Милан Миленковић: Зилоти су међу нама

Пише ми мој другар Милош, иначе добронамеран човек и добар друг, коментар на мој текст „Етно самопослуга“ и каже: „И овај текст је добар као текст, али опет се не бих никако могао сложити да смо Срби само зато што смо крвно везани или шта друго, а не зато што смо припадници православне културе и обичаја“.

ortodox-zilots

Овај увод је добар, јер показује наше неумеће читања, односно начин на који српско око не види оно што душа не жели. Милошу, знам да се нећеш љутити, па зато пишем слободно: ја тврдим, а не само ја, већ је то опште место у социологији и политичкој теорији, да крв не чини један народ. Онда ти, сасвим српски, напишеш онакву реченицу, у којој се не слажеш са мном и то баш кад тврдим исто што и ти!? Зар је толико важно  и толико српски не сложити се, чак и кад исто тврдимо? Е, сад нећу ни како ја хоћу!

Остатак текста Милошевог  се тиче мање-више православне културе, односно тога да је та и таква култура пресудно обликовала Србе. Ту се сад појављује српски синдром незнања у стручној области. Милош је писмен човек, али није из струке, а општа писменост га вара да  мисли да све може из здраве памети да се докона. Авај, не може.

Милошу, религија, па и конфесија, немају своју културу, већ припадају некој култури, која је старија од њих. Оне (религија и конфесија) су део културе, а не култура. Наравно, то мора да се зна, односно да се научи, јер слободно закључивање уме да буде безобално и да далеко одведе. У твом доживљају, вероватно постоји православна култура, али тога ни у социолошком, ни у политиколошком, ни у стварном свету нема. Има православља, има православног морала, али не културе. Е, видиш, кад направиш, услед незнања, почетну грешку, па је онда развијаш до треће децимале, направиш папазјанију.

Наравно, грешка није само твоја: људи данас не читају уџбеничку литературу, него новине и интервјуе са разним православним публицистима и борцима за народ и веру. То уме да превари човека. Ипак је уџбеник закон, али је досадан и преопширан, а ово друго је инстант.

Даље Милош каже: „Немам намеру да ти мењам становиште о овом питању, нити ме занимају мишљења познатих социолога, антрополога, мислиоца, али не разумети да су културе проистекле из религија или бар да су религије дале оквир за културне и обичајне обрасце понашања и живљења је по мени пропуст свих другачијих теорија и дефиниција културе“.

Милошу, мене мора да занима мишљење социолога, антрополога, философа, политиколога, јер је то питање струке, као што математичар, ма како раскошан у мишљењу био, не може да прескаче Еуклида, Питагору, или Архимеда. Ти не мораш да мариш, у политици, за социологе и остале, али лако ти је да не мариш, јер те то ослобађа обавезе да научиш. Ти си претпоставио да је твој суд раван свачијем, што би још и могло бити, под претпоставком да си геније Аристотеловог ранга, рецимо, али опасно потцењујеш кумулативно знање врсте, односно занемарујеш да није у питању само један мозак против другог, већ Милош против труста мозгова током пар хиљада година.

Наравно, Србија је пуна Милоша – усамљени геније, који пет пара не даје за туђе знање и мишљење, јер је чврсто снабдевен православљем, као комунисти дијалектичким материјализмом. Сви одговори су ту, сва су знања ту. Историја, од данас, постоји само зато да би се ходало путем православног блаженства.

Зашто би те интересовала социологија, или философија? Да би те колебале у твом већ унапред формираном ставу? Да би ти родиле сумњу, која је нужни и непријатни сапутник сваког знања? Да, јер сумња спречава слободни размах глупости, то је њена најважнија функција.

Ја, међутим, не бејах те среће да се родим као геније, него сам морао да учим и да, уместо својих, које би јамачно биле веома егзотичне, читам туђе теорије и да купујем туђе знање. Судбина неком мајка, неком маћеха. Ти завртиш мало јаче главом лево-десно и одмах све знаш, ја морам за то да бијем између петсто и хиљаду страна неког текста. И опет знам мање.

Да се вратим на православну културу: то је фраза новијег датума, коју си покупио по патриотским порталима, а изворно се појавила у облику „православна цивилизација“, или „руски свет“. До православне културе, један корак. „Православна цивилизација“ је идеолошка одредница, то је за политичку употребу, а неко социо-културно значење нема. Мада, симпатично звучи.

