Ознаке

, ,

Пише ми мој другар Милош, иначе добронамеран човек и добар друг, коментар на мој текст „Етно самопослуга“ и каже: „И овај текст је добар као текст, али опет се не бих никако могао сложити да смо Срби само зато што смо крвно везани или шта друго, а не зато што смо припадници православне културе и обичаја“.

ortodox-zilots

Овај увод је добар, јер показује наше неумеће читања, односно начин на који српско око не види оно што душа не жели. Милошу, знам да се нећеш љутити, па зато пишем слободно: ја тврдим, а не само ја, већ је то опште место у социологији и политичкој теорији, да крв не чини један народ. Онда ти, сасвим српски, напишеш онакву реченицу, у којој се не слажеш са мном и то баш кад тврдим исто што и ти!? Зар је толико важно  и толико српски не сложити се, чак и кад исто тврдимо? Е, сад нећу ни како ја хоћу!

Остатак текста Милошевог  се тиче мање-више православне културе, односно тога да је та и таква култура пресудно обликовала Србе. Ту се сад појављује српски синдром незнања у стручној области. Милош је писмен човек, али није из струке, а општа писменост га вара да  мисли да све може из здраве памети да се докона. Авај, не може.

Милошу, религија, па и конфесија, немају своју културу, већ припадају некој култури, која је старија од њих. Оне (религија и конфесија) су део културе, а не култура. Наравно, то мора да се зна, односно да се научи, јер слободно закључивање уме да буде безобално и да далеко одведе. У твом доживљају, вероватно постоји православна култура, али тога ни у социолошком, ни у политиколошком, ни у стварном свету нема. Има православља, има православног морала, али не културе. Е, видиш, кад направиш, услед незнања, почетну грешку, па је онда развијаш до треће децимале, направиш папазјанију.

Наравно, грешка није само твоја: људи данас не читају уџбеничку литературу, него новине и интервјуе са разним православним публицистима и борцима за народ и веру. То уме да превари човека. Ипак је уџбеник закон, али је досадан и преопширан, а ово друго је инстант.

Даље Милош каже: „Немам намеру да ти мењам становиште о овом питању, нити ме занимају мишљења познатих социолога, антрополога, мислиоца, али не разумети да су културе проистекле из религија или бар да су религије дале оквир за културне и обичајне обрасце понашања и живљења је по мени пропуст свих другачијих теорија и дефиниција културе“.

Милошу, мене мора да занима мишљење социолога, антрополога, философа, политиколога, јер је то питање струке, као што математичар, ма како раскошан у мишљењу био, не може да прескаче Еуклида, Питагору, или Архимеда. Ти не мораш да мариш, у политици, за социологе и остале, али лако ти је да не мариш, јер те то ослобађа обавезе да научиш. Ти си претпоставио да је твој суд раван свачијем, што би још и могло бити, под претпоставком да си геније Аристотеловог ранга, рецимо, али опасно потцењујеш кумулативно знање врсте, односно занемарујеш да није у питању само један мозак против другог, већ Милош против труста мозгова током пар хиљада година.

Наравно, Србија је пуна Милоша – усамљени геније, који пет пара не даје за туђе знање и мишљење, јер је чврсто снабдевен православљем, као комунисти дијалектичким материјализмом. Сви одговори су ту, сва су знања ту. Историја, од данас, постоји само зато да би се ходало путем православног блаженства.

Зашто би те интересовала социологија, или философија? Да би те колебале у твом већ унапред формираном ставу? Да би ти родиле сумњу, која је нужни и непријатни сапутник сваког знања? Да, јер сумња спречава слободни размах глупости, то је њена најважнија функција.

Ја, међутим, не бејах те среће да се родим као геније, него сам морао да учим и да, уместо својих, које би јамачно биле веома егзотичне, читам туђе теорије и да купујем туђе знање. Судбина неком мајка, неком маћеха. Ти завртиш мало јаче главом лево-десно и одмах све знаш, ја морам за то да бијем између петсто и хиљаду страна неког текста. И опет знам мање.

Да се вратим на православну културу: то је фраза новијег датума, коју си покупио по патриотским порталима, а изворно се појавила у облику „православна цивилизација“, или „руски свет“. До православне културе, један корак. „Православна цивилизација“ је идеолошка одредница, то је за политичку употребу, а неко социо-културно значење нема. Мада, симпатично звучи.

Помињеш и православни морал: иако уопште не сумњам да имаш своју дефиницију морала, једнако добру као и Радомир Лукић, да даље не идемо, запази да је морал увек табу, односно сума забрана. Једно „не чини“.

Колико пута ти се „не“ и „немој“ појављују у Десет божјих заповести?

Православни морал…а шта смо то могли да радимо, пре православља, онако варварски неморални? Јели смо децу? Били рогати? Убијали се од зезања? Глупости. Имали смо, и много пре хришћанства, своје појмове о греху и казни, имали смо обичаје и племенске тотеме и култове. Имамо их и данас, ко хоће да види.  Млитави, бескрвни хришћански свеци, који потурају други образ и хлебом на каменице узвраћају, давно би нас потопили, да смо их озбиљно схватали. Срећом, поносна раса није окретала други образ, него је опстајала на овом свету. Нож у зубима и сабља у руци. Кад фрка прође, из неке рупе опет измиле попови и калуђери и крену да паметују.

