Никола Варагић: О једној другосрбијанској полемици или Од комунисте до неолиберала

У протеклих неколико недеља се између двојице либерала и једног левичара – унутар грађанског или пре, неокомунистичког и неправославног дела Србије – водила полемика на старе, али и актуелне, теме капитализма и комунизма. Полемика се водила на страницама листа Данас и на сајту Пешчаник.

Златко Паковић (Извор: Данас)

Златко Паковић (Извор: Данас)

Достојанство (економске) левице брани Златко Паковић. Ко не познаје Паковића, да би се мало упознао са њим пре него што прочита полемику, ово је део из текста који је написао пре почетка поменуте полемике:

„…Slobodarski gest kuvara u Skadarliji na najbolji način govori o sistemu vaspitanja koji je zavladao ovom zemljom kao okupator. Šta je kuvar čuo, šta je učinio, i kako mu se to osvetilo? Dok sam pripremao hranu, čuo sam iz restoranskog dela kako odjekuju taktovi pesme koju su na usnama imali fašistički vojnici kada su počinili najveće zločine u istoriji čovečanstva“, veli on. Bila je to pesma „Lili Marlen“, između ostalog, simbol nemačke nacističke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, a razdragano su je svirali muzičari restorana po želji razneženih gostiju iz Nemačke. Baš kao da je 1942. ili 1943. godina, kad je svake večeri, za čitav Treći rajh, iz okupiranog Radio Beograda, tačno u 21:55, emitovana. Kuvar je izašao iz kuhinje, prišao muzičarima i rekao im da odmah prestanu da sviraju. Menadžer restorana na to mu je naredio da smesta napusti restoran, jer je upravo dobio otkaz.

…Kuvar je otišao. Njegovo ime je Marko Orelj, i ako će se jednog dana kod nas opet pojaviti udžbenici, njegovo bi ime i njegov gest morali zauzeti mesto uokvirenog primera u nekoj od lekcija o moralu, dostojanstvu čovekovu, antifašizmu, društvenom angažmanu, o našoj epskoj poeziji ili, ako baš hoćete, o patriotizmu.

Gospodin Orelj probušio je, kao mehur od sapunice, onu etiku dužnosti radnog mesta koja čoveka danas obavezuje da ne bude moralan; ono sveprihvaćeno: stoj tamo u kuhinji i kuvaj, jer nije tvoj posao da nas učiš pameti da li pevamo nacističke pesme, da li smo ulizice i poltroni, da li se ponižavamo, i da li je tamo neko ubijao milione ljudi dok ga je uveče bodrila srceparajuća pesmica „Lili Marlen“! Osim toga, to je samo pesma, a ovi stranci pošteno plaćaju! Ko peva, zlo ne misli.

U osuđenom, a dostojanstvenom, nesebičnom, društveno angažovanom postupku Marka Orelja namah je zaživeo obamrli smisao nacionalnog istorijskog nasleđa borbe za slobodu. U tom gestu pokazuje se i to da naša epska poezija nije tek mrtvo slovo na papiru, već da svoju poetiku baštini u etici slobodnog čina običnog čoveka.

Posle nekoliko decenija najogavnijeg unovčenja takozvanog Kosovskog mita, ovaj čovek je pokazao šta je uistinu smisao tog mita i tog pevanja: šta, zapravo, znači boriti se za carstvo nebesko, a ne za carstvo zemaljsko – za carstvo bića, a ne za carstvo posedovanja, te da je važno biti, a ne imati! Jednim jedinim gestom skinuo je nakratko s tog nacionalnog predanja, koje su akademici pesnici dugotrajno krivotvorili iz koristoljublja i pohlepe, svu ljagu, sramotu, ubistvenost i neistinu, i obelodanio istinski, zaboravljeni njegov sjaj – to da taj “kosovski zavet“ nije bio poziv na uništavanje drugog i proširenje teritorija, nego na čojstvo i dela zbog kojih se čovek rađa, da ostavi imena za sobom. Nebeski kuvar, gospodin Orelj.“

(Златко Паковић: „Небески кувар господин Орељ“, Данас, 16.12.2016.)

Након тога, Паковић критички пише о Латинки Перовић. Тај текст је изазвао полемику са либералима Мијатом Лакићевићем и Димитријом Боаровим.

Латинка Перовић (Извор: Ал џазира/Јутјуб)

Латинка Перовић (Извор: Ал џазира/Јутјуб)

У овом тексту, Златко Паковић замера Латинки Перовић зато што је она од комунисте постала неолиберал, или „боркиња за капитализам без узмака“. То је још једна потврда да су иза транзиције и процеса приватизације стајали људи који су некада били поносни пионири и који и даље говоре да не треба слушати црквена звона. Какви су били као комунисти (било као стаљинисти, било као „либерали“, лењинисти), такви су данас као либерали/капиталисти.

„… Kad govorimo o ideologiji neoliberalizma, govorimo o ideologiji koja podrazumeva presitu malobrojnu elitu i jedno gladno čovečanstvo sa etiketom formalno priznatih ljudskih prava – čovečanstvo koje ta elita obrazuje da žudi za onim što ga porobljava. Formalnost ljudskih prava isto je što i, recimo, pravo na to da svi jedu iz zlatnih tanjira. Ali, suština nije u tanjiru.

U svom najnovijem delu, Latinka Perović ima ambiciju da kao istoričar trasira put za povest/događanje neoliberalizma/kapitalizma u Srbiji, i stoga za ovu namenu kroti pojmove i amputira činjenice iz političke prošlosti Srbije. Tamo pak gde se krote pojmovi i amputiraju činjenice, završava se u kroćenju ljudi i amputaciji slobode. U slučaju neoliberalizma to nije u vidu konclogora i gulaga, mada on ime svoje gvantaname, nego, pre svega, u vidu sistema golih otoka u privatnim preduzećima.

Kad se pogledaju, ako se više uopšte i gledaju, istoričarka koja je 1985. objavila dvotomnu knjigu „Srpski socijalisti 19. veka“, i istoričarka koja je 2015. objavila knjigu „Dominantna i neželjena elita“, gledaju se dve potpuno različite istoričarke i persone, iako obe nose isto ime i dele istu osobu, Latinku Perović.

Od protivnice kapitalizma, Perovićeva je postala goruća borkinja za kapitalizam bez uzmaka.“

(Златко Паковић: „Неолиберализам српске историографије“, Данас, 23.12.2016.)

После овог текста Златка Паковића, реагују Мијат Лакићевић и Димитрије Боаров и креће полемика. Дајем кратак приказ целе полемике.