Помињеш и православни морал: иако уопште не сумњам да имаш своју дефиницију морала, једнако добру као и Радомир Лукић, да даље не идемо, запази да је морал увек табу, односно сума забрана. Једно „не чини“.

Колико пута ти се „не“ и „немој“ појављују у Десет божјих заповести?

Православни морал…а шта смо то могли да радимо, пре православља, онако варварски неморални? Јели смо децу? Били рогати? Убијали се од зезања? Глупости. Имали смо, и много пре хришћанства, своје појмове о греху и казни, имали смо обичаје и племенске тотеме и култове. Имамо их и данас, ко хоће да види.  Млитави, бескрвни хришћански свеци, који потурају други образ и хлебом на каменице узвраћају, давно би нас потопили, да смо их озбиљно схватали. Срећом, поносна раса није окретала други образ, него је опстајала на овом свету. Нож у зубима и сабља у руци. Кад фрка прође, из неке рупе опет измиле попови и калуђери и крену да паметују.

Постоје, мој Милошу, а то је банално у друштвеним наукама, само националне културе. Српска, а не православна култура. Ако и постоји, ајд’ да те не увредим, онда је то субкултура у односу на српску културу, односно ужи појам.

Уопште, код свих ових прича, а Милош је још и умерен, покушава се да се протури једна прљава и у основи, по национални корпус, разбијачка идеологија да су Србин и православац једини могући спој. Ко није православац, није ни Србин. Осим што је нетачно, то је и дубоко прљаво, јер у самој поставци претпоставља неког ко арбитрира, ко одлучује за коју оцену сам ја, рецимо, Србин. Такав неко би нужно морао да буде самозванац, јер ми није познато да постоји овлашћена институција за мерење српства. Самозванац нужно мора бити неограничен и неодговоран за своје одлуке, јер другачије не би ни био самозванац.

Пун ми је куфер разних Зилота који харају Србијом и силују људе да верују на баш „тај и тај“ начин. Нека се торњају, од попова и калуђера, до полуписмених комесара патриотских организација. Није нама вера лоше ишла пре њих, сналазили смо се боље, него од кад су они измилели.

Дакле, још једном: без обзира који утисак имате, знајте: не постоји култура која није национална. Само такве постоје. Православна, словенска, западна култура – не постоје. Постоји западна цивилизација (ко хоће да види разлику између културе и цивилизације, буквар у шаке), али не католичка, или протестантска култура. То је нонсенс. Постоји италијанска, немачка, или француска култура. Или, простије, Милошу: ако се у једном народу садрже две конфесије, чија је сад то култура? Јесу ли Немци католичка, или протестантска култура?

То да Срби баштине православне вредности, чак и кад су атеисти, је теза која се не може доказати, јер не постоје православне вредности које се могу одвојити од паганских, односно лакше би се бранила обрнута теза – да су вредности овде паганске, а да је православље танак фил превучен преко дебелог патишпања пантеизма код Срба. Православље, као и свака конфесија, дебело је склоно отимању туђег. Испаде да милосрђа и човекољубља пре православља није било. Мени се, опет, чини да су и добро и зло иманентни људској природи и да религија нема везе с тим. Мислим да би се човекољубље пре нашло у Бушмана, него у модерног православца, а то ко је читао Свете оце и Николаја, не одлучује о томе.

На крају, храбро: православље је мит, пренадувана прича. Оно је данас посед неколико хиљада припадника клера и клерикалаца, односно хијена које покушавају да се преко вере дочепају парчета власти. То је православље за употребу, нико од њих неће угинути од претеране контемплације.

Ми смо, под плаштом учене ортодоксије, хиљаду година преносили свој пантеизам кроз обичаје и традицију. Све највеће празнике, највеће метафизичке доживљаје, православље је овде затекло, а не измислило. И данас се шлепује на туђој вери, на вери наших паганских дедова. Народ је био неписмен, попови су били неписмени, какве су везе они имали са православљем? Колико је Срба прочитало Библију после хиљаду година православља код нас? Ајд’  да не будалимо. Осим тога, у време кад смо ми постали хришћани, православље је већ било стара и уморна вера, коју су могли да оживе само млади, варварски народи. Декадентни Ромеји више нису били способни за то. Наше пантеизам је удахнуо живот посусталом православљу. И данас га држи и животу. Замислимо православље без пантеистичког наслеђа – без Божића, без црвених јаја, без осталих обреда, за које се из авиона види да су покрадени од стране православне цркве. Шта бисмо имали без тога? Хладни жар вере, умртвљену литургику, без топлине и живота. Зашто имамо потребу да стално лажемо себе?

