Милош Милојевић: Хитлерово писано наслеђе – „Његова борба“ поново међу Немцима

После седамдесет година, почетком 2016. године, објављено је критичко издање Мајн кампфа на немачком језику, најпознатије књиге Адолфа Хитлера. У различитим академским и медијским круговима постављана су бројна питања о прикладности и потреби оваквог издавачког подухвата која су посебно интензивирана након што је током претходне године Мајн кампф доспео на листу бестселера међу делима која нису фикција у Немачкој.

Извор: Печат

Мајн кампф (Извор: Печат)

Институт за савремену историју у Минхену објавио је критичко издање Мајн кампфа у два тома на преко 2.000 страница са позамашним критичким апаратом од 3.700 фуснота који, према речима издавача, треба да онемогући да се књига чита као нацистички политички програм већ као злокобан али важан историјски документ. Припрема овог издања била је дуготрајан и мукотрпан процес. После много консултација између баварских власти и представника јеврејских и ромских заједница 2012. године одлучено је да треба припремити критичко издање које ће демистификовати ову књигу. Овај издавачки подухват пратиле су и међународне активности. Баварски премијер Хорст Сихофер посетио је Израел где су сусрео са снажним противљењем овом издавачком подухвату. Држава се из њега повукла и посао је препуштен споменутој минхенској научној установи.

Бестселер

По свој прилици очекујући да ће књига заинтересовати превасходно академску јавност, односно стручњаке који се баве истраживањем прошлости нацистичке Немачке и Хитлерове биографије, минхенски Институт је одштампао свега 4.000 примерака ове књиге.

Међутим, испоставило се да је реч о врло скромном тиражу у односу на читалачку потражњу. Андреас Виршинг, директор Института за савремену историју, изјавио је како „нико заиста није могао да очекује овакву продају“. Првобитни тираж морао је да се доштампа још шест пута а претходни тиражи продати су у 85.000 примерака! Два позамашна тома коштају 59 евра.

У Немачкој је постојало страховање да ће објављивање ове књиге допринети ширењу неонацизма. Виршинг међутим сматра да су таква очекивања неутемељена – највећи део купаца књиге су академци, историчари, политиколози и други заинтересовани за ове области, а не неонацисти који су једва дочекали поновно објављивање овог списа на немачком језику.

Коментаришући ово издање Виршинг је указао како су он и његов тим „срећни што је успешно успостављен амбициозни спој између академског рада и историјско-политичког објашњења“. Са академске тачке гледишта, издање Мајн кампфа је пример узорног рада. Опширан критички апарат који запрема око половине критичког издања детаљно разматра ондашње политичке околности, личности и места значајна за разумевање ране фазе историје нацистичког покрета. На овом пројекту било је ангажовано више историчара током неколико година. Поред њиховог рада припрему издања пратиле су расправе на трибинама, у музејима, меморијалима и црквама да би се боље разумела друштвена релевантност овог подухвата и успоставила веза између заинтересоване публике и делатника на једном, ипак контроверзном, академском прегнућу.

У опширном уводу разјашњен је контекст у коме је Мајн кампф настао као и потенцијални приступи читаоца овом делу. Тумачи су се потрудили да укажу на различите жанрове од којих је Мајн кампф саздан: политичка теорија, аутобиографија, историја преплићу се без нарочито строгог реда. Главне тематске целине се, очекивано, односе на Хитлерове идеолошке преокупације: питање расе, животног простора нације, политичког насиља и технологије власти. Оно што је приређивачима било посебно стало је да покажу како није заснована теорија како је Хитлер диктирао текст свог дела. У том контексту популарни тумачи нацистичке прошлости неретко спомињу Рудолфа Хеса или неког другог ко је заједно са Хитлером био на робији после неуспешног Минхенског пуча. Заправо, поједини одломци из дела прво су се појављивали у Хитлеровим прилозима у различитим нацистичким новинским публикацијама. Истраживачи указују да је то један од примера где су се Немци успешно убедили како су мање знали о Хитлеровом политичком „вјерују“ него што је то заправо било.

Мајн кампф је, као и друга дела која су настала са политичком намером, дело свог времена. Приређивачи су посебну пажњу посветили тумачењу дела као Хитлерове политичко-публицистичке интервенције у ондашњој политичким приликама.

Иако је издање припремано са превасходно академским амбицијама аутори критичког апарата су сматрали како оно може имати утицаја и у садашњим политичким приликама. Зато су се потрудили не само да разјасне литерарне наносе, алузије, политички контекст већ и да уђу у полемичко сукобљавање са Хитлеровим списом. Најл Грегор, аутор књиге Како читати Хитлера и приказивач овог издања у британском Гардијану, указао је како је релативно лако оспорити бројне фактографске грешке које Хитлер прави у свом делу. Он наводи пример да је Хитлерову тврдњу како су немачки Јевреји били ратни профитери током Великог рата лако оспорити указивањем на социо-економске параметре који указују да су и Јевреји, као група, у подједнакој мери били погођени ратним осиромашењем.

Изглед чланка Најла Грегора на сајту "Гардијана"

Изглед чланка Најла Грегора на сајту „Гардијана“

Међутим, како споменути аутор истиче, неке теме је много теже разјаснити. На пример, идеја о „окруживању“ Немачке у годинама пре Првог светског рата коју Хитлер прихвата нешто је за шта су спремни да полемишу много умеренији и академски прихваћени десничарски и конзервативни историчари. Грегор истиче да је критичко издање Мајн кампфа слабо када преиспитује неке од ових гледишта која су део легитимног приступа академске историографије. Према његовим речима приређивачи овде наступају превише пристрасно дајући предност властитом виђењу проблема који је представљан као једино меродавно мишљење.

