Ознаке

, , , ,

Ако мислите да у „нормалној“ држави лик попут Александра Вучића не би могао водити ни мјесну заједницу – у праву сте. Само треба да замијените „нормалној“ са „слободној“.

magare

Ако вам се чини да људима који управљају Србијом не бисте повјерили ни пијачну тезгу, не гријешите. Само треба да замијените „управљају“ са „заузимају положаје.“

Српске вође су доведени да раде управо то: да заузимају положаје вреднијим Србима. Дат им је монопол над механизмима државне управе и чињеница да они не знају ни како да руководе нити им је намјера да побољшавају друштво их је управо квалификовала за положаје на које су пуштени или доведени. Српски племенски менталитет оваплоћен у партократији, оправданој демократијом, створио им је простор у којем се они такви – и са средствима која контролишу -сналазе боље од оних Срба чије родољубље и добра намјера их дисквалификује из конкуренције за слугерањске положаје. Колико сте само вриједних Срба чули да одбијају да уђу у политичке странке?

Основна квалификација кандидата за власт у Србији је спремност на послушност. Стручност је корисна, али само ако је подређена интересима Империје. Добра намјера и родољубље су не само бескорисни, него и непожељни, јер ће родољуб кад-тад одбити да послуша, или ће из добре намјере кренути да руководи правилно и у корист друштва. А корист српском друштву је директно супротстављена користи Империје. Не могу израбљивач и израбљивани имати исте интересе.

Ваљда зато Срби више немају вође него „лидере“; воле себе да зову како им газде тепају.

Зато Вучић не доноси крупне одлуке; оне су донесене другдје и он их са својом кликом само спроводи. Не пита се Вучић да ли ће Србија у рат, с киме и када; не пита се о Буковима, МиГовима, С-300 или 400; не пита се да ли ће Србија и званичним законодавним чином признати Косово; не, његово је да структуре које омогућавају Империји да оствари свој српски план – шта год да је он – задржи што дуже у позицији контроле над народом. Његово је да искористи све партократске и медијске капацитете који су му стављени на располагање и створи простор Империји да наставља да пљачка и распарчава Србију, али оном брзином и интензитетом који неће изазвати контрадејство родољуба.

Зато се окружио друштвеним шкартом; требају му само они који неће сметати Империји, а који су вични и ради да заузму мјесто онима који би засметали.

vucic-klintone

Вучић је као и Мило Ђукановић – најбољи могући слуга Империје, јер да је за нијансу гори, прелио би чашу, а да је за нијансу бољи Србин, не би одрадио посао како треба. Има их који виде и позитивне ефекте Вучићеве управе или чак Милове. Прво, ефекат не подразумијева и намјеру. Друго, важније: нису ваљда рушиоци вриједни хвале само зато што иза њих нешто и претекне?

Империји не требају одметници, него послушници, па мора да тактизира. Да Империја у Србији на власт доведе Чеду Јовановића, то би прелило чашу. Да се гурне нагло и до даске, реакција би могла уздрмати упоришта и заталасати процес. Овако, Вучић ради више од Бориса Тадића, а скоро све што би и Чеда, али Чеда се никад није истакао као неко коме би иједан релевантан дио народне масе у било којем моменту повјеровао, те нема капацитете који су Империји неопходни, док су их Тадић и Вучић има. Користећи се обманом и средствима којима располаже само он у Србији, дакле, кормилом партократије, монополом над јавном ријечју и понајвише државном сисом, Вучић држи емоције већине народа под контролом. Он није натјерао пословично магаре у блато, то је учињено прије њега, али на исти начин као и његови претходници, Вучић том српском магарету држи ноге у блату док се стручније узданице Империје редају на њему.

На српској политичкој сцени буквално да нема ниједног лика који се бави било чим важнијим од држања тог магарета заглибљеног у блату. То је њихов једини задатак и обављају га маестрално. Обмањују, кезе се, кењају, изигравају дворске луде, глуматају, нуткају, стежу, попуштају, пријете, лажу, подваљују – чине све да магарету скрену пажњу са чињенице да га за то вријеме страга, је ли, хандре.

Пењу се и они на магаре, редовно. Мало што воле, мало што морају, да потврде оданост. А пењу се и на њих. Неки и то воле, али већина само ради свој посао.

Није, дакле, истина да српски политичари немају појма шта раде. Они су стручњаци за оно што им је речено да обављају. Људи њиховог кова су и потребни завојевачу. Баш такви. Њима је дат низак плафон, а широк простор испод тог плафона да обављају оно за шта су Империји потребни, тј. оно што Империја не може сама да обави. Није им речено да воде бригу о нацији, него да је држе забављеном, слуђеном и под контролом, јер побогу, не требају Империји управитељи, има их она напретек. Не, њој требају само они који знају да оном магарету држе ноге у блату док се она над њим иживљава.

У колонијално намјесништво Србије се улази испуњавањем услова са империјалног конкурса. Главни услов је да знаш с магаретом. Српска „владајућа“ елита је то постала зато што није имала добробит Српства као визију и циљ, а не зато што јесте.

А магаре к’о магаре, и њему је као и оној баби штошта мило, и њему се свашта снило, и оно сања о зеленој ливади, о сјенику и младој магарици, и кука над судбином што га препусти неспретним вођама, који, међутим, само раде свој посао, и то га добро раде.

(Србист, 1. 2. 2017)