Прво је реаговао Лакићевић:

„Verovatno Zlatko Paković i Muharem Bazdulj misle da su međusobno miljama udaljeni. Tako ih verovatno doživljavaju i njihovi prijatelji, a i neprijatelji: dok prvog smeštaju na levo krilo srpske političke scene, drugi se nalazi na suprotnoj, desnoj strani.

Ipak, ima nešto što ih povezuje i što ih čini bližim nego što bi i sami želeli da budu. To je – antizapadnjaštvo. Drugim rečima, negativan odnos, koji ide do potpune negacije, prema samim osnovama i osnovnim vrednostima savremenog zapadnog društva. Poznatog i kao kapitalizam.

Мијат Лакићевић (Извор: Медија центар Београд)

Мијат Лакићевић (Извор: Медија центар Београд)

…Savremeno zapadno (kapitalističko) društo je nesavršeno isto kao što je i sam čovek nesavršen, to nije sporno. Ali, niti je neka ljudska zajednica u prošlosti bila bolja, niti ima neke druge koje je to danas. To važi bez obzira na to da li se društva upoređuju po materijalnim ili moralnim parametrima. Taj i takav razvoj, koji se zbio u 3-4 procenta desetak hiljada godina duge istorije čovečanstva, bio je omogućen fantastičnom inovacijom, tj. pronalaskom jednog principa. Taj princip je sloboda pojedinca, s jedne strane kao temeljna i vrhunska vrednost iz koje sve druge proističu i granaju se, a sa druge kao osnovno načelo organizacije društva. Individualna sloboda je takođe najveći zalog daljeg razvoja ka humanijem, to jest slobodnijem i pravednijem društvu. Nijedna druga civilizacija na kugli zemaljskoj danas nema ni približno takav i toliki emancipatorski potencijal.

To ne znači, naravno, da se zapadno kapitalisitčko društvo ne može menjati i popravljati; naprotiv, stalna promena je njegova osnovna vrlina. I sam Marks (u Sohou) uviđa da je najviše pogrešio što je to prevideo. Dobro Marks, ali ponavljati njegovu grešku 200 godina kasnije, to se u Srba zove biti slep kod očiju.

Prevideti ogromne zločine „realnog socijalizma“ upravo i najviše protiv čoveka i čovečnosti, odbaciti osnovne zapadne vrednosti i ono što je do sada na temelju tih vrednosti postignuto – bez obzira da li se to čini u ime klase ili u ime nacije – intelektualno je i duhovno slepilo neviđenog formata.

Od tog slepila nažalost ne pate samo manje ili više istaknuti pojedinci na srpskoj društveno-političkoj sceni – od njega hronično boluju i njeno levo i desno krilo.

(Мијат Лакићевић: „Паковић и Баздуљ као антиподи“, Пешчаник, 25.12.2016.)

Затим и Боаров:

„… Povod za ovu novogodišnju „ideološku igrariju” pruža mi Zlatko Paković, koji je u Danasu (23. decembra), kao „intelektualac u tranziciji”, osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije „Srpski socijalisti 19. veka”) do navodnog zagovornika kapitalizma i „privatne svojine kao osnova ljudske slobode” (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj „Dominantnoj i neželjenoj eliti” Latinke Perović).

…Problem sa celim ovim Pakovićevim napisom, od A do Š ili Ž (kako vam drago) je trivijalan: u njemu nema nijedne čvrste činjenice, a ima suviše „pionirskog marksizma” i tragikomične površnosti.

…Mešajući, možda, Rusoov stav da je „svojina krađa” sa Marksovim pokušajima da analizira pojam „društveno potrebnog radnog vremena”, to jest pronalazeći tu negde „krađu tuđeg radnog vremena”, Paković se ovde upustio u jednu zavodljivu fantaziju, kojoj su skloni svi neshvaćeni moralisti (a svaki moralista je u suštini autoritarni nihilista). Uzgred budi rečeno, ni Marks nije uspeo da objasni šta bi to bilo „društveno potrebno radno vreme” bez tržišne valorizacije, a ceo njegov diskurs o „apstraktnom radu”, kao osnovnoj čestici tog radnog vremena, anahroni je akademski pokušaj da se izmeri nešto nemerljivo mimo tržišta.

…Neću dalje, sa svojim skromnim teorijskim znanjima, da diskutujem s Pakovićem jer kad nekog uhvatite u banalnim glupostima i pukom neznanju, onda ga morate smestiti u onu, danas prilično pomodnu, grupu levičarskih teoretičara koji se bave „socijalnom poetikom” oslonjenom na večite socijalne, pa i kapitalističke nepravde (kao da je kapitalizam izmislio socijalne nepravde), to jest provociranom eksploatacijom čoveka nad čovekom. Ovde ću, samo kao kontrapunkt Pakovićevoj tužnoj „socijalnoj poetici”, citirati Ejn Rend: „Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam”.“

(Димитрије Боаров: „Бригу на весеље“, Пешчаник, 30.12.2016. )

Одговор Паковића Лакићевићу:

„…S obzirom na to da ovaj drugopomenuti u naslovu Lakićevićevog napisa, a prvi u samom tom napisu, nikada ni u jednom od svojih tekstova ili javnih nastupa tokom dvadeset pet godina nije doveo u pitanje sopstveno uverenje o pozitivnom političkom značaju EU i potrebi svoje domovine Srbije da bude deo EU, zainteresovan sam da vidim na čemu svoj nalaz temelji poznati ekonomski analitičar Lakićević – s kojim sam inače u vrlo kolegijalnim odnosima, u kojima i nameravam da ostanem.

Lakićević za dokaz ovog identiteta uzima jedan citat iz mog intervjua, objavljenog u Politici 21. decembra ove godine, a povodom tad predstojeće premijere moje predstave „Kapitalizam – geometrijskim redom izložen“, i jedan citat iz teksta Muharema Bazdulja, objavljenog istog dana, u istom listu, u njegovoj redovnoj kolumni. Moramo navesti citate, onako kako ih navodi Lakićević.

