Ознаке

, ,

Вељко Ђурић Мишина: Још једном о броју жртава у Јасеновцу

За који дан биће обележена годишњица пробоја последњих заточеника концентрационог логора Јасеновац 22. априла 1945. године. Треба очекивати бројне текстове, радио и телевизијске емисије… Говориће позвани по новинарској процени о знању теме… Најчешће се помињати бројке страдалника. Неће се, на жалост, чути ниједна нова чињеница која, на пример, може допринети расветљењу размера зла и броју злочинаца!

Вељко Ђурић Мишина

Тешко је утврдити када је настала мудрост коју је знаменити Иво Андрић записао: „Када дођу тешка времена, паметни заћуте, будале проговоре а фукара влада“!

У овим туробним временима једноумља удробљеног у меку англоамеричку окупацију, с времена на време преко разних медија пласирају се сензационалне „истине“ о прошлости које одмах усталасају јавност, обично су то личности са бројним звањима што аутоматски треба да сугерише да у њихове тврдње не би требало сумњати. На Интернету се одмах јаве они свезнајући са својим коментарима пуним хвалоспева и понеком негативном оценом.

Ја сам школовани историчар, са докторатом „Српска православна црква 1941–1945. године“, објавио сам десетак књига и педесетак научних радова углавном из новије историје српског народа и Српске православне цркве, урадио три документарна филма итд. Руководилац сам Музеја жртава геноцида, институције која је створена пре нешто више од две деценије. Настојим да у оквирима струке издигнем Музеј и ставим га на место које му припада у историјској науци, музеологији и архивистици. Све ово наводим да бројним неверницима ставим до знања да сам нешто добро и корисно урадио!

У контексту прича о Јасеновцу написао сам дужи текст и објавио га 4. августа 2016. на овом сајту. Наслов само по себи казује много: „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу“.

Читајући објављене коментаре стекао сам утисак да се мало који читалац удубио у наслов. А одатле се креће у читање! Запитао сам се који је образовни ниво коментатора који своја знања пласирају из дубоке интернетске илегале. Или су то такозвани ботови – плаћеници који одвлаче пажњу од основне теме одређеног прилога. Да не дужим: нису они проблем кад су у питању велике трагедије које су задесиле српски народ у ратовима 20. века! Проблем су они са великим и звучним титулама, али са малим знањем теме!

Не спорим никоме право да говори, чак и глупости. Спорим корисност тога!

Протеклих месеци поново је на српској страни у одређеним медијима „хит“ антрополог академик проф. др Србољуб Живановић са својим тврдњама о броју јасеновачких и других ратних жртава.

Србољуб Живановић 1964. године био је млади асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Почетком године, вољом и дозволом високих партијских и државних (значи и безбедносних) структура, постављен је за члана нарочите комисије заједно са Видом Бродар (стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани) и Антоном Погачником (асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета Универзитета у Љубљани). Та тројка требало је да изврши одређена ископавања у Јасеновцу и да све то буде фотографисано и снимљено филмском камером. Свакога дана екипа је морала да састави дневник рада а на крају нарочити извештај. Тај документ, потписан 27. септембра 1964. године у Јасеновцу, сачуван је у архивској грађи налогодавца поменутих радова

У тим доступним јавности и објављеним документима (зборник Catena Mundi, 1, Краљево 199, стр.) види се нешто сасвим друго од оног што последњих година Живановић прича, другачије речено: обмањује јавност! Осим осталог, он свесно искривљује чињенице кад помиње време ископавања, број и врсте сонди, о пронађеним остацима некадашњих заточеника…

На самом крају поменутог извештаја, истраживачи су нагласили: „На крају би желели подвући, да на основу недовољних података не би могли дати ни приближан број погубљених жртава на подручју самог логора, јер истражена површина сонди није довољна у односу на велики број и опсег масовних гробница.“

Живановић понавља тврдњу о 700.000 страдалих Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, односно 803.000 жртава у концлогору Јасеновац! Тврди да је у том логору усмрћено 110.000 деце. Најбољи познавалац те проблематике Драгоје Лукић је пописао 19.432 имена страдале деце старости до 14 године. (Према подацима којима располаже Музеј жртава геноцида, у Независној Држави Хрватској страдало је најмање 74.981 дете старости испод 14 године.)

