Ознаке

, , , , , ,

Судбина ЕУ записана је у звездама … или њеним уговорима

(Politico, 29. 3. 2017)

Берлин – Прошлог викенда европски лидери састали су се да обележе 60-ту годишњицу потписивања Римских уговора. Дискутовали су, не први пут, како да врате ЕУ на прави пут. Један другом су саопштили да су и даље посвећени Унији и да верују у њену будућност. (Ово смо такођe раније слушали).

Али, хајде да претпоставимо да су, када су европски лидери сели да ручају у палати Квиринале, неки од њих попили неку чашу више вина пино гриђо и носталгично се упустили у причу о Европи док је још била млада, лепа и обећавајућа, а затим прешли на разговор о овој недељи и како се британска премијерка Тереза Меј спрема да пошаље опроштајно писмо, мрмљајући Грекзит, Брегзит, Фрегзит… да би на крају признали један другом да је нешто отишло у ужасно лошем правцу.

Када су устали да крену, били су сломљени, говорећи један другом: „О Боже, како се оно претворило у ово и, што је важније – ко је крив? Па, понудили бисмо туце предлога.

1. Зевс

Кадгод се Европа нађе у невољи, заступа се мишљење како Европској унији недостаје одговарајућа прича која би се провлачила. Тврде да је, у целини, идеја о „све ближој унији“ и даље у реду и да једино што тој идеји недостаје да би је људи схватили је прича која се лако памти. Најупечатљивија прича о Европи је, наравно, прича о Зевсу. Грчки бог се претворио у белог бика да би пришао лепој девојци која се звала Европа. Када је Европа у својој наивности узјахала бика, бог претворен у бика ју је отео и силовао. Нема потребе узимати ову причу сувише дословно када се анализирају садашње непријатности кроз које пролази ЕУ (нема овде белих бикова), али не треба губити из вида да мит о настанку Европе баш и не слути на добро за њену будућност. Ако негативне приче о ЕУ имају далеко бољу прођу од позитивних, можда је то и због тога што је грчки бог удесио коцкице.

2. Едит Кресон

Одлазак од Зевса, владара Олимпа, право до старе добре Едит Кресон може да изгледа помало натегнуто, али – као јак кандидат за титулу најгорег европског комесара који се икада појавио – Францускиња полаже право на свој део славе. Почетком 1990-их Кресон је била премијер Француске, али је брзо изгубила популарност и била присиљена да поднесе оставку након мање од годину дана. Ово ју је очигледно квалификовало за виши положај, у Бриселу. Као комесар за науку, истраживање и развој Кресон је плаћала свог зубара као да је њен саветник за науку. Током 1999. сумње на превару које су водиле према Кресоновој окончане су сменом целе Комисије. Говорећи без увијања, Кресон је урадила ЕУ што и Зевс Европи.

3. Кристоф Блохер

Коју год мапу Европске уније да погледате, запазићете празно место у самом средишту ЕУ. Уљез је планинска, лепа и невероватно богата Швајцарска. Швајцарци дугују свој успешан статус нечланице човеку који се зове Кристоф Блохер. Почетком 1990-их – док је Герт Вилдерс још увек био млад помоћник у скупштини са смешном фризуром, Марин ле Пен само ћерка десничарског популисте Жан-Мари ле Пена, а у Немачкој скраћеница АфД означавала Алгемајнер финанцдинст, компанију за пружање финансијских услуга која је у међувремену променила назив – швајцарски индустријалац је предводио успешну кампању за референдум против пута у чланство ЕУ.

Кристоф Блохер током заседања швајцарске Народне скупштине 2013. | Fabrice Coffrini/AFP via Getty Images

Блохер је знао које полуге да повлачи и како да изазове у Швајцарцима страх од придошлица, било да долазе из Брисела или са Балкана. Његова мешавина анти-имиграционе и анти-ЕУ политике постала је образац за популистичке кампање на другим местима. Штавише, алпска нација постала је убедљив пример да економске користи блиских односа са ЕУ могу да се остваре и без приступања клубу (Норвешка је још један леп пример).

4. Брисел

Неколико деценија раније, земље оснивачи ЕУ биле су у потрази за местом у којем ће се сместити институције као што су Европска комисија и Европски савет, и помислили су да је пронађено нешто сасвим одговарајуће. Град смештен на средокраћи између гламурозне престонице Француске, Париза, и не тако гламурозног, главног града Западе Немачке, Бона. Град се звао Брисел, као и познати прокељ. Французи су се надали да ће белгијска престоница постати близанац Париза, испуњен префињеним дипломцима Велике школе. Уместо тога добили су Европску четврт. Архитектонски ужас који је више Бразилија него Париз, на чудан начин изолован од староседелаца у околини. Брисел можда није „ђавоља јазбина“, како га је описао амерички председник Доналд Трамп, али ко год је тамо радио зна да престоница ЕУ нема душу. Као резултат, европски де факто главни град се бори да привуче врсту талентованих људи који радосно преплављују инспиративна места као што су Париз или Амстердам. Можда би чак и Бон био бољи избор.

