Коста Николић: Како су Срби изгубили 20. век

Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца значило је напуштање националног програма краља Петра – ослобођење и уједињење српског народа

Коста Николић (Фото: Лична архива)

Коста Николић (Фото: Лична архива)

Политичке елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и националних, која нису имала упориште у реалности.

Ово је основна теза Косте Николића, научног саветника Института за савремену историју, којом је проткана његова недавно објављена књига „Једна изгубљена историја – Србија у 20. веку”.

Где видите почетак националних илузија?

Почетак тог процеса везан је за Први светски рат у чијем изучавању остаје најдискутабилније питање – зашто је тај рат уопште почео и које снаге су највећи кривци за његов настанак?

Што се тиче Србије и њених ратних циљева, кључно питање јесте – зашто је већ од лета 1914. формулисан један потпуно нов национални програм који је Србија требало да уобличи и оствари у току трајања рата?

Њега су подстицали водећи српски интелектуалци, а прихватили политичари и престолонаследник Александар. Залагали су се за стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. То је значило напуштање националног програма краља Петра – ослобођење и уједињење српског народа.

Наглашавате да су све државе у којима су Срби живели у 20. веку биле недовршене. Подсећате и да је Краљевина Југославија утемељена на начелу „троименог народа”.

Изгледи за остварење југословенског програма нису били велики, нити је та политика била реална.

Ипак, српски владини кругови истицали како је стварање југословенске државе био трајни циљ српске историје, пут да се премосте верске разлике, да се оствари идеологија „свесловенства“.

Уверење да ће рат кратко трајати имало је у томе важну улогу. Како се показало, то су биле неосноване претпоставке.

Оне нису одговарале основним интересима српског народа и државе, и ван су њихове материјалне могућности. Њихово остварење довело је Србију у сукоб на живот и смрт са Аустроугарском и Немачком, изазвало нервозу и нетрпељивост код балканских суседа, недоумице и неодобравање међу савезницима, отворени отпор Италије и непријатељство Ватикана.

Била је занемарена жеља и воља оних који је требало да постану део те државе. То је било превише за малу земљу, изложену бројним невољама у борби за опстанак.

Због чега расправу о томe какву је политику требало да води Краљевина Југославија у време избијања Другог светског рата сматрате једнoм од најкомплекснијих у српској науци?

Због херојског, митског карактера државног удара 27. марта 1941. после кога је уследио напад нацистичке алијансе. Сматрам да тај чин не треба да има херојски ореол.

Али, пучем 27. марта, ушли смо у антихитлеровску коалицију.

То је тачно, али је српски народ уведен у катастрофу можда чак и већу од оне из претходног рата.

Ми свакако нисмо били на погрешној страни историје, али треба рационално размислити о искуству држава као што су Шведска, Швајцарска, Португалија и Турска које су остале ван Другог светског рата и нико им данас то не замера.

Да сам тог 27. марта био млад и ја бих био на страни пучиста. Убиство краља Александра покренуло је низ догађаја који су Југославију увукли у Други светски рат.

Како видите улогу кнеза Павла у овом контексту?

Кнез Павле је био приморан да усклади своју политику са силама Осовине. Кад се 4. марта 1941. у Бергхофу тајно састао с Хитлером, од вође немачког Рајха чуо је следеће – „Ако стане на страну сила Осовине, Југославија може да обезбеди „трајну гаранцију Немачке“ за свој територијални интегритет”.

Кнез Павле је отворено рекао да је донесена одлука супротна његовим осећањима – „Ја имам и своју савест и не смем да водим свој народ у рат кад у самом почетку знам да би нас водио у сигуран пораз“.

Титову Југославију описујете као још типичнији пример идеократске државе, од Краљевине Југославије. Откуда онда све већа носталгија за Титом у Србији, или је мој утисак погрешан?

Тачан је тај утисак, а он је последица квазирелигиозног карактера Титове државе. Југословенски идеолошки поредак одбацио је стара, наслеђена веровања, али се и сâм брзо претворио у религију засновану на жељи за моћи комунистичких вођа.