Говорећи о одговорности Римокатоличке цркве у злочинима у Независној Држави Хрватској. Живановић помиње број од 1.371 њених свештеника тврдећи да су директно учествовали у злочинима. Додуше, он не помиње свој извор а то су тврдње покојног Милана Булајића, ничим утемељене и доказане.

И на овом месту још мало о Живановићу. Он у једном интервјуу тврди да му је причао извесни Србин из Аустралији, који је као дете био заточен у Јасеновцу и присуствовао злочину који је учинио надбискуп загребачки Алојзије Степинац над непознатим дететом. Зна се, међутим, поуздано да Степинац током свих ратних година није ишао даље од Јастребарског, а то је 40 километара од Загреба! Тачно је, међутим, нешто сасвим друго: у Јасеновцу је побијено најмање пет римокатоличких свештеника прогнаних из Словеније јер су се замерили хрватским властима. Убијено је и неколико српских православних свештеника. Логор у Јасеновцу је у лето 1942, према извесним документима, посетио архијереј Руске заграничне цркве Григориј Максимович Гермоген, кога је почетком априла 1942. године Анте Павелић поставио за поглавара Хрватске православне цркве коју је он, поглавник, и формирао.

На годишњицу проглашења Независне Државе Хрватске огласио се и историчар академик проф. др Василије Крестић, добар познавалац српско-хрватских односа у 19. веку. Он је у интервјуу агенцији Срна објављеном 10. априла (који се може лако пронаћи на интернету, па и на овом сајту), кад је реч о броју страдалих, осим осталог, према новинару који је с њим разговарао, после констатације „да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 људи“, био изричит: „Ту су бројне јаме, стратишта, логори. Имамо тачне пописе, колико их је убијено, ножем, сјекиром… Од 700.000 до милион Срба убијено је у НДХ“!

На овом месту морам да угледном академику поставим неколико питања мада знам да он неће на њих одговорити: Ко је и када урадио тачне пописе страдалника? Где се они налазе? Зашто нису доступни јавности? Да ли је његова тврдња о тачном броју „од 700.000 до милион Срба“ произишла из дела претходне реченице „имамо тачне пописе“?

Тврдим да до данашњег дана ниједна катедра за Историју Југославије, ниједан институт, ниједан архив и ниједан музеј није састављао научно-истраживачке пројекте о жртвама Другог светског рата. Основни разлог тога могао је да буде политичке природе. Данас нема Југославије ни комунистичке власти. О политичкој подршци таквим пројектима у савременој Србији не желим да говорим. Они су препуштени појединцима! Тако је, примера ради, 30. септембра 2016. године Драган Цветковић из Музеја жртава геноцида одбранио докторску дисертацију „Губици припадника партизанског покрета са територије Југославије 1941–1945“.

Музеј жртава геноцида, у оквиру своје основне делатности, ангажовао је магистра историјских наука Душана Никодијевића, радника Народне библиотеке Србије, да истражи сва сведочења преживелих заточеника Јасеновца и на основу тога сачини нарочите табеле са подацима минималних и максималних бројева страдалника. Приликом договарања, схватајући да извори те врсте нису примарни, закључили смо да је то за почетак методолошки исправан пут, први корак са конкретним чињеницама које касније треба укрштати са многим подацима из других извора. Но, то је други научно-истраживачки пројекат!