„’Kapitalizam je geometrijskim redom izložen, jer on nije samo društveno-politički sistem, već etika, ali i način osećanja i čulnosti, kapitalizam je oblik vaspitanja, obrazovanja, i ta etika, gde god je mogla, a mogla je svuda, do kraja je izagnala moral’, kaže Paković, a malo kasnije i ovo: ‘Mi smo živeli u periodu realnog socijalizma sa svim njegovim nemalim manama, ali je to bilo neuporedivo humanije društvo. Ovaj kapitalizam nema humanosti i podržava egomanijaštvo koje vidimo od vrha društva u zemlji do firmi gde dobijamo te male gole otoke u preduzećima u kojima su ljudi primoravani na razne mučne odnose, ali se o tome ćuti, jer je bolje imati koru hleba nego je nemati’.“

…To što su istog dana objavljeni u istim novinama, jedina je poveznica ova dva citata, kao i dva teksta iz kojih su uzeta. To Bazduljevo: „Mi, Sirijci i Srbi, Arapi i Jugosloveni…“, oveštala je nacionalistička, mračnjačka fraza u kojoj su sve krave i svi ljudi crni, u kojoj su, dakle, biznismen Mišković i moja malenkost, Dobrica Ćosić i Radomir Konstantinović – identični, identifikovani pseudopojmom „Srbi“. O toj vrsti lažnog definisanja… objavio sam stotine tekstova, a čitalac ih može naći i u mojoj knjizi „Anatomija nacionalističkog morala“.

Lakićević Mijat, poput Bazdulja Muharema, čini početničku grešku u zaključivanju po analogiji, proglasivši istovetnim dva posve različita iskaza. Dvama oprečnim sudovima, on pripisuje istog označitelja. Koristi Bazduljeve reči, koje su potpuna suprotnost onome što ja govorim, kako bi zaključio nešto o mom govoru.

A sada o samoj stvari koju Lakićević naziva antizapadnjaštvom! Moju kritiku kapitalizma, on naziva antizapadnjaštvom (sic!). Šta je time pokazao pisac? Na moje zaprepašćenje – sopstveno neznalaštvo. Lakićević, dakle, pojma nema o tome da je kritika kapitalizma, temeljni uvid evropskog mišljenja i pevanja. Ako ne još i ranije, ono makar od onog trenutka kad Hajnrih Hajne, u Parizu 1844. godine, piše da su Don Kihotove vetrenjače postale banke.

Dakako, smatram da su kritiku kapitalizma i njegovog zatvorenog društva, do najviših spekulativnih visina evropskog apstraktnog mišljenja doveli Hegel, Fihte i Marks. Kritikujući kapitalizam, kao ozakonjenu nepravdu koja se nasleđuje, ja upravo branim temelje evropskih vrednosti, među kojima je sloboda ličnosti da misli svojom glavom i javno argumentuje svoj stav uprkos „duhu vremena“ – osnov budućnosti Evrope.

(Златко Паковић: „У мраку су и беле краве црне“, Данас, 30.12.2016)

Димитрије Боаров (Извор: Медија центар Београд)

Димитрије Боаров (Извор: Медија центар Београд)

Одговор Паковића Боарову:

„… Zanemariću maliciozne bokore kvalifikativa ad hominem, među kojima su i „neshvaćeni moralista“, „autoritarni nihilista“, kojima moje ime časti Boarov – to je na čast njemu, kulturi njegovih godina i ideologiji njegovog trenutnog radnog rasporeda iliti njegovog poslodavca.

O samoj stvari, pak, on veli: „Zlatko Paković je u Danasu osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije ‘Srpski socijalisti 19. veka’) do navodnog zagovornika kapitalizma i ‘privatne svojine kao osnova ljudske slobode’ (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj ‘Dominantnoj i neželjenoj eliti’ Latinke Perović).“

Dva puta u istoj rečenici, Boarov upotrebljava reč „navodno“: navodno konvertitski zaokret, navodno zagovornik kapitalizma. Međutim, u vezi sa agitovanjem Latinke Perović za kapitalizam, nema ničeg navodnog, jer je sve to javno evidentirano, kao što je i njeno istoriografsko, ideološko i političko konvertiranje javno evidentno: dovoljno je uporediti njene naučne radove koje je objavljivala u socijalističkoj Srbiji sa radovima objavljenim u kapitalističkoj Srbiji – da bi se belodano uvidelo kako ista istoričarka, u ova dva perioda, dijametralno suprotno ocenjuje iste ličnosti i iste istorijske procese i događaje. Nema tu tajni, nema tu ništa kobajagi, ničeg otprilike ili navodno. Negdašnja Roza Luksemburg srpske istoriografije, Latinka Perović, danas je njena Margaret Tačer. Štićenik Perovićeve, Boarov, ili nije pročitao knjige koje štiti, ili ih nije razumeo, uprkos tome što ih je čitao.

U svom napisu Boarov koristi lažne citate, podmećući ih kao navodne navode iz mog teksta (sic!). Ovo krivotvorenje je nemoralno delo par excellence. Na primer, on stavlja pod navodnike i ovu banalnost: „kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam“, pa čitalac ima utisak da on citira iz teksta s kojim polemiše. Ja to nikada nisam napisao, niti bih napisao. On veli i da sam napisao da je Perovićeva napisala: „privatna svojina kao osnov ljudske slobode“. To, takođe, nisam napisao, niti je to Perovićeva napisala. Kod nje stoji: „Načelo privatne svojine kao osnov lične slobode.“ Ja to citiram, i taj njen stav kritički analiziram. Pozabavimo se tom stvari!

„Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na ‘poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine’ jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, ‘lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode’. Na kraju, on poentira da je ‘privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka’.“

To poistovećenje dva suprotstavljena pojma, otkrio sam u samoj osnovi liberalizma. DŽon Lok, otac liberalizma, piše da čovek ima pravo da raspolaže svojinom koja je plod njegovog rada, i da upravo to pravo daje dostojanstvo njegovom radu. Sasvim tačno. Međutim, Lok to ne naziva ličnom, nego privatnom svojinom. A to su dve različite vrste vlasništva, koje su ovde skriveno poistovećene, što se, kroz stoleća, neupitno krijumčari u ideologiji liberalizma (čiji, pak, pozitivni uticaj stava o međureligijskoj toleranciji, nikad nisam negirao).

Lična svojina podrazumeva pravo na posed ličnog prostora i na vreme za lične potrebe. A privatna svojina jesu kompanije, fabrike, banke, hoteli… sve ono u šta je ugrađen tuđi rad za sticanje profita privatnog vlasnika. Uvećavanje privatnog poseda malobrojnih („izabranih“), podrazumeva umanjenje ličnog vlasništva brojnima (potlačenima). Boarov ovo ili neće, ili ne može da razume, te je njegovo ismevanje pojmovne diferencijacije ličnog i privatnog vlasništva, cerenje nad sopstvenom zaslepljenošću.

Kad Latinka Perović piše da je „načelo privatne svojine osnov lične slobode“, ona, poistovećujući/brkajući pojmove privatno i lično, ne pravi samo logičku nego i moralnu grešku. Ta njena tvrdnja je groteskna jer vodi zaključku da ukoliko niste posednik/privatnik, niste slobodan čovek, i ko vam je za to kriv. Tako je govorila i Megi Tačer.