Према томе, Милошу, друже мој: памет је сјајна ствар, али ни знање није за бацање. Ти си, а то није мало откриће, пронашао православну културу. После проналаска атомске бомбе, мало се шта тако важно десило у историји. Ипак, не желим да о томе разговарам на језику јефтиних портала, са којих се те жваке скупљају. Моје знање је, веруј ми, тешко стечено и не мислим да га се одричем и да га занемарим, само зато што се неки ус*анко (не ти, ти само следиш модел) сетио појма: православна култура. Труба ми је да објашњавам да су друштвене науке исто тако озбиљне као природне, односно да имају свој појмовник, методологију, своје радне хипотезе, о којима лаици не знају ништа. Мисле да је довољно да седнеш, напрегнеш мозак око 30 секунди и све ти је јасно. Није тако. Траву да косиш, па ти треба месец дана да научиш. И башту да копаш, па мораш да учиш. Само је, изгледа, политиколошко знање бесплатно и учи се око петнаест секунди.

Опрема: Стање ствари

(Сајт Милана Миленковића, 15. 1. 2017)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements

23 thoughts on “Милан Миленковић: Зилоти су међу нама”

  1. Наш Милан, 🙂 изврстан, перфектан и вееоома користан филозоф и политиколог, а да га не поредим са шљампавим новинарима, јер би његово извештавање и процена ситуације свакодневно па и оно дужевременски биле неупоредиво квалитетније и искреније од свих које гледамо, чујемо и читамо.
    Али као верник заиста ништа неће логиком и филозофијом постићи, и није једини у томе, у ту клопку се увуку сви, али сви дубокоумни мислиоци и логисти, филозофи итд итд…
    Веру много боље схватају и осећају неки који живе тешко, имају велики самар на леђима или који пролазе велике катарзе. Укратко сиротиња. Такви најбоље спознају веру, али је по његову жалост, најтеже и објасне другима, тек једни друге најбоље разумеју. Е сад Милан је човек који радо, веома радо поразговара са свима и свима радо даје реч (неупоредиво с осталим новинарима и водитељима), али ни тада неће схватити њихову веру и најчешће њихов опис доживљава некако езотеричним, чиме Боже опрости, већ улази у грех, али и то нек буде другарски јер га веома волим и поштујем, и неће бити моје да судим, никако.
    Можда Милан и не жели да улази толико у веру, већ само историјски сагледа опише данашњу стварност боље од икога.

    Свиђа ми се

  2. @Милан Миленковић
    Ни најмање ми није јасна твоја дефиниција културе. Да ли би нам је дао, да знамо о чему говоримо?

    Свиђа ми се

  3. @Марко Радаковић

    Ако смем себи да узмем слободу и одговорим: г. Миленковић нема дефиницију коју тражите. Има мутне појмове о националној култури, коју он темељи на пантеизму и има жарку жељу да, ако национална култура постоји, она не буде православна.

    У тексту „Етно-самопослуга“ (портал ИН4С) , који сам читао и који, као и увек код г. Миленковића, садржи прегршт луцидних запажања и убојитих вербалних жаока, запада у контрадикцију која је, мора бити, збунила и његовог саговорника, Милоша: тврди да су Црногорци Срби чак и ако немају српске крви у себи, јер припадају „српском културном кругу“, али притом не каже који је то „културни круг“, ваљда зато што, као паметан човек, не може да устврди да је он пантеистички.

    А ако није пантеистички (пантеисти се могу називати свакако – Цинцари, Торбеши, Власи, уопште не морају да се називају Србима, Срби су Срби крсном славом и православном вером, ко је па изашао из Православља, па у следећој генерацији остао Србин, а да нису СПС-овци:) , који морају јер не би имали над ким да владају…) какав је, дакле, онда?

    Црногорци-католици нису Срби, него Албанци, Млеци илих Хрвати.

    Црногорци-муслимани су, већ у следећој генерацији, Бошњаци или Турци.

    Ровчани ратују, али ратују бранећи манастир Морачу, Цетињани бране манастир на Цетињу. Шта мотивише на борбу, шта чува унутрашњу кохезију..
    Повратак православљу се у Црној Гори увек сматрао повратком Српству и ако негде не постоји нека друга „национална култура“ која би била Српска, осим православља, то је тамо.