Ипак ни ове мањкавости нису нешто што одлучујуће утиче на квалитет приређивачког рада. Међутим, поједини критичари постављају питање да ли је тако нешто било потребно. Формално гледано, издавање Хитлеровог списа није било забрањено, већ онемогућено пошто је носилац ауторских права после Другог светског рата, Баварска, одбијала да ово дело реиздаје. Поседовање неког од бројних примерака, а реч је о милионским тиражима, није било инкриминисано. Дело је доступно на интернету у различитим издањима и сви они који су са њиме хтели да се упознају – било из истраживачких или политичких побуда могли су то да ураде. Роберт Лаудер, председник Светског конгреса Јевреја, изјавио је за француску агенцију Франс Прес да не само што ће „преживели из холокауста бити увређени продајом антисемитског дела у књижарама“ већ ни да не види потребу за реиздањем овог списа. Идеја да је потребно реиздати један овакав спис са критичким апаратом на преко хиљаду страница је бесмислица, наводи Лаудер. С друге стране, Јозеф Шустер, председник Јеврејског савета у Немачкој, поздравио је ово критичко издање јер оно доприноси „разарању мита о овој књизи“ и показивању какве је бесмислице писао Адолф Хитлер. Кристијан Хартман, коуредник издања сматра да није само реч о историјском извору већ и о симболу и да је потребно да се тај симбол једном за свагда обесмисли.

Хитлерови списи 

Када се разматра питање повезано са Хитлеровом писаном заоставштином упутно је размотрити гледишта америчког историчара немачког порекла Герхарда Вајнберга. Мало ко је после Другог светског рата био на толико различитих начина повезан са различитим Хитлеровом списима – укључујући и оне списе који су погрешно приписивани Хитлеру.

Вајнберг који је рођен у Хановеру избегао је из нацистичке Немачке са родитељима због свог јеврејског порекла у Сједињене Америчке Државе. Након доктората у првим послератним годинама посветио се истраживању немачких докумената које су америчке снаге заплениле пошто су запоселе делове Трећег рајха. Међу тим материјалима били су и документи издавачке куће Ехер Верлаг која је издала Мајн кампф и која је према појединим наводима чувала још један опсежан а необјављен Хитлеров спис.

Вајнберг је био приређивач овог дела – такозване Друге књиге (немачки Zweites Buch). Истражујући заплењену немачку документацију овај историчар је видео како је Хитлер диктирао другу књигу убрзо пошто је завршио други део Мајн кампфа 1926. године и пошто је објављена прва половина његове аутобиографије из 1925. године. Према његовом суду мотив за писање овог дела био је слаб учинак нацистичке странке на немачким изборима 1925. године. Реч је о делу које поред образлагања општих места нацистичке идеологије – што је Хитлер чинио у свакој прилици и писано и усмено – садржи и расправе о актуелним политичким питањима. На пример, Хитлер је заговарао савезништво са Италијом што су његови десничарски опоненти у Немачкој користили као основ за оштру критику пошто је немачка мањина у Италији била међу најпотлаченијим народним групама у ондашњој Европи.

Друга књига (Фото: www.buchfreund.de)

Друга књига (Фото: http://www.buchfreund.de)

Остаје нејасно због чега Хитлер није објавио овај спис. О разлозима је сада могуће само спекулисати. У то доба је, како Вајнберг наводи, Хитлеров издавач имао потешкоћа да пласира и његову прву књигу па би још једно дело истог аутора могло лоше да утиче на њихово пословање. Поред тога и политичке прилике су се брзо мењале: већ 1929. године Хитлер је ступио у политички савез са крајњом десницом коју оштро критикује у овом спису па би евентуално објављивање било склопчано са замашном ревизијом.

Вајнберг је књигу пронашао 1958. током микрофилмовања докумената. Заједно са Институтом за савремену историју у Минхену радио је на приређивању немачког издања које је објављено 1961. године. Поуздано енглеско издање појавило се тек 2003. године. И ова књига обухвата теме сличне као у Мајн кампфу – тираде против Јевреја, схватање спољне политике као борбе за самоочување која захтева рат и друге, типичне хитлеровске теме. Пошто је књига објављена са Вајнберговим коментарима на немачком 1961. појавило се траљаво изведено британско издање. став баварске владе према овој књизи био је сличан као и према Мајн  кампфу. За оба дела могу се прикладно навести речи историчара Флоријана Сепа из Баварске државне библиотеке: „Ова књига је сувише опасна за широку публику“.

Не изненађује да је као део денацификације у немачкој академској средини превладао један ригидан став према споменутим делима. Међутим, како сведоче и Мајн кампф и Друга књига Хитлерова политичка и геополитичка гледишта пролазила су кроз мене и поред неких тврдих уверења која практично никада нису преиспитивана. Разумевање тих гледишта помажу у сагледавању неких од кључних историографских дебати о нацистичкој Немачкој укључујући и процене о Хитлеровој технологији власти, његовим спољнополитичким интенцијама и што је посебно важно и мучно – питањима о пореклу холокауста унутар нацистичке идеологије и немачке политичке историје пред Други светски рат. А како је Вајнберг једном приликом истакао: „Немачка и остатак света још увек нису спознали Хитлера као личност, као лидера велике нације и као симбол“. Можда ће критичко издање злокобног Мајн камфа допринети овом процесу.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 2. 2017)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s