Nekadašnji naši promotori dijalektičkog materijalizma – među kojima i Dimitrije Mita Boarov ima svoje, doduše skromno, mesto – danas, umesto Marksa, Engelsa i Lenjina, koje su nekritički citirali, neupitno citiraju Ejn Rend, koja drži da je kapitalizam „jedini moralni sistem u istoriji“.

Otkrivajući mu razlog, na koncu svog napisa Boarov citira, koga drugog do Ejn Rend: „Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam.” Nikad nije kasno da čovek postane rezil!

(Златко Паковић: „Мита Боаров штити слободу капитализма“, Данас, 06.01.2017)

Капитализам се показао као мање зло. Међутим, данашњи неолиберални капитализам је исто тако велико зло као и комунизам. Заслуге за то има и Ајн Ренд, за коју је себичност највећа врлина. Данас је танка линија, у економском смислу, између социјалиста и либерала, и све је тања зато што, у културном и идеолошком смислу, та линија више не постоји. Левичари воде исти начин живота као либерали, и обратно. Сви желе слободу у којој можеш да радиш шта хоћеш, посебно са својим телом, а таква слобода је ропство.

Други одговор Лакићевића Паковићу:

„Očigledno da Zlatko Paković – sa kojim ja takođe, kao i on sa mnom, nameravam da ostanem u dobrim odnosima, ali mi je istina draža – ni sam ne veruje u snagu svojih argumenata. Inače se ne bi služio tzv. argumentima „ad hominem“, tj. svako malo govorio kako ja nemam pojma, kako sam neznalica i slično. Reč je, naravno, o Pakovićevom odgovoru („U mraku su i bele krave crne“, Danas, 30.12.2016) na moj tekst „Bazdulj i Paković kao antipodi“. Ja se, odmah da dodam, tim niskim udarcima po čukljevima „među prijateljima“ nisam koristio.

…I upravo je to što sam ga proglasio antizapadnjakom – da pređem na stvar – Pakovića najviše pogodilo. Ali, šta sam mogao? Pa on to i u svom odgovoru/reakciji takoreći svakim svojim stavom pokazuje.

Prvi kontraargument koji Paković navodi sebi u prilog jeste njegovo opredeljenje za Evropsku uniju. Ja to i ne sporim, jeste Paković za Evropsku uniju. Ko ne bi bio za Zapadnu Evropu – bogata, lepa, socijalno osetljiva, pravno uređena, kulturno obrazovana… Kod nas se i najljući protivnici Evropske unije grčevito bore za neko (po mogućstvu od države plaćeno) mesto u Parizu, Rimu, Berlinu… Paković je u tom smislu daleko pošteniji, nema šta. Ali i njegova ljubav prema Evropi nekako je površinska; on bi da ubira njene plodove, ali ga malo zanima oranje i sejanje.

Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.

Svestan da gubi, Paković na kraju u sukob uvodi „tešku artiljeriju“, Hegela, Fihtea i Marksa.

…Šta reći na ovo proglašavanje kapitalizma „zatvorenim društvom“ (po asocijaciji valjda na Fihteovu „Zatvorenu trgovačku državu“) kad cela istorija govori suprotno. Jer je kapitalizam po svojoj suštini „otvoreno društvo“, da se i ja pozovem na jednog Karla, ali Popera.

Jer, da nije, ne bi bilo ni te slobode mišljenja – koju koristi, a ne brani, kako sam tvrdi, Paković – niti kritike kapitalizma. Kritika je, naravno, i dozvoljena i poželjna. Ali to još ne znači da su kritičari (uvek) u pravu. Kao što sloboda govora može biti uperena protiv te slobode, tako i alternativa koju nude kritičari može biti gora od postojećeg stanja. Upravo to je slučaj sa Pakovićem i najvećim brojem levičara u Srbiji. Hrleći ka „spekulativnim visinama“ oni seku granu na kojoj sede. Sa prljavom vodom, da upotrebim tu staru metaforu, oni izbacuju i dete iz korita.

Marks, pošto je on očigledno prava, a ne ni Hegel ni Fihte, inspiracija Pakovićeva, nije cenio tzv. socijaliste utopiste i hteo je da izgradi „naučni socijalizam“. Od čega, međutim, nije ostao ni kamen na kamenu. U ključnim stvarima, naime, Marks je pogrešio. Pogrešio je sa radnom teorijom vrednosti kao svojevrsnom „teorijom cena“, pogrešio je i u vezi sa „diktaturom proletarijata“ i socijalnom pravdom, ali je najviše omanuo u tome što nije video preduzetničko-inovativni duh kapitalizma zahvaljujući čemu se on ne samo održao do dana današnjeg, nego se raširio po svih šest kontinenata i doneo čovečanstvu neviđeni prosperitet.

Tamo, pak, gde je marksizam primenjivan, loše se završilo i po objekte i po subjekte „revolucije“, tj. i po klasu i po njenu avangardu. Neka samo neko ne kaže kako se to desilo zato što je primenjen u nerazvijenim zemljama. Kao da su Engleska i Holandija na samom početku 17. veka, kada su nicala prva akcionarska društva, bile visoko razvijene zemlje. Amerika je pre 200 godina bila i primitivna i neobrazovana, a danas je svetski centar kulture i nauke. I slobodnog mišljenja.

(Мијат Лакићевић: „Отворено друштво и његови непријатељи“, Пешчаник, 05.01.2017)

Други одговор Боарова Паковићу:

„…Pokušaću, ovoga puta, da budem manje grub prema njegovom imenu, mada je neverovatnu diskvalifikatorsku grubost on sam nametnuo našoj neproduktivnoj polemici, pišući o naučnom delu Latinke Perović.

…Prvo na šta moram da upozorim Pakovića, kao „nezvani advokat“ Latinke Perović, to je da se u javnom prostoru i u ocenama nečijeg naučnog rada jednostavno ne sme olako posezati za toliko teškom reči kao što je „beščašće“, pogotovu kada se razmatraju pitanja „istorije ideja“ i ideoloških koncepcija. Tim povodom moram ovde biti krajnje sažet i jednostavan: intelektualci ne bi trebalo da seju reči kao krave balegu. Pogotovu ne bi trebalo da seju „teške reči“. No, glavni problem nije spomenuta nečasna kvalifikacija, nego laž na kojoj se ona zasniva. Pre svega, tvrdim da je montirana i praktično izmišljena teza da je Latinka Perović napisala ili rekla da je istorija socijalističke misli u Srbiji „povest beščašća“. Kako ovu Pakovićevu podmetačinu okvalifikovati nežnije i kulturnije, nego kao perfidni manevar?