    Г. Миленковић не види разлику између Новог и Старог завета, морал посматра само као забране изнете кроз Десет заповести, а афирмативни морал који је Христос донео на овај свет о Љубави према Богу и ближњем и који је нпр. омогућио Црногорцима да превазиђу своје племенске културне моделе, крве освете и сл. и почну да се уједињују око праведног циља, г. Миленковић тамо не види. Да, то је православно Хришћанство донело.

    Није пантеизам носио Хришћанство, него је Хришћанство омогућило пантеистичким културама да пробију онтолошки ћорсокак у које културе које не могу да осмисле смрт западају.

    Ромејска култура је требала да пропадне много раније и пропала би, да није „васкрсла“ кроз Хришћанство. А са њом и све које су се о њу очешале, попут Словенске.

    И одговор на једно питање из текста: немачка култура је протестантска, у Немачкој католицизам грца под чизмом пруско-бизмарсковског лутеранизма, о томе сјајно пише Честертон, Енглез и католик, који читаву модерну историју своје земље посматра у светлу немачке културне окупације хановеровских династа. Аустрија и нпр. Баварска су споредне у германизму, само зато што су католичке. Али, г. Миленковић то не може да види од силине прочитаних дијалектичарских уџбеника са ФПН-а.

    Свиђа ми се

  4. @Милан
    Хвала, приметио сам да је текст конфузан… Сама реч култура долази од „култ“, и наравно да има у једној групацији (народу) и више култова. Како хронолошки, тако и у актуелности.
    И верски култови као производ имају одређени тип културе. На нашем подручју и у народу је то углавном православни. Једино што треба двојити је то да оно што је превалентно не може да буде апсолутизовано, тако да се не може негирати народност онима који поштују другу културу; зато Србин може да буде и атеиста, и муслиман и католик и протестант итд. И тиме је културолошки одређен. Као што си добро приметио да су Немци углавном одређени протестантизмом, као и Американци.
    Овај аутор брка нивое и негира ствари које су и врапцима јасне.

    Свиђа ми се

  5. @Марко Радаковић
    „зато Србин може да буде и атеиста, и муслиман и католик и протестант итд“
    Србин-атеиста (може и агностик) слажем се. Иако знам лично једну Српкињу -муслиманског поријекла, додуше и она је атеистиња, бојим се да је ту ситуација потанка; ако их и има, нема их више од 5 до 10, тако да би се могли набројати и поименично…Сваки муслиман Србин одмах постаје Бошњак, а у слиједећој нажалост и поприличан анти-Србин, о католицима- Хрватима да и не говоримо… Можбда би тако и требало да буде (како г. Радаковић каже, а богами није… Да и не причамо о Црногорцима, екс Србима…

    Свиђа ми се

  6. Тешко је бити онако широки експерт каквим се представља господин Миленковић. На пример он тако олако износи процене о историји хришћанске вере које ни највећи познаваоци не би са таквом смелошћу излагали. На пример каже да је православље у доба српског покрштавања било стара и уморна вера. Не знам каквим историјским подацима може да поткрепи ову тврдњу. Ромејима није ишло лоше ни без варвара.

    О глупавој (морам тако да кажем) неопаганштини ни да се не говори. Шта је паганизам позне антике? Не знамо много ал знамо да јесте био под утицајем и јеврејског монотеизма и потоњег хришћанског учења. Оно о чему говори Миленковић, некаквим паганским култовима, је чисто празнословље. Мало знамо о томе – шта су веровали стари Словени, пра-Срби или како то већ зовете. Тешко ми је просто да се снађем у оволикој какофонији несагласности. Упрошћено ствари стоје овако: Миленковић има неке фикс идеје шта је паганизам четвртог века и онда му се то ваљда јако свиђа. И хоће да убеди Србе да је та паганштина нешто пожељно, смислено, у сржи националног бића.

    Тврдња да не постоје ненационалне културе такође је проблематична. Ако се тај појам посматра кроз Миленковићеву идеју културног обрасца зашто нпр. фрањевци из Котора, Париза или Нормандије не би могли да деле исте обрасце понашања, слична уверења и да комуницирају на сличном језику. А очито није реч о националној групи. Миленковић проповеда и онда сви испадоше тупави. Ваљда нико од нас није прочитао између “петсто и хиљаду страна“ па не зна о чему прича.

