Ознаке

, ,

Старац Силуан је питао једног мисионара који је живео на Истоку како он то људима проповеда и покушава да их обрати у Хришћанство. Овај мисионар будући веома одрешит и директан рекао је: „Идем у будистичку богомољу и свима које затекнем кажем: – Те ваше статуе, све су то идоли, камење и дрво. Баците то, разбијте их и поверујте у истинитог Бога!“ „И шта се потом дешава?“, питао га је старац Силуан. „Они су безосећајни и безумни људи. Избаце ме из храма и туку ме“, одговорио је ватрени мисионар. „А знате ли да бисте могли да остварите боље резултате када бисте дошли у њихов храм, погледали са каквим страхопоштивањем се ти људи моле, како они поштују своју веру; када бисте позвали неколико њих да поседе напољу са вама и рекли им: „Испричајте ми нешто о својој вери.“ И сваки пут када бисте осетили да можете да им кажете: – Како је лепо то што сте сада рекли! Када би се томе додала, ево оваква мисао како би то процветало у потпуну лепоту! Тако бисте у њихов поглед на свет полако уносили јеванђелске истине. И не бисте их обратили одмах, али бисте их обогатили оним што је Христос донео на земљу.“

Како да нам у добру буде лепше, а злу лакше?

Нека у вашем животу уметност увек има своје ма и скромно место: мало музике, или вече у позоришту, или слика на зиду или невелика полица књига које волите. Тек да је жива и трајна веза између вашег личног живота и уметности, пише Андрић. Јер, права уметност не квари човека, већ га оплемењује, уздиже и чини суптилнијим и јачим у животној борби. Без ње живот може да постане убог и сув, а са њом како каже Тургењев „и добро лепше и зло лакше.“ Овакав труд и рад на себи може да нам помогне да искрено заволимо и себе и свог ближњег. Једно од најмучнијих осећања је када због своје ускогрудности, сувоће, убогости и страха остављамо потребитног човека самог, лишавамо га утехе и сусрета. А у таквим ситуацијама које су нам свима познате неопходна је одрешеност од себе и спремност да се загледамо у другог човека, да чујемо не само његове речи, већ интонацију његовог гласа, боју и звук; како стоји, да ли нас гледа у очи, да ли су му очи сагласне са речима или он пати, измучен је, дрхти; и да се при томе не уплашимо, већ да нежно, пажљиво и са искреним саосећањем кажемо: „Знам да ти није лако! Хајде да поразговарамо, да срушимо тај зид ћутања који нас обоје чини безнадежно усамљенима.“

Да на овом непознатом путу не бисмо залутали истинска и јака вера је императив. А она се не темељи на субјективним идејама и на произвољностима које нам се данас егзалтирано нуде као једини пут самопознања. Управо супротно, истинска вера се рађа у целовитости искуства и увек бива укорењена у конкретно сагледање духа, тврди Иљин. То искуство није „машта“ и није „поремећеност“. Оно захтева духовну трезвеност и подлеже духовној провери. Оно има своју припрему, своје очишћење и посебну врсту упражњавања. Осим тога, оно се остварује у конкретном предузетништву и добија се у потпуној и довршеној очигледности.

(Духовна терапија, 11. 5. 2017)