…Pa čak i ako je Perovićeva negde rekla da se unutar socijalističkog pokreta stalno vodila nečasna borba za prevlast, to je nešto drugo od onoga zašta je Paković teško optužuje.

Inače, taj metod montaže premise, da bi se izveo neki čudesni zaključak, treba li ikog podsećati, čuven je još od doba inkvizicije (rođen je još ranije), a vrhunac je dosegao u poznatim Staljinovim procesima protiv prethodnih političkih saboraca, tridesetih godina 20. veka. Zašto spominjem ove „montirane procese“? Ne zbog toga što smatram da će Paković, sa svojim „komunističkim fundamentalizmom“, završiti kao srpski Višinski, već zbog toga što je ovaj Staljinov tužilac, u svojim optužnicama uvek insistirao na tome da su oni koji su na bilo koji način ugrozili komunističku dogmu, ne samo ljudi bez časti, nego i „moralne nakaze“ (naročito je to prisutno u slučaju Buharina).

…Doista, zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog „socijalističkog liberalizma“ logično evoluirala ka takozvanom „građanskom liberalizmu“? Do te mere da se praktično, hteo ne hteo, uhvatio u isto kolo sa famoznim Mirom Lomparom i njegovom bulumentom sa nacionalističke krajnje desnice, koja je nedavno lansirala novu knjigu opet protiv Latinke Perović (nakon onog „Duha samoporicanja“, ili već tako nekako, to jest nakon knjige čija je ključna reč praznoslovlje). Sada navodno, sa krajnje druge idejne strane, stiže kritička knjiga Mire Bogdanović o liku i delu Latinke Perović. Pa to je prava fiksacija na ličnost Latinke Perović, koja se može objasniti samo strahom od liberalizma. Naziruća „neprincipijelna koalicija“ levice i desnice u Srbiji, kada je u pitanju borba protiv liberalizma, odnosno kapitalizma, samo pokazuje da se i današnja srpska elita uporno regeneriše ideološkim hormonima iz 19. veka. Zato je Srbija bila i ostala jedna od najsiromašnijih država u Evropi.

Nemam više prostora da se bakćem i Pakovićevim insistiranjem na razlici između lične i privatne svojine (koga uopšte zanima šta on i ja mislimo o tom pitanju) niti da se vraćam do Loka u 17. vek. Mada treba i danas čitati Loka, koji je zapravo prvi analizirao „patrijarhalnu despotiju“ kao univerzalni pojam i opasnost za slobodu pojedinaca.“

(Димитрије Боаров: „Чашће и бешчашће“, Данас, 10.01.2017. )

Други одговор Паковића Лакићевићу и Боарову:

„U poslednjem svom napadu… iako sam prethodno osporio njegovu argumentaciju o mom navodnom antizapadnjaštvu, Mijat Lakićević piše:

„Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.“

Prvo, prva izvedenica iz individualne slobode nije privatna svojina. Za neupućene, reći ću ovo: ukoliko neko ima deset stanova i koristi ih samo za svoje potrebe, to je lična imovina, koja je u skladu s njegovom kulturom. Ukoliko pak daje pod najam te stanove, to je privatna imovina. Na ovoj razlici između privatnog i ličnog vlasništva ogleda se nonsens u Lakićevićevom izvođenju zaključka i njegovo groteskno određenje individualne slobode.

Drugo, on uspostavlja relaciju identiteta između kapitalizma i Evrope, između stanja i procesa. To je netačno. Moderna evropska misao zasnovana je na Rusoovom uvidu: „Prvi čovek koji je ogradio parče zemlje i objavio: ‘To je moje!’, našavši dovoljno prostodušnih da mu to i poveruju, istinski je osnivač građanskog društva“ („Razmišljanja o poreklu i temeljima nejednakosti među ljudima“, 1754. god).

Dakle, temelj evropske modernosti (ako baš insistirate, zapadnoevropske modernosti) jeste antikapitalizam. Ako je Žan-Žak Ruso antizapadnjak, onda je i Paković antizapadnjak. Ako su antizapadnjaci i Marks i Niče, i dadaisti i nadrealisti, i Breht i Sartr i Krleža, onda je to i onaj ko ovo piše.

U svom poslednjem ataku, pod naslovom „Čašće i beščašće“ (Danas, 10.01.2017), Dimitrije Boarov veli: „Nemam više prostora da se bakćem i Pakovićevim insistiranjem na razlici između lične i privatne svojine (koga uopšte zanima šta on i ja mislimo o tom pitanju) niti da se vraćam do Loka u 17. vek.“

Tu gde je Boarov stao, istinska rasprava tek počinje. Suštinski je razlikovati ličnu i privatnu svojinu, jer pravni sistem to ne čini, pa pod isto podvodi i udžericu i fabriku, recimo, fabriku „Jura“, u kojoj je rad radnicima organizovan po nekadašnjem logorskom principu na Golom otoku. Zatim, tu je nasledno pravo koje nadalje reprodukuje ovu nepravdu: lična imovina nasleđuje se kao i privatna imovina. Bit moderne evropske misli, od Rusoa do Roze Luksemburg, i od Luksemburgove do Agneš Heler, jeste da se ovo stanje izmeni – korenitim reformama ili revolucijom (koju, klasični liberal, Isaija Berlin smatra legitimnom unutar pravnog sistema koji štiti društvenu nepravdu).

Ja, dakle, nisam ogorčeni protivnik privatne svojine, kako piše Lakićević, nego nastojim da se istinito shvati njena bit, nasuprot drugačije biti lične svojine, te da se ta dva tipa vlasništva strogo odvoje, pojmovno i pravno.

Najzad, naglašavao sam koliko je bitno ono što je uvidela Agneš Heler: „Sloboda Marksovog komunizma jeste sloboda liberalizma ostvarena u potpunosti i za svakog.“ Raskinuvši rezolutno ovu bitnu vezu u teorijama savremenikâ DŽordža Stjuarta Mila i Karla Marksa, vezu liberalizma i komunizma (koji poništava grešku izjednačavanja lične i privatne svojine, koja je temelj i sakrament liberalizma), neoliberalizam se našao opasno desno, u ćorsokaku mišljenja i prakse.