    Ондак Миленковић нас поучава да је морал скуп табуа или забрана (иако је значење речи табу упитно, нико није способан да је адекватно преведе, ваљда је и зато преузеше од јадних полинежана). Морал може бити и попис врлина (таблице врлина од Аристотела, преко Августина, до Бенџамина Франклина су један начин изражавања морала); Кантове максиме су такође ваљда неко морално учење а опет нису искључиво забране. И баш у тим таблицама се види оно што је суштински преобликовано од наслеђа у оно што се назива “хришћанским светом“. И ту није реч ни о каквој крађи пошто велике традиције почивају једна на другој, прожимају се и мењају једна друге.

    Али оно што је посебно неадеватно у Миленковићевој дијалектици је што он свом саговорнику спочитава оно што сам обилато упражњава – слабо дефинисање појмова. Јер он каже како је немогуће указати шта су православне вредности али онда паушално наводи паганске вредности од којих позајмљује хришћанство (и наравно да позајмљује, то је потпуно очекивана ствар). И шта су те паганске вредности? О ком се паганизму прича? Јер за православље можемо да одговоримо на ова питања – то је скуп учења потекао из древне Јудеје који је временском задобио свој канонски облик. За паганизам је тако нешто врло тешко утврдити. Одужим без потребе. Искористити лош предложак за властито неутемељено приповедање – то је у најкраћем приповедни поступак овога текста.

    Свиђа ми се

  7. Не упити нас Миленковић шта то бејаху паганске вреднсти? Аристотел је био паганин и он се очигледно разликује од Августина или Паламе или светог Томе. И ваљда би смислено могли да кажемо да ако уочимо разлике између споменутих вредносних система једно можемо да разврстамо као паганске и друге као хришћанске. Ако Тома сматра да је скрушеност врлина а Аристотел не а један је био хришћанин а други није онда је ваљда смислено да кажемо да нешто код Томе јесте вредност/врлина док код Аристотела није.

    Да ли тако нешто пише о Миленковићевим уџбеницима не знам, не може човек баш све да прочита. Али када неко може да каже да се друштвене науке не разликују од природних тешко да може да се назове зналцем. Наравно да је долазило до интеракција пагана и хришћана, од првог века па до наших дана. И наравно да се однос снага мењао. Ни Париз 13. века није био мање поприште борбе вредности него што је то рецимо измаштана Миленковићева предачка Србија. И наравно да је у таквим условима долазило до синтеза. Па је некакво германско ратничко устројство осмишљено хришћанским учењем (а нису сви ни морали да прочитају Библију јер се у ондашњим културама многи више и озбиљније приповедало) изродило специфичну витешку етику – мешавину ратничких и хришћанских врлина; врло чудну таблицу без преседана. Да ли онда они који су настојали да се владају према тим вредностима могу да се означе као припадници “витешке културе“ иако нису припадали јединственој нацији (или протонацији). Неки аутори пишу о “витешкој култури“ позног средновековља и изгледа да им то нимало тешко не пада. Вероватно ни они нису читали споменуте уџбенике. Глуп неки народ.

    Да ли су се слични процеси одвијали и међу Србима са различитим исходиштима? Вероватно јесу иако је нама можда тешко да овдашњу ситуацију посматрамо са непристрасног становишта и да уочимо неке финесе у друштвеном развитку које другде лакше и јасније можемо да приметимо.

    Свиђа ми се

  8. “Помињеш и православни морал: иако уопште не сумњам да имаш своју дефиницију морала, једнако добру као и Радомир Лукић, да даље не идемо, запази да је морал увек табу, односно сума забрана. Једно „не чини“.

    Колико пута ти се „не“ и „немој“ појављују у Десет божјих заповести?“

    Јел има неко идеју шта је структура овог одељка у целокупној структури текста?

    Свиђа ми се

  9. Сматрам да је текст г-на Миленковића врло добар, и у основи се слажем с његовим гледиштима – а нарочито да припадност једном етницитету не сме бити ограничена религијом. Другим речима: практични проблем православља и јесте у томе што су те цркве национано/етнички подељене, па зато по гледишту већине православних Руса/Срба…: не можеш ти бити Рус/Србин… ако ниси не само православан, него још и чадо “државне“ православне цркве (данас: Московске/Београдске Патријаршије…)! Такво гледиште је на дуге стазе погубно по државно/националне интересе, јер искључује “остале“ ( римокатолике, муслимане, будисте, јудаисте, агностике, атеисте…) и аутоматски их сврстава на “другу/супротстављену/противничку “ страну. У Русији су просвећени кругови још у времену Империје покушавали – углавном безуспешно, да уведу “кровни“ појам: “россиянин“, који у свој оквир узима свакога , који припада руској култури, без обзира на вероисповест. У савременој, постсовјетској Русији, властодршци понекад користе тај термин када апелују на максимално мобилизовање подршке код најшире могућег круга својих поданика – питање је колико то “пали“ (а добро би било да има ефекта). У Србији – што се саме државе тиче, ту улогу би могао да игра појам “Србијанац“ – али он је, на жалост, унапред “жигосан“ као непријатељска конструкција… Ако без обзира на религију Немац, Француз, Швеђанин, Енглез, Холанђанин, Мађар, Чех, Американац… може да буде то што јесте – нема разумног разлога зашто је то у предоминантно православним друштвима онемогућено.