Историјско искуство показало је да је у комунистичком атеизму велики религиозни потенцијал. Југословенски комунистички поредак створио је бројне и богате ритуале и симболику како би потиснуо традиционална културна језгра која су била обликована традиционалним религијама.

У питању су биле ауторитарне аспирације вођства које је имало намеру да подведе све сегменте друштва под контролу КПЈ.

Слободану Милошевићу замерате на промовисању „одбране нације” и идеје о трагедији као српској судбини. Шта је требало да уради Милошевић после пада Берлинског зида?

Да уважи реалност насталу сломом биполарног света. Голим оком су уочљиве велике Милошевићеве заблуде из којих су проистекле грешке с катастрофалним последицама.

Србија је имала најмање разлога да прихвати ризик ратне авантуре, али идеја о ратном расплету југословенске кризе у њену корист изгледала је и реална и прихватљива.

Основна стратешка грешка коју је починио Слободан Милошевић настала је из уверења да ће рат у Југославији да остане ван фокуса западних сила, у неком мртвом углу њихових интересовања и да он неће бити претња европском идентитету на крају 20. века.

Такво уверење настало је због „велике еуфорије“ у којој је западна Европа после револуција на европском Истоку и слома поретка реалног социјализма, односно краха комунизма. У Београду се чврсто веровало да Запад није спреман на војну интервенцију или слање мисија за одржање мира.

Зашто је, барем у почетку, Милошевића готово листом следила српска национална елита?

Независно од самог Милошевића, у Србији готово да није било дилеме око тога шта треба радити кад је почео распад Југославије.

На јавној сцени доминирала је снажна представа, наслеђена из периода блоковске поделе света, да је Југославија значајан фактор глобалне равнотеже и да, по природи ствари, Србија треба да наследи ту позицију.

Та матрица заснивала се на превазиђеним хладноратовским поделама кад је Запад подржавао  Југославију као „добар и потребан пример“ да сваки комунизам није исти и да ту има разлика.

Тадашња српска национална елита није ни покушала да отвори дијалог о кључном питању – да таква позиција може да буде прихватљива само док су у Европи владали односи на којима се она и заснивала – блоковска конфронтација и хладни рат.

Тврдите да наше политичке и интелектуалне елите током 20. века нису водиле рачуна о последицама својих амбиција. Мислите ли да је таква и данашња владајућа и интелектуална елита?

Понекад ми се чини да је заиста тако, да историјско искуство не игра никакву улогу, да нису извучене никакве поуке из страдања у ратовима и животу у матрици колективистичких идеологија.

Ми смо данас на рубу биолошког опстанка јер су ратови, политичке и економске миграције, заједно с падом наталитета, обликовали тешке губитке популације од више милиона стварних и демографских жртава.

Зато сам књигу завршио суморним ставом да кад су у питању отпорност, снага и способност српског народа да се успешно организује, заштити и одбрани свој национални идентитет и животни простор, историјско искуство не улива оптимизам.

Због тога сам и написао да је будућност нашег народа потпуно неизвесна. Надам се да грешим.

Александар Апостоловски

(Политика, 5. 2. 2017)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

5 replies

  1. Vrlo dobar intervju. Autor je naveo teme koje bi profesori istorije mogli da razradjuju sa ucenicima. Na pr : kako bi Srbi prosli
    – da Gavrilo nije pucao
    – da je Srbija prihvatila austrougarski ultimatum
    – da su Srbi prihvatili pakt sa Nemackom
    – da se Josip Broz nije usprotivio Staljinu
    – da je Srbija prihvatila dogovor u Rambujeu
    – itd

  2. Hm,hmm…smrducka mi na „monarhistu novog doba“..“atelje 212″..?

  3. Хвала аутору овога чланка који ме враћа на пуч од 27 марта 1941 год и укорењено мишљење да је пуч био доказ српске храбрости и тежње за слободом.

    Познато је да је Анте Павелић са својим присталицама – усташама стигао из Италије, једним камионом.

    Поставља се питање : да није било пуча 27 марта, Хитлер не би срушио Југославију, наши официри и војници не би били у немачким логорима. Наша војска и жандармерија никад не би дозволиле једном камиону усташа да уђе у земљу, преузме власт у Загребу и прогласи НДХ.

Оставите коментар