Први део договореног научно-истраживачког пројекта господина Никодијевића односио се на период август–децембар 1941. године и објављен је у Годишњаку за истраживање геноцида (бр. 8 за 2016, стр. 169–213), и може се пронаћи и на сајту Музеја жртава геноцида. Други део односи се на 1942. годину, и биће објављен у новом броју поменутог часописа (бр. 9 за 2017. годину, стр. 95–117). У раду је истраживање за преостале ратне године.

Никодијевићев рад је први корак у методологији научно-истраживачких пројеката. Други је преглед сачуване и доступне архивске грађе. Следећи кораци припадају статистичарима, демографима… А тек онда можемо да говоримо о приближним бројевима страдалих јер тачне бројеве никада и нико неће утврдити!

На крају мали, искрени савет Живановићу, Крестићу и њима сличним: Оставите се прича о темама којима се нисте бавили у протеклих више од пола века, јер ћете својим речима нанети само још више штете. Препустите то онима којима је то струка и обавеза, а таквих, верујте ми, има међу млађим и школованим Србима!

(НСПМ, 20. 4. 2017)

Душан Басташић: Професоре Мишина, у какву то расколничку каљугу гурате српску јавност?

Директор Музеја жртава геноцида нас онако „ex cathedra”, у маниру излагача на научном скупу, по ко зна који пут за редом, покушава заокупити бројем јасеновачких жртава

Душан J. Басташић

Онај дио невладиног сектора који окупља потомке и поштоваоце жртава Геноцида, Србоцида, Погрома или Покоља почињеног од стране Независне Државе Хрватске, из много разлога пажљиво прати сваку јавно изнесену ријеч директора Музеја жртава геноцида из Београда. Од тога, која особа стоји иза те функције, много је важније да она представља не само највишу, државну институцију Србије али и васколиког српског народа, у чијој је компетенцији (између осталог) изучавање, публиковање и образовање Срба о Геноциду, Србоциду, Погрому или Покољу почињеном у вријеме НДХ.

Ова четири појма везана за трагедију која нас је задесила у прошлом вијеку, наводим из разлога што се наша наука није до сада ни терминолошки одредила према том злочину који је снажно и болно одредио животе многих од потомака жртава.

Посљедњи јавни иступ директора Музеја жртава геноцида под насловом „Још једном о броју жртава у Јасеновцу”, не бави се ни поменутом терминологијом, ни карактером почињеног злочина, не носи поруку недокланом српском народу како треба да се сјећа својих жртава и како да о том историјском искуству учи своју дјецу да јој се зло не би поновило. Директор нас је „ex cathedra”, у маниру излагача уводничара на научном скупу, опет, по ко зна који пут за редом, покушао заокупити бројевима јасеновачких жртава. То је ваљда, за најширу српску јавност о годишњици почетка Геноцида, Србоцида, Погрома или Покоља, најважнија и најпримјеренија тема, она од суштинске важности.

Професор Вељко Ђурић Мишина није пропустио да и овај пут, одмах на почетку обраћања васколиком Српству подсјети на штету коју чине, цитирам: „ботови – плаћеници, свезнајући са својим коментарима, упитног образовног нивоа који из дубоке интернетске илегале одвлаче пажњу од основне теме одређеног прилога”.

Пошто је директор Музеја жртава геноцида због коментара на више својих прилога прозивао нас, осниваче и челне људе удружења потомака и поштовалаца жртава, пажљиво биљежим, додајем на већ подужу листу ове нове квалификације којима нас са академског нивоа, академски „пристојно” части и шамара .

Кори нас директор да из наших коментара „Неће се, на жалост, чути ниједна нова чињеница која, на пример, може допринети расветљењу размера зла и броју злочинаца”! Сметнуо са ума професор да је то што од нас очекује уствари његов посао и да управо од институције на чијем је челу, очекујемо ми неуки пук, чињенице које помиње.