    Свиђа ми се

  10. Надам се, да ће се Србислав и Грешник јавити и прокоментарисати овај изразито екуменистичи коментар Дубињанина. Ја га тако схватам. Лично га разумем, али је очигледно, да се не слаже са расправом Србислава и Грешника са Ђуровићем. Штета је, што се у њихово надгорњавање није укључио и Дубињанин, јер се њихови ставови, очигледно, не слажу са његовим.

    Свиђа ми се

  11. @Иоанн Дубињин

    Само је питање колико високо поставите домете „националних култура“. Кровни појмови су одавно постали опште мерило: било да сте Мађар, Бугарин, Словак, Русин, Ашкалија… у вашем пасошу, ако сте грађанин Србије, пише: националност – српска, тј. заветни појам нације замењен је (под утицајем америчког и иних секуларних схватања) административним појмом националности и ви, шта год да сте, којем год богу да се молите, глобално ће вас доживљавати као Србина. Али, то не говори о узвишености, него управо нискости тако извојеваног „помирења“. Колинијални провинцијализам на делу.

    То, дакле, све није битно за горњи текст, јер г. Миленковић не посматра ствари толико ниско као ви, поставља јако високе моралне захтеве пред Србе, а сматра да они не могу да их остварују кроз Православље. Он каже, у другом свом тексту: издржите, борите се, личите на своје претке, јер и они су сви смогли снаге да се боре за… (цитирам) „Валхалу“. Наши свеци су „бескрвни и млитави“ и „давно би нас потопили“, али срећом, наши преци се нису обазирали на Библију, него су посегнули за, шта ли, „Калевалом“. Поимање чињенице да „васкрсења нема без смрти“, да је „земаљско за малена царство“, да се без Православља нема шта чувати, па се нема за шта ни борити већ се да претопити у друге етницитете и г. Миленковићу је страно и то би било у реду, да он отворено не исмева оне којима то није страно.

    И мислим да није Православље криво што су они који су остали ван њега почели да се осећају не-Србима, православље се једино отворено простирало до југословенства, док су све остале културе користиле југословенство само као апстрактну агенду (један доказ за г. Миленковића о томе да и атеисти гаје православне вредности је нпр. Гаврило Принцип, који је био из веома побожне породице) , а уосталом једно је не бити Србином, а сасвим је друго бити милитантни римокатолички крсташ или муџахедин и мислим да ту играју улогу неки много сложенији односи, него што је поистовећивање Српства и Православља (које ја сматрам једино поштеним, јер се заснива на тежини историјских избора које су, једном, начинили Немањићи и свако друго гледиште тим изборима одузима неопходну тежину) .

    У сваком случају, државе треба прилагођавати онима који живе на њиховим територијама, а не тражити од религија да се одрекну већег (свог етичког максимализма) у име мањег (лажног, грађанског помирења) .