A Boarov se pita: „Doista, zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’ logično evoluirala ka takozvanom ‘građanskom liberalizmu’? Do te mere da se praktično, hteo ne hteo, uhvatio u isto kolo sa famoznim Milom Lomparom i njegovom bulumentom sa nacionalističke krajnje desnice…“

Naprotiv, držim da liberalne vrednosti jesu neophodan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Jer slobode nema bez socijalne pravde, koju podmuklo gazi neoliberalni kapitalizam, kojem su danas promotori i Lakićević i Boarov i Latinka Perović.

Zaboravljajući na humanističku vezu liberalizma sa komunizmom (koji nije bio ostvaren, niti može biti ostvaren, ali jeste najviši evropski i svetski društveni ideal i vektor), srpska neoliberalna gospoda stala su na stranu varvarstva, gde svoju busiju ima i rečeni Lompar „i njegova bulumenta sa krajnje desnice“. Stoga, Lakićevića i Boarova nema tamo gde sam ja – da se protive rehabilitacijama srpskih kvislinga i četništva, jer su i ovi bili antikomunisti. Uostalom, Latinka Perović, njihova mentorka, u razgovorima sa blistavom Oliverom Milosavljević, 2008. godine, Dražu Mihailovića nazvala je tragičnom ličnošću, i, kao u kakvom sentimentalnom romanu, objasnila: „Na kraju su mu svi okrenuli leđa: prvo njegova rođena deca, zatim, kralj i vlada u izbeglištvu, a onda i njegovi komandanti.“ („Snaga lične odgovornosti“, druga knjiga, str. 192). Eto zašto mi smeta to što je Perovićeva „logično evoluirala“ ka „takozvanom ‘građanskom liberalizmu’„. Logika tog evoluiranja opravdava varvarstvo i njegovu političku i ekonomsku elitu.

(Златко Паковић: „Социјална правда или варварство“, Данас, 13.01.2017.)

У полемику се укључила и Дубравка Стојановић:

„… Nisam nameravala da branim Latinku Perović od napada Zlatka Pakovića. Nju najbolje brani njeno sopstveno delo, a napadi na nju najbolje sami govore o svojim piscima.

Дубравка Стојановић (Извор: Тачно.нет)

Дубравка Стојановић (Извор: Тачно.нет)

… Pored uobičajenog lepljenja etiketa i ličnih kvalifikacija, tekst Zlatka Pakovića razlikuje se od drugih napada na Latinku Perović po tome što, tobože, polazi od analize njenih knjiga i, tobože, raskrinkava njen istoriografski revizionizam.

… Krenimo redom. Već u prva dva toma svog kapitalnog dela Srpski socijalisti 19. veka autorka utvrđuje da je, pored zapadnoevropskih uticaja na prve srpske socijaliste i posebno na Svetozara Markovića, postojao dominantan uticaj ruskih narodnjaka, koji su u starim slovenskim ustanovama, zadruzi u prvom redu, videli idealnu osnovu budućeg socijalizma, osnovu zasnovanu na konceptima kolektivne svojine, egalitarnog društva i narodne države. Nakon objavljivanja tih knjiga, Perović prelazi na komparativne studije ruskih i srpskih mislilaca i kao rezultat tog ogromnog posla objavljuje, sa svojim predgovorima i kritički obrađena, dela najuticajnijih mislilaca bez kojih ne bi bilo moguće jasno detektovanje osnovnih pravaca srpske političke misli. Nakon svih tih istraživanja i deset godina nakon prva dva toma, Perović objavljuje i treći tom Srpskih socijalista 19. veka, koji je njeno prekretno delo. U toj knjizi, proučavajući naslednike Svetozara Markovića, ona vrši zaokret u odnosu na uobičajena tumačenja srpskog radikalizma, koja su se mogla naći u ranijoj srpskoj istoriografiji. Ona tim delom dokazuje da su pravi Markovićevi naslednici radikali Nikole Pašića, koji ideju narodne partije i narodne države izvode direktno iz Markovića, pretvarajući je u srpsko narodnjaštvo (danas bismo rekli populizam), koji na vlasti ostaje narednih pola veka, bar do Pašićeve smrti 1926, ako ne i kasnije. Izvore tih ideja ona je našla upravo u delima ruskih pisaca koje je objavila u presudnoj deceniji za njeno delo (1985-1995).

… Predstaviti delo Latinke Perović na način na koji je to učinio Zlatko Paković najviše odgovara onom tužnom: „nisam čitao, ali znam…“. Takvo „znanje“ iskoristiti za optužbu za revizionizam i, takoreći, izdaju same sebe, je manipulacija. Otkriti sada i saopštiti urbi et orbi da je Latinka Perović liberal je skoro komično, jer je nju za to još 1972. optužio Tito, što su ona i cela ta generacija skupo platili. Napasti Latinku Perović u godini kad su o njoj izašle dve knjige napada, s desna (M. Lompar) i s leva (M. Bogdanović), nije baš originalno, pa bi se svaki zaista kritički intelektualac morao zamisliti pre nego što u to kolo uskoči. A posebno bi se morao zamisliti Zlatko Paković, koji je u Politici 2009. svoj članak počeo ovim rečima: „Današnja Srbija ima veliku sreću sa svojim istoričarkama, među kojima se naročito ističu Latinka Perović, Olga Popović i Dubravka Stojanović koje, iako pripadnice različitih generacija, predstavljaju prekretničku nacionalnu školu istorijskog mišljenja“. Napisati danas nešto sasvim suprotno tome, bez vidljivog razloga, zove se revizionizam. Razmislite zašto. Bojim se da odgovor leži u, kod Pakovica i drugih neokomunista, omraženom odnosu cost-benefit. Lako je odapeti strelu u metu koja je još u Titovo vreme stavljena na leđa Latinke Perović. To mu dođe taj „cost“, odnosno lako je i jeftino. A „benefit“ u čaršiji ne može da omane.

(Дубравка Стојановић: „Прво прочитај, па запљуни“, Пешчаник, 17.01.2017.)

Дубравка Стојановић не види разлог. Она не види стотине хиљада унесрећених радника, не види да је Србија економски окупирана. Она види само жртве црвено-црног режима, али не и жртве приватизације после 2000. године и процеса „евроинтеграције“. Уместо да штите раднике, они оснивају ЛДП. Ова полемика је још један доказ да „циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другачије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов).

Одговор Паковића Боарову, Лакићевићу и Стојановићевој (крај полемике):

„Na kraju polemike što ju je izazvao moj tekst „Neoliberalizam srpske istoriografije“, koji je i predgovor knjizi Mire Bogdanović ‘Elitistički pasijans – povijesni revizionizam Latinke Perović’, osećam moralnu odgovornost da se javno zahvalim svojim oponentima. Oni su svojski potvrdili moj sud. A to nije mala ni uobičajena stvar u raspravi.