Постоје, мој Милошу, а то је банално у друштвеним наукама, само националне културе. Српска, а не православна култура. Ако и постоји, ајд’ да те не увредим, онда је то субкултура у односу на српску културу, односно ужи појам.

Уопште, код свих ових прича, а Милош је још и умерен, покушава се да се протури једна прљава и у основи, по национални корпус, разбијачка идеологија да су Србин и православац једини могући спој. Ко није православац, није ни Србин. Осим што је нетачно, то је и дубоко прљаво, јер у самој поставци претпоставља неког ко арбитрира, ко одлучује за коју оцену сам ја, рецимо, Србин. Такав неко би нужно морао да буде самозванац, јер ми није познато да постоји овлашћена институција за мерење српства. Самозванац нужно мора бити неограничен и неодговоран за своје одлуке, јер другачије не би ни био самозванац.

Пун ми је куфер разних Зилота који харају Србијом и силују људе да верују на баш „тај и тај“ начин. Нека се торњају, од попова и калуђера, до полуписмених комесара патриотских организација. Није нама вера лоше ишла пре њих, сналазили смо се боље, него од кад су они измилели.

Дакле, још једном: без обзира који утисак имате, знајте: не постоји култура која није национална. Само такве постоје. Православна, словенска, западна култура – не постоје. Постоји западна цивилизација (ко хоће да види разлику између културе и цивилизације, буквар у шаке), али не католичка, или протестантска култура. То је нонсенс. Постоји италијанска, немачка, или француска култура. Или, простије, Милошу: ако се у једном народу садрже две конфесије, чија је сад то култура? Јесу ли Немци католичка, или протестантска култура?

То да Срби баштине православне вредности, чак и кад су атеисти, је теза која се не може доказати, јер не постоје православне вредности које се могу одвојити од паганских, односно лакше би се бранила обрнута теза – да су вредности овде паганске, а да је православље танак фил превучен преко дебелог патишпања пантеизма код Срба. Православље, као и свака конфесија, дебело је склоно отимању туђег. Испаде да милосрђа и човекољубља пре православља није било. Мени се, опет, чини да су и добро и зло иманентни људској природи и да религија нема везе с тим. Мислим да би се човекољубље пре нашло у Бушмана, него у модерног православца, а то ко је читао Свете оце и Николаја, не одлучује о томе.

На крају, храбро: православље је мит, пренадувана прича. Оно је данас посед неколико хиљада припадника клера и клерикалаца, односно хијена које покушавају да се преко вере дочепају парчета власти. То је православље за употребу, нико од њих неће угинути од претеране контемплације.

Ми смо, под плаштом учене ортодоксије, хиљаду година преносили свој пантеизам кроз обичаје и традицију. Све највеће празнике, највеће метафизичке доживљаје, православље је овде затекло, а не измислило. И данас се шлепује на туђој вери, на вери наших паганских дедова. Народ је био неписмен, попови су били неписмени, какве су везе они имали са православљем? Колико је Срба прочитало Библију после хиљаду година православља код нас? Ајд’  да не будалимо. Осим тога, у време кад смо ми постали хришћани, православље је већ било стара и уморна вера, коју су могли да оживе само млади, варварски народи. Декадентни Ромеји више нису били способни за то. Наше пантеизам је удахнуо живот посусталом православљу. И данас га држи и животу. Замислимо православље без пантеистичког наслеђа – без Божића, без црвених јаја, без осталих обреда, за које се из авиона види да су покрадени од стране православне цркве. Шта бисмо имали без тога? Хладни жар вере, умртвљену литургику, без топлине и живота. Зашто имамо потребу да стално лажемо себе?

Према томе, Милошу, друже мој: памет је сјајна ствар, али ни знање није за бацање. Ти си, а то није мало откриће, пронашао православну културу. После проналаска атомске бомбе, мало се шта тако важно десило у историји. Ипак, не желим да о томе разговарам на језику јефтиних портала, са којих се те жваке скупљају. Моје знање је, веруј ми, тешко стечено и не мислим да га се одричем и да га занемарим, само зато што се неки ус*анко (не ти, ти само следиш модел) сетио појма: православна култура. Труба ми је да објашњавам да су друштвене науке исто тако озбиљне као природне, односно да имају свој појмовник, методологију, своје радне хипотезе, о којима лаици не знају ништа. Мисле да је довољно да седнеш, напрегнеш мозак око 30 секунди и све ти је јасно. Није тако. Траву да косиш, па ти треба месец дана да научиш. И башту да копаш, па мораш да учиш. Само је, изгледа, политиколошко знање бесплатно и учи се око петнаест секунди.

Опрема: Стање ствари

(Сајт Милана Миленковића, 15. 1. 2017)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