    Свиђа ми се

  12. @ Милан: Кажете “… било да сте Мађар, Бугарин, Словак, Русин, Ашкалија… у вашем пасошу, ако сте грађанин Србије, пише: националност – српска, тј. заветни појам нације замењен је (под утицајем америчког и иних секуларних схватања) административним појмом националности и ви, шта год да сте, којем год богу да се молите, глобално ће вас доживљавати као Србина“. Прво – треба да рашчистимо питање шта је то “националност“: У српском пасошу јасно, исправно преведено на српски језик (на првом месту у низу), пише у рубрици: “Држављанство/Nationality/Nationalite”: SRPSKO. Огромна већина Срба (очигледно и Ви) под појмом “националност“ потпуно погрешно и тврдоглаво подразумева: ЕТНИЦИТЕТ (народносну припадност). Тог појма у документима цивилизованих држава нема.
    Кажете и: “… јер г. Миленковић не посматра ствари толико ниско као ви, поставља јако високе моралне захтеве пред Србе, а сматра да они не могу да их остварују кроз Православље…“. Да, ја посматрам ствари “ниско“ – тј. реално, без обзира на православље, или било коју вероисповест. Иначе – баш ме брига колико анђела које вероисповести може да стане на врх игле, али и даље остајем убеђен да у троуглу: “држава – етнос – вероисповест“ у било којој држави/друштву не сме да међу тим странама стоји знак једнакости. Само оне државе/друштва које су успеле да вероисповест/или етнос њихових грађана буде, колико год је то могуће приватна ствар сваког грађанина, неће бити у опасности да буду “failed states/societies”…
    Ваше гледиште да “У сваком случају, државе треба прилагођавати онима који живе на њиховим територијама, а не тражити од религија да се одрекну већег (свог етичког максимализма) у име мањег (лажног, грађанског помирења)…“ чини да се плашим да – уколико га већина Срба заиста подржава, она мањина “осталих“ српских држављана (а у Србији, по попису 2011 г. има 17% не-Срба) не може да се претерано пријатно осећа, и да Србију интимно доживљава као своју државу. Све док не дође до – како Ви погрешно схватате “лажног, грађанског помирења“ те напетости ће остати, допадало се Вама то, или не.

    Свиђа ми се

  13. @ Милан
    Ви кажете: “… било да сте Мађар, Бугарин, Словак, Русин, Ашкалија… у вашем пасошу, ако сте грађанин Србије, пише: националност – српска, тј. заветни појам нације замењен је (под утицајем америчког и иних секуларних схватања) административним појмом националности и ви, шта год да сте, којем год богу да се молите, глобално ће вас доживљавати као Србина“
    Господин Дубињанин је јасно објаснио да је Ваш поглед и тумачење података у пасошу погрешан. Ја ћу допунити, да то што стоји у пасошу, за онога који чита тај докуменат НЕ ОЗНАЧАВА која сте нација, већ чији сте држављанин. Заборављате, да пасош није доступан сваком са којим дођете у контакт, те ће се у личном контакту разјаснити, ако Вашег саговорника то занима, да ли сте Ви Србин, Мађар, или неко други из Србије. Појединца нико не посматра „глобално“. У пасошу и пише „држављанство: српско“. Не пише држављанство:Србин, те ни по томе Ваша наведена реченица није довољно прецизна.

    Свиђа ми се

  14. @Иоанн Дубињин

    Па нисам мешао „националност“ и „етницитет“ (обе речи су, узгред буди речено, ружне и недостојне човека) рекао сам да они који о томе одлучују стављају „националност“ испред „етницитета“, што утиче (на пресеку између локалног и општег) на то и да се државе кад се обраћају свом грађанину, обраћају припаднику националности, баве се њиме као власнику држављанства, а не представнику једне културе с вишевековним дигнитетом.

    Ја, кад сам причао о „лажном, грађанском помирењу“ нисам мислио да помирење није потребно и могуће, рекао сам да је оно лажно увек кад се заснива на етичким минимумима и рђавим компримисима. Ево, баш ових дана доживљавамо нешто поучно у Црној Гори, видимо како се завршава покушај једне грађанске државе да дан рођења највећег песника рођеног на њеном тлу прогласи за национални празник: сви заборављају своје грађанске дужности, међусобно уважавање и сл. и говоре (упорно и тврдоглаво) из позиције својих матичних култура, не обазирући се на „грађанско васпитање“ (још један ружан израз) које их је толико дуго нагонило да се претварају како им је свеједно.

    Сад, треба ли „Куран“ и „Горски вијенац“ да се спусте на ниво грађанског друштва, или грађанско друштво треба да разуме дубоке разлоге зашто су људи некада клали и тако покуша да их излечи?

    Југославија, Русија, ускоро и Америка, све саме failed states, које су занемариле матичне културе народа који су их стварали, те су се или ће се врло турбулентно распасти. Кад грађанска култура изда (а хоће) треба имати за шта ухватити се.

    Најјаче су оне државе које имају најјачу вертикалу, најјачу везу између етничке базе (база) и апарата који њоме влада. Државе о којима ви причате су државе које су ту везу жртвовале. Зато им ја не дајем дуги веки.