Moj sud glasi: Kad se pogledaju, ako se više uopšte i gledaju, istoričarka koja je 1985. objavila dvotomnu knjigu „Srpski socijalisti 19. veka“, i istoričarka koja je 2015. objavila knjigu „Dominantna i neželjena elita“, gledaju se dve potpuno različite istoričarke i persone, iako obe nose isto ime i dele istu osobu, Latinku Perović. One koriste istu građu i tumače iste pojave i procese, ali na dva u potpunosti protivrečna načina. Ono što je za pedesetogodišnju istoričarku predstavljalo napredak u Srbiji, posle trideset godina za nju je uzrok nacionalnog nazadovanja. Tako kako iz starijih spisa Perovićeve zari Svetozar Marković, iz današnjih – mrači, okrivljen da je dao moralnu podršku čak i Slobodanu Miloševiću, čiji se socijalizam od Markovićevog razlikuje koliko i pas kao lajuća životinja od Psa kao sazvežđa. („Neoliberalizam srpske istoriografije“, Danas, 23. decembar 2016)

Dimitrije Boarov u prvom svom odgovoru piše da je Zlatko Paković „osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije ‘Srpski socijalisti 19. veka’) do navodnog zagovornika kapitalizma i ‘privatne svojine kao osnova ljudske slobode’ (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj ‘Dominantnoj i neželjenoj eliti’).“

U drugom svom obraćanju, Boarov se pita: „Zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’ logično evoluirala ka takozvanom ‘građanskom liberalizmu’?“ („Čašće i beščašće“, Danas, 10. januar 2017)

Zaključak: ideološki, politički i istoriografski revizionizam Latinke Perović, Boarov više ne dovodi u pitanje, nego ga sad umilno naziva evolucijom od „takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’„ ka „takozvanom ‘građanskom liberalizmu’„. Nemam ništa protiv njegovog negovanog ukusa da revizionizmu nežno tepa, nazivajući ga „evolucijom“, a naročito kad izraze koje koristi stavlja pod navodnike, pa uz njih dodaje i famozno „takozvano“, koje nas, kao pleonazam uz navodnike, dvostruko dakle, upozorava da ono što piše ne treba shvatiti doslovno.

Dubravka Stojanović („Prvo pročitaj, pa zapljuni“, Peščanik, 17. januar 2017), kao istoričarka od zanata, prilježno upotpunjuje dokaz za navedeni moj sud, podastirući nizove podataka iz dela Latinke Perović, koja ja nisam analizirao, a kojima je, u stvari, popločan njen revizionistički hod kroz istoriografiju i javnost. No, i tekst Stojanovićeve, kao kod Boarova, polazi od obećanja da će dokazati da rečenog revizionizma nema. Evo šta ona piše: „Tekst Zlatka Pakovića razlikuje se od drugih napada na Latinku Perović po tome što, tobože, polazi od analize njenih knjiga i, tobože, raskrinkava njen istoriografski revizionizam.“

Odmah zatim dopisuje: „Naime, iz teksta bi se moglo zaključiti da je Latinka Perović u svom radnom veku objavila samo dve knjige koje se pominju u tekstu (‘Srpski socijalisti 19. veka I-II’,1985. i ‘Dominatna i neželjena elita’, 2015), da između njih, tokom tih trideset godina, ona ništa nije radila, već da se odjednom, 2015. godine, probudila kao revizionistkinja, koja nikakve veze nema sa svojom inkarnacijom iz 1985.“

Dubravka Stojanović, jasno i razgovetno, upozorava da se revizionizam istoričarke Perović nije odigrao preko noći – što ja nisam ni tvrdio – nego tokom tridesetogodišnje tranzicije. Stojanovićeva Perovićevu naziva revizionistkinjom, uprkos obećanju da će dokazati da Perovićeva nije revizionistkinja (sic!). To je ketmansko postupanje.

Nabrajajući šta je sve u tom periodu od tri decenije Perovićeva objavila, Stojanovićeva kaže: „Kroz sva ta istraživanja i objavljene knjige ona (L. Perović, prim.aut) je pomerala sopstvena i naša saznanja… Taj proces saznavanja se zove nauka.“

To što je Perovićeva u socijalističkoj Srbiji pisala jedno, a u kapitalističkoj Srbiji nešto sasvim drugo o istoj stvari – danas se, dakle, naziva evolucijom i/ili naukom. To što je reč „komunizam“ zamenila rečju „kapitalizam“, dajući joj isto eshatološko značenje, to se, naime, naziva pomeranjem sopstvenih i tuđih saznanja.

Pozivam Stojanovićevu, Boarova i Latinku Perović – o kojima, kad je reč o borbi protiv zla Miloševićevog režima, nisam štedeo pohvala – da zajedno upriličimo javni događaj uporednog čitanja knjiga istoričarke Perović iz dva perioda. Pre toga, preporučujem svojim oponentima da pročitaju polemičke tekstove koje su mi uputili, potvrdivši u njima moj sud o istoriografskom i ideološkom revizionizmu naše najuticajnije istoričarke, te, neizostavno, knjigu Mire Bogdanović „Elitistički pasijans“, koja je, u stvari, povod ovim polemikama, a koju oni nisu pročitali, iako su je, što bi rekla Stojanovićeva, „zapljunuli“.“

(Златко Паковић: „Захвалност опонентима“, Данас, 20. 1. 2017)

ЗАКЉУЧАК

Никола Варагић

Никола Варагић

Златко Паковић није антизападњак, није русофил, није националиста и није хришћанин. Полемика се водила између људи који следе ону антиправославну традицију у српском народу. Ниједан проблем се не сагледава из хришћанског угла. Све што је на било који начин везано за конзервативизам, не узима се у обзир. Овде ћу само кроз неколико реченица и цитата показати колико би познавање хришћанског учења обогатило ову полемику (и скратило пут до истине и решавања проблема):

Душа која није „прљава и помрачена“, види „Господа у себи“ и – Господа у другом човеку. „Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама“ (1. Јов. 4; 12). Заиста, ко не љуби свог ближњег (конкретног човека поред себе), како може љубити Бога кога нико није видео? Када човек постане објекат Божје силе, он на другог човека не гледа као на бездушни објекат, већ види Господа у њему. Исто тако гледа на животиње, на целу природу – на све што је Бог створио. Да је данас више хришћана, капиталиста би поштовао радника, радник не би био за њега само број, већ човек; радник би поштовао свог послодавца (који њега поштује) исто тако као личност и радио би свој посао поштено. Човек није отуђен од другог човека и не доживљава друге људе „као неке опредмећене схеме којима се може оперисати попут бездушних ствари“, не доживљава другог човека као објекат за задовољавање личних жеља, или, „други“ (човек) није „пакао“ (Сартр), само када љуби Бога свим срцем својим, само када је он сам објекат Божје силе – само тако настаје „’ја’ које искључује презирање другог ‘ја’, а прецењивање властитог“, само тада види „Господа у себи“ и Господа (пред којим су сви људи једнаки) у другом човеку.