5. Франсоа Митеран

Постоји свега неколико људи који су добили надимак „Отац евра“ (мајка евра није била у близини у време зачећа ове валуте). Већина ових очева су економисти, али је европска заједничка валута била углавном политички, али, како је евро више политички него економски пројекат, бацање кривице за његове невоље на економисте је чист промашај. Франсоа Митеран, харизматични француски председник, разумео се одлично у вештину политичких интрига, а много мање у монетарну политику. Гледајући да некако савлада јаку немачку марку (за коју је тврдио да је „Немачка ватрена моћ“ или нуклеарно оружје), наставио је да гура идеју о јединственој валути и пронашао савезника у немачком канцелару Хелмуту Колу, који је такође више припадао политичкој врсти него економској.

Франсоа Митеран 1983. у Великој народној скупштини у Пекингу | Gabriel Duval/AFP via Getty Images

Када је срушен Берлински зид, а Колу била потребна међународна подршка за уједињење Немачке, француски председник је, наводно, преговарао квид про кво[1], убеђујући Немце да одбаце немачку марку. Отац евра није поживео довољно дуго да види да се ствари нису одвијале баш по плану. Немачка економија је процветала у еврозони, док француској није ишло тако добро, а Европској унији у целини би било боље без овог непослушног детета.

6. Антигона Лудиадис

Списак негативаца не би могао да буде комплетиран без бар једног примерка преварног инвестиционог банкарства. Наш кандидат иде под именом Антигона Лудиадис. Сасвим прикладно, у њеној причи постоји и арома грчке драме. Лудаидис је била оштроумна банкарка код Голдман Сакс и радила је у влади Костаса Симитиса почетком овог века, када су Грци очајнички покушавали да се придруже еврозони. Англо-грчка банкарка је била, наводно, кључни играч у развијању комплексне трговине банкарским дериватима да би се прикрио стварни ниво задужења државе. У Софокловој драми, нашу хероину би снашла страшна судбина, можда би била жива сахрањена и оплакао би је хор старих Тебанаца. У савременој Европи, она живи срећно и задовољно са својим осигуравајућим друштвом које је основала у Лондону и у којем је извршни директор.

7. Безлични ЕУ званичник

Неких 50.000 људи ради за ЕУ, у зависности како рачунате. Иако њихова имена могу да се пронађу у огромној бази података организације, они углавном свој мукотрпан рад обављају у анонимности и велика већина грађана ЕУ највероватније не би била у стању да наведе име бар једног комесара. У општој перцепцији, Брисел је данас постао отелотворење Кафкиног замка којим владају безлични шетачи папира који раде за мрачне органе под називом ДГ[2] за ово или оно и смишљају прописе о дужини краставца.

Spencer Platt/Getty Images

Овакав утисак можда није праведан у односу на оно што ЕУ званичници стварно раде, али шта они стварно раде? Може слободно да се каже да ЕУ није урадила довољно да уђе под кожу својим људима. Нема кампања са стилизованим сликама, нема програма најбољи запослени овог месеца, чак ни Пирели календара са секси бирократама како позирају у атрактивним одељцима канцеларијског простора.

8. Борис Џонсон

Кажу, замах крила лептира може негде, хиљадама километара далеко да изазове ураган. Почетком 1990-их, Борис Џонсон (лептир у овом случају) био је дописник Дејли телеграфа у Бриселу и један од првих експонената литерарног правца названог „Еуромит“. Један од таквих митова освануо је под насловом „Делор планира да влада Европом“ и читан је у далекој Данској у време када је требало да се одржи референдум о Мастрихтскм споразуму. По Џонсоновом казивању (коме наравно, уопште не треба веровати), чланак из Телеграфа је мистериозно померио језичак ваге, изазвао НЕ и довео до силних последица чији одјек је и данас присутан. Штавише, овај инцидент охрабрио је Џонсона да маше својим крилима што је он и урадио са много већим ефектом почетком 2016, када се придружио кампањи „Гласај за излазак“ и изазвао ураган под називом Брегзит. Ако бисмо по Џонсону, он ће да уђе у историјске уџбенике као једини човек који је уништио Европу не једном, већ двапут.

