Ознаке

, , , ,

МИР ВЕЛИКОГ ПЕТКА

Ђакон Ненад Илић

Већина учесника протеста одлучила је да направи паузу у време празника.

Један део протестоваће и данас, на Велики петак. Њима очигледно Велики петак и Христова смрт на крсту не значе много, ако им ишта значе. 

Тиме прети опасност да се они заправо у духовном смислу приближе забавама које су за данас организоване у „Београду на води“ и на још неким местима. Да буду део руље која урла под Христовим крстом ругајући Му се.

Ако баш не могу да се уздрже или ако сматрају да ће то угрозити њихове активности, ако немају поверења у већину која је одлучила да протесте настави ипак после највећег хришћанског празника, можда би могли да покажу своју политичку памет и да не праве јаз са оним потенцијалним савезницима којима су Велики петак и Васкрс важни.

Ако баш морају да шетају, било би сјајно да шетају у мртвој тишини. Осим поштовања вере оних који је имају – то делује и опасније. Пас који лаје не уједа – то сви знају.

А онај који ћути…

ВЕЛИКО ИШЧЕКИВАЊЕ

Велика субота је необичан дан.

Прошао је Велики петак, туга смрти је већ за нама.

Још није Васкрс, али се већ чује „Христос васкрсе“.

Још није завладала велика радост а већ је почела.

Знамо шта ће се догодити али се трудимо да сачекамо.

Да не би Васкрс дочекали само формално, можда можемо да се вратимо међу Христове ученике који су у суботу остали збуњени и уплашени, без Онога у кога су веровали, за ким су ишли.

Он јесте помињао своју смрт и васкрсење али сви су то доживљавали углавном као символичну причу. Једну од многих које су чули и сачували у срцу.

А сад је смрт дошла. Несимболична. Опипљива, ружна, застрашујућа. Као што се и дешава од памтивека, свим људима. Па још ружнија. Понижавајућа, на крсту.

А никада нико није васкрсао из мртвих. Може бити да је само тај део учитељеве приче био симболичан?

Колико сумње, колико бола.

Син Божији кога су звали ругачи да сиђе са крста. А није могао.

Или заиста није хтео? Зашто није ако је могао? Зашто одмах тамо, на том језивом крсту, није показао моћ?

Људи поверују у илузије. Људи поверују лепим речима, харизматским личностима. И увек на крају дође разочарење. Учитељ је лепо говорио, лепше него иједан човек. Грејао је срца. Чинио је и чуда.

Али нико никад није васкрсао из мртвих!…

А опет постоји нада. Рекао је да ће у трећи дан васкрснути. Само да прође ова субота…

Иако ми знамо шта се догодило тада у Јерусалиму, пре скоро две хиљаде година, или макар верујемо сведоцима и сведоцима кроз историју да се Христовим васкрсењем Ад отворио и престао да буде тамница за оне који ће пригрлити победника смрти, понекад то наше веровање постане млако.

Наша вера нас не гони на велика дела. Ни близу немамо вере да горе премештамо, немамо је довољно ни да је искрено сведочимо онима који се гасе без отварања Божијој светлости. Постали смо штедљиви чувари оно мало благодати што добијамо. Као да не верујемо да је њен извор неисцрпан и да се више добија што је више делимо другима.

Можда је, да бисмо заиста васкрсење прихватили свим својим бићем, боље да сачувамо макар мало стрепње Христових ученика суочених са смрћу, а у тихој нади да ће Он васкрснути.

Зато нам је потребна и ова субота. Да не подразумевамо лепу причу и некакав аутоматизам преласка из смрти у живот. Да искористимо овај један дан како бисмо се подсетили: да би смрт заиста била побеђена потребно је чудо над чудима. Нешто што надилази историју и здрав разум. Тријумф вечности над временом.

Потребно је да човек у Богочовеку васкрсне!

Потребно нам је да поново продубимо знаке записане у нашим срцима, знаке који доносе радост и храброст.

„Христос Васкрсе“… Али још увек тихо, само за себе.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

НАЈАВА

Ђакон Ненад Илић у „Седмици“ Радио Београда 1

Недеља, 16. април 2017, 10:05

„Боже, помози да се освестимо из хипнотичког сна, у који смо заспали“.

О цркви, држави и нама, за Седмицу говори ђакон, редитељ и писац Ненад Илић.

Уредник и водитељ Ана Томашевић.

(Радио Београд 1)

Advertisements