Али, лако за нас из удружења потомака жртава који смо готово огуглали на овакву све присутнију менталну тортуру отуђене историократске олигархије. Професор се опет обрушио на иконе српске борбе против заборава, академике Василија Крестића и Србољуба Живановића проглашавајући их „проблемима са великим и звучним титулама, али са малим знањем теме!”

Авај директоре!

Немам намјеру да вас учим пристојности у обраћању људима из академске заједнице који су у озбиљним годинама и који у српском страдалничком корпусу баштине дугогодишње поштовање и повјерење. Указаћу вам на значај интелектуалног поштења, пошто у друштво двојице академика нисте укључили и историчаре, српско-израелски тим аутора изложбе о Јасеновцу која ће бити отворена 28. априла у Народној скупштини Србије а на чијим паноима су истакнути бројеви жртава које оспоравате. Читамо да ће ова изложба бити допринос ове институције ширењу истине о Јасеновцу. Иза овог пројекта стоји Министарство спољних послова Владе Републике Србије у чијој је надлежности Музеј жртава геноцида а богами и постављење његовог директора, тренутно вас.

Управо стиже вијест да ће Дан сјећања на жртве усташког злочина-геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина у недјељу, 23. априла заједнички организовати Владе Републике Српске и Србије. Наводи се да је на том стратишту страдало 700.000 жртава и да је међу убијенима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста а међу њима је 20.000 дјеце.

У какву то шизофрену, расколничку каљугу гурате српску јавност, супротстављајући истину коју нам подастирете испред Музеја жртава геноцида, ономе што нам као истину нуди Влада Србије, Народна скупштина Србије, Влада Српске и Српска академија наука и умјетности чији је академик Василија Крестића редовни члан у Одељењу историјских наука?

Пошто сте професоре загледани у бројеве жртава, очито је да поред вас неопажено тутње дешавања и процеси о којима би и те како требали водити рачуна, одређивати се као историчар и челни човјек Музеја и преносити јавности ставове државе, јер Музеј јесте државна институција а ви јесте највише позиционирани државни службеник када је Геноцид, Србоцид, Погром или Покољ у питању.

Недавно је предсjедник Комисије града Београда за уређење „Старог сајмишта“, представницима јеврејске заједнице Србије понудио да између Спасићевог и њемачког павиљона, одаберу онај који сматрају погодним за изградњу Музеја холокауста, чију ће изградњу финансирати Република Србија. Јевреји су одабрали велелепан и добро очуван павиљон великог српског задужбинара Спасића а Србима је преостао њемачки павиљон (лијепа симболика) који гле чуда треба да се измјести (читај руши) јер је на мјесту гдје је сада, регулационим планом предвиђено да иде пут.

Гдје ћете са музејом директоре?

У образовни систем Р. Српске од јесени се уводи образовање о Холокаусту. Колико сам упознат, ученици у неким школама у Србији већ се образују на ту тему. Кажу да је то европска образовна норма. Радите ли професоре на увођењу образовања о Геноциду, Србоциду, Погрому или Покољу (одаберите већ једном термин и саопштите нам одлуку) у школе Србије и Српске?

Шта подузимате да се због вашег арогантног, непримјереног гарда према најактивнијим удружењима потомака жртава из Србије и Српске, прекинута међусобна сарадња поново успостави?

На крају, савјетујем вас да нам више не бацате коску са бројевима жртава јер колико год да их је било, много, превише их је било и та болна рана нас потомака и чланова породица жртава до данас није зарасла.

У ове дане сјећања на мученике јасеновачке, јадовничке, пашке, гаравичке, шушњарске, глинске, пребиловачке, шарговачке, подрињске, ливањске, грубишнопољске, коларићке, садиловачке и многе друге непоменуте, ухватите се пера и пишите нам шта да осим црквеног сјећања и породичног предања чинимо да их не заборавимо.

Аутор је син преживјелог јасеновачког дјечака логораша и предсједник удружења грађана Јадовно 1941.

(Јадовно 1941, 21. 4. 2017)

Advertisements