    Свиђа ми се

  15. @ Иоанн Дубињин

    Само оне државе/друштва које су успеле да вероисповест/или етнос њихових грађана буде, колико год је то могуће приватна ствар сваког грађанина, неће бити у опасности да буду “failed states/societies”…

    Занимљиво запажање. И разуме се потпуно нетачно. Питање је да ли постоји иједна држава, иједна политичка формација где је конфесија приватна ствар? Па религија је одвајкада са литургијама, жртвовањима, процесијама и другим обредним радњама јавна ствар пар екселанс. Хришћанска религија је специфична јер обухвата и једну изразиту личну компоненту која у многим другим религијским системима није присутно. Тако римска религија практикована у доба Републике има изразиту јавну и политичку функцију. А било би врло непромишљено рећи да је Република неуспешна држава. Додуше после неколико векова јесте доживела различите турбуленције али шта да се ради. Ништа не траје довека.

    Свиђа ми се

  16. U stabilnim, sredjenim i prosperitetnim drzavama (na pr Zapadne Evrope) religija je privatna stvar svakog gradjanina. Posle brojnih verskih ratova u srednjem veku, ljudi su shvatili da je verska tolerancija i postovanje drugog i drugacijeg stub suzivota.

    Mi na Balkanu, nismo dovoljno tolerantni. Zgrazam se kad otkrijem sa koliko mrznje izvesni komentatori pisu o gradjanima Srbije ili nasim susedima drugacije vere.

    Свиђа ми се

  17. Господине Ђоле уз дужно поштовање морам ипак да разјасним неколико ствари из вашег коментара.

    Прво, верски ратови се нису водили у средњем веку но у новом, у оном периоду који се означава као “рана модерна историја“. Велики Тридесетогодишњи рат је вођен до половине 17. века (имамо један опсежан чланак о Вестфалском миру који сам превео пре неки месец). У средњем веку су вођени крсташки ратови и то против муслиманских држава на тзв. Блиском истоку – и тешко да су се западњаци од те праксе одрекли са просветљењем.

    Друго, верска толеранција не искључује верски карактер државе и друго изразито снажно јавно присуство религије (и јавни утицај, да ли преко суда или политике). Највећи део модерног доба Енглеска (Уједињено Краљевство или како год) је била изразито верски толерантна држава и уточиште многим прогоњеним групама из Европе а опет је – и то и даље јесте – верска држава. Са државном религијом (то је промењено тек и новије време) и личношћу која је истовремено и државни и верски поглавао (погађате, реч је о енглеском монарху који је на челу англиканске цркве). Да иронија буде већа та држава са званичном вером где су професори дуго морали да исповедају англиканско вјерују пре ступања на дужност је била и научно и привредно најразвијенији део света све до пре једно стотињак година.

    Тако да је верска толеранција могућа и у друштвима са изразито снажном религијском компонентом, са државном религијом која има снажан политички утицај. Зашто мислимо да ни на Балкану тако нешто није могуће?

    Свиђа ми се

  18. @Марко Радаковић

    Да, на тај случај сам и мислио. С тим што је заиста ова расправа испод текста г. Миленковића отишла у непотребном правцу. Неко жели овакву државу, неко онакву, то је све у реду, али г. Миленковић се није ни бавио тиме, он не би, чини ми се, имао ништа против државе у којој је религија јавна ствар, под условом да та религија није Православље.

    Свиђа ми се

  19. Овој размени мишљења додао бих неколико речи Милорада Екмечића :

    Милорад Екмечић је најдубљи траг у историографији оставио својим студијама националне идеје, национализма и националног идентитета Срба и осталих народа у Југославији.

    Био је уверен да је злоупотреба „национализма судњег дана“, заснована на верској, конфесионалној припадности, јужнословенским народима донела бескрајне верске ратове и међусобна истребљивања.

    Сви велики светски ратови, од преласка Турака у Европу у 14.веку до освајачких похода Немачке у Другом светском рату, овде су имали карактер верских, грађанских ратова између суседа истог језика и различите вере. Милорад Екмечић је усвојио кључну поруку српског националног покрета из 19. века: ово вековно, међусобно сатирање у славу папа, калифа и царева могло се зауставити усвајањем европске, просветитељске, рационалистичке, лаичке културе и повратком вере из политике у сферу личне одговорности и савести ; извор идентитета требало је да буду језик и добро схваћени, заједнички интереси ; од друштва социјалних, верских и расних привилегија требало је доћи до заједнице слободних и равноправних људи.

    Свиђа ми се

  20. @Deda Djole

    …као што ни у Југославији нису утихнули, након дуготрајних и вишекратних покушаја с „европском, просветитељском, рационалистичком, лаичком културом.“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s