„А који има богатства овога света, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божја борави у њему?“ (1. Јов. 3; 17).

„Ако си обдарен премудрошћу, или ти је поверена власт, или си богат, или поседујеш нешто друго – не смеш да дарове своје користиш на штету своје сабраће или на властиту погибао… знај да све то Богу припада… Бог ти је зато и подарио богатство, како би ти другима давао храну на време (убогима, гладнима)… Ниси задобио имовину да би живео у раскоши, већ да би чинио милостињу. Је ли то имање твоје сопствено власништво? Оно заправо припада сиротињи, а теби је само поверено, па макар се радило и о родитељском наследству и макар било стечено честитим радом… Но, ти ћеш за себе казати: ево, дајем од свог иметка. Али шта дајеш?… Ти ипак више растачеш на некорисне ствари, на пировања, на пијанство, на крајњу разулареност; час зовеш друге себи, час тебе зову, час коначиш негде, час друге задржаваш на конаку… Казна неће стићи само пијанице, већ и саучеснике њихове“ (Св. Јован Златоуст).

Св. Јован Златоуст је ово написао пре више од 1500 година, када нису постојале фабрике које испуштају отрове у реке а онда уплаћују донације болницама, када нису постојали тајкуни који су уништавали предузећа а онда уплаћивали донације народним кухињама, када нису постојале корпорације које изазивају ратове а онда шаљу хуманитарну помоћ у ратну зону, када нису постојали продуценти ријалитија и власници таблоида који на погрешан пут усмеравају десетине хиљада младих, а онда дају пар стипендија неким спортистима и уметницима да би изашли на прави пут… Прави филантроп или алтруиста је онај који служи Богу, а не себи. Прави капиталиста зна да његово богатство не припада њему, већ Богу.

Пред Богом су сви људи једнаки, али то не значи да сви људи треба да буду пролетери или да сви морају да примају исту плату без обзира како и шта ко ради и колико доприноси. Друга је ствар како ће ко да троши своју плату. Неко ће да даје милостињу тако да му левица не зна шта ради десница, неко ради маркетинга, а неко неће дати. Само ако дође до истинске рахристијанизације, може да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта, само тако ћемо добити власнике приватних предузећа који поштују раднике, и раднике који поштују власт, тј. власника, итд. Прави социјалиста, онда, не би био за укидање приватног предузетништва и експериментисање са бескласним друштвом.

„Власт се даје на Богослужење и на служење човеку; власт се човеку даје ради његове истинске слободе, а не ради устанка против Бога и не ради човековог господарења над човеком… Човек има право да одбацује, да не прихвата ону власт света, која њега или друге људе спречава и онемогућава да слуша последњу власт и правду Божју. Такав је дијапазон слободе духа која је човеку дата с висине! Али, та се слобода не рађа из егоизма људског, него из Божје љубави према човеку и из узвратне љубави човекове према Богу. Самост треба везати ограничавањем (и ‘државним’, такође); чак и злим господарима апостол саветује потчињавати се према властитој савести (а не из ниског осећања користи или због страха од казне) – тиме се васпитава унутрашња слобода служења пре свега Богу, у различитим условима. Инок у манастиру је призван да слуша чак и недостојног игумана (‘ако само он није јеретик’). Тако везана самост, егоцентричност човека, отвара најбољи пут према слободи људског духа. Од тога истинска хришћанска кроткост, која не оправдава ропство и која не бодри насилнике, јесте највише утврђивање људске слободе и силе духа. Ако се пак не тражи права слобода, него егоистичка, и ако се пренебрегава воља Божја, зло се умножава. То ми видимо у историји. Само испуњавање воље Божје и умањење егоистичке воље, као остваривање љубави и послушање Богу, јесте истинска слобода… Данас у свету има, а и одувек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у светским размерама. Од тога се зло само умножавало. Било је и људи који су у историји носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју, али је у историји било више безблагодатних и лицемерних људских борби са злом и само ‘по ваздуху млатећих’ ријечи. То се односи и на наше време, и не само на световну, него и на црквену област“ (архиепископ Јован Шаховској).

Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек „не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24). Када човек следи вишу вољу, „угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

Замислите да су учесници ове полемике имали у виду цитиране речи из Писма, или речи Св. Јована Залтоустог да „све Богу припада“, уместо што су расправљали само о ономе шта су Лок, Ренд, Маркс и Хегел писали? До каквог закључка би дошли и на који начин (у ком духу) би се завршила расправа? Како би изгледао свет да је у историји било више људи који су „носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“?

„Човек је оно о чему мисли, а мисли о искуству осећања“ (зато је важно од чега потиче искуство, каква су сећања). Осећања се развијају у заједници. Исто тако, „самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог… Нема самоспознаје без дијалога. Ја у твом лицу морам да видим себе; ако не видим, нећу се ни видети. Ја не желим да ту чујем критику која вређа моју веру, већ критику која јача моју веру. Овај дијалог се води у смирености и доводи до смирености“ (Жарко Видовић).

Овај дијалог (разговор) је све мање присутан и међу православним верницима – често, међу некима, циљ није познање истине (сабраност), већ уништење неистомишљеника (раскол). Ко ће онда да научи левичаре и либерале како да дођу до сагласности у Логосу?

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , , , , ,

3 replies

  1. Извињавам се што нећу прочитати текст. Моје је време сувише драгоцено да бих се бавио глистама из глобалистичког ђубрета. Само прљају некад славно име Левице.

    Свиђа ми се

  2. Као и обично, Никола Варагић је написао одличан текст!

    Свиђа ми се

  3. Neverovatna je mantra individualiza koja potpuno zatamljuje svaki pogled svaku misao. Uspeli su jednu anticivilizacijsku vrednost da usvoje kao aksiom kao suštinu. Individualne slobode gde za koga ?Šta je sa kolektivnom slobodom? Progres kapitalizma, jel za Indijance da upoznaju boginje ili da Kinezi spoznaju opijum,Vijetnamci napalm ili Crnci okove i kandžiju, proleterijat tuberkolozu i depresiju. Nemoral i površnost plahih i lakomih.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s