Борис Џонсон у катедрали Св. Павле у Лондону | WPA pool photo by Ian Gavan/Getty Images

9. Швапска домаћица

Гласине да Немци подносе жртву богињи која се зове Швапска домаћица су вероватно претеране, али је немачка канцеларка Ангела Меркел заиста пробудила немачку богињу штедње током финансијске кризе када је рекла да, попут швапске домаћице, она верује да нико не би требало да живи изнад својих могућности. Министар финансија Волфганг Шојбле такође припада тој врсти верника, тврдоглаво се опирао попуштању дуговањима и стимулативним програмима. Кејнзијански економисти овом су се супротставили кованицом „Заблуда швапске домаћице“. Они сматрају да оно што има смисла на индивидуалном нивоу, за личне финансије, може да изазове хаос у међународној политици, мислећи на ЕУ (премда су неке владе ЕУ могле да узму мрвицу приступа швапске домаћице на почетку кризе евра).

10. Жан-Марк Босман

Белгијски фудбалер није имао богзна какву каријеру. Престао је с фудбалом у својим двадесетим, био осуђен на казну затвора због туче и данас је незапослен и живи са скромним средствима у Лијежу. Без обзира на све, Босман је имао већи утицај на европски фудбал него било који други фудбалер. Почетком 1990-их, када му је истекао уговор, тужио је белгијски клуб што му не дозвољава да оде. Случај је дошао на Европски суд правде који је пресудио да клубови не могу да захтевају накнаду од трансфера ако је уговор истекао. Суд је такође одлучио да се укину квоте којима се ограничава број страних фудбалера у клубовима ЕУ.

Белгијски фудбалер Жан-Марк Босман у Европском суду правде, децембар 1995. | STF/AFP via Getty Images

Са правне тачке гледишта, све ово има смисла, али су фудбалски навијачи видели само резултат: астрономске зараде и трансфере, неколицину елитних клубова која се издигла изнад осталих и тимове комплетно састављене од странаца. Већина њих је свој бес усмерила према злим силама глобализације, либерализације и комерцијализације, али они који боље знају криве Босмана и прописе ЕУ.

11. Виктор Орбан

О чему је Ангела Меркел размишљала када је у септембру 2015. отворила немачке границе избеглицама? Критичари оптужују немачку канцеларку да је пропустила да се консултује са осталима из блока пре него што је донела одлуку и да је отежала избегличку кризу која прети да поцепа Европу. Оно што се често превиђа јесте да Меркелова није потпуно деловала по својој вољи. Мађарска влада, предвођена Виктором Орбаном, потрпала је избеглице у аутобусе и упутила их у Аустрију и Немачку, чиме је избила канцеларки прилику да заузима идеалистичка становишта о миграцијама. Да није било мађарског idegengyülölet или ксенофобије, не би било ни немачке Willkommenskultur.

12. Римски уговори

Рим је био само почетак гомилања уговора. Праћење шта је све договорено у Ници, Мастрихту, Лисабону и другим местима постаје све теже и теже. Једноставно, сувише је тих састанака и докумената названих по разним градовима. Ако лидери ЕУ наставе да састанче на овај начин убрзо ћемо да добијемо Толедо уговор и Правилник Клермон Феран. Случајно, Рим је такође место где су се прво појавили принципи „све ближа унија“. Исписана је читава дисертација у одбрану ове идеје. Заиста, пажљивије читање показује да, према документу, у „све ближу унију“ укључују се само људи Европе, а не (обавезно) и владе, емисионе банке или целе армије, али је некако „све ближа унија“ постала синоним за самоувећавање ЕУ.

Потписивање Римских уговора, 25. март 1957. | AFP via Getty Images

Сада, када Британија одлази, мало више скромности не би шкодило. Дакле, ево једна идеја: ЕУ лидери би могли да се састану поново, неког викенда и свечано се договоре да њихов највиши циљ буде да задрже Европљане „од одлажења сваког све даље на своју страну“. Ово звучи разумно, али није сувише маштовито па, шта мислите да ово назовемо „Пино гриђо декларација“?

Константин Рихтер (Konstantin Richter) повремено пише за POLITICO. Његов роман на немачком језику „Канцеларка“ о Ангели Меркел и избегличкој кризи биће објављен следећег месеца

Са енглеског посрбио: Aerial6

___________________________

[1] Quid pro quo је латински израз који отприлике значи „Ти мени, ја теби“. (Прим. ур.)

[2] DG – Главна управа Европске комисије. (Прим. прев.)

Постаните донатор-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света. Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно. Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи можете прочитати НА ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.