    Свиђа ми се

  7. Poštovani gdin. Miloše, hvala Vam za odgovor. Tekst je vrlo zanimljivo napisan, a isto tako ste verno preneli ono šta je bilo najvažnije. Nadam se da će tatina knjiga biti izdana u oktobru ove godine. Biti ćete pravovremeno obavešteni. Unapred Vam hvala, da to pratite sa zanimanjem.

    Свиђа ми се

  8. Poštovani Онуфрије Велики,

    kao i Vaš prvi komentar tako i Vaš odgovor, pročitala sam pažljivo. Moje je mišljenje, da kod ovakvih tema, ne sme da bude superiornosti, gordosti i sličnog ponašanja, jer im ovde nije mesto. Ja uvek pišem sa svojim imenom, jer stojim iza toga šta napišem, znači ne skrivam identitet. Nisam spuštala nikakvu loptu, kako ste Vi to napisali, jer za to nisam niti imala razloga. Ja nisam historičar, poštujem struku i stručnost. Moj dragi tata, za kojega mnogi kažu da je „historija, spomenik, simbol“, je u prvom redu za mene bio, je i zauvek će biti moj tata. On je bio saradnik Muzeja žrtava genocida i prijatelj istoričara Đurić Mišine, poštovao je njegov rad, njegovo zalaganje na istraživanju žrtava genocida te njegovu stručnost. Mišljenje mojega oca je za mene „zakon“. Do mnogih podataka je došao i sam i o tome razgovarao i sa prošlim vodstvom Muzeja, a i sa Đurić Mišinom.
    Poznato mi je da se na internetu može naći mnogo podataka, ne samo o žrtvama nego i o mnogo čemu drugom. Ja na prvo mesto stavljam struku, u ovom slučaju to znači istoričare, a onda internet. Ne mogu se upuštati u pisanje o broju žrtava, jer bi bila izuzetno neozbiljna, je to nije moja struka, a to niti ne želim.

    Obzirom da je moj otac kao dete bio u logoru Jasenovac, on ima sva prava da postavlja pitanje Zašto? I dok ja budem živa, u njegovo ime ću uvek kada bude bilo mogućnosti za to, postaviti pitanje Zašto? Istina je, da odgovore na neka pitanja nikada ne dobijemo niti ćemo možda dobiti, no to ne znači, da ne trebamo postavljati to pitanje. To je najmanje šta mogu da napravim za mojega oca, koji je bio moj simbol i moj spomenik, no ne u kontekstu o kojemu govore drugi, nego kao moj tata,

    Onufrije Veliki, pokušajmo razmišljati Timski, a to znači, ne predstavljajmo sebe, nego Tim. Kada tako počnemo da razmišljamo, onda nema razmišljanja o spuštanju lopti ili superiornosti, jer cilj je otvoreno reći svoje mišljenje, uvažavati druge i ne ljutiti se ako netko drugačije misli. Jedino tako možemo i naučiti nešto jedni od drugih.

    I Vama želim sve dobro, Tanja

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s