Николај Мухин: Храм Светог Саве припада читавом православљу

Ако сте сликар и ако вам се ваша слика не допадне, можете једноставно да је ставите на полицу и заборавите. Уметник који ради на скелама у храму увек мора да има на уму да ће некад та скела да се демонтира и он ће да сиђе. И ништа више неће моћи да исправи

Николај Мухин (Фото лична архива)

Николај Мухин (Фото лична архива)

Преображеније – превод са руског на српски није потребан за појам којим је сликар и иконописац, члан Руске академије уметности, Николај Мухин, фигуративно описао унутрашње уређење Храма Светог Саве на Врачару. За њега то није декорисање, већ преображење храма. На челу тима који ће обављати тај посао стоји управо он. Мухина незванично називају највећим живим руским религиозним уметником, а званично има титулу народног уметника Русије, највише звање које држава додељује уметницима. Радови којима руководи на Врачару почеће од препознатљивог симбола Београда, главне куполе храма. Пред уметницима је 1.230 квадратних метара које треба да овековече мозаиком, а унутрашњост куполе красиће сцена Вазнесења Христовог. Макета осликане куполе представљена је почетком децембра у Руском дому у Београду. Био је тамо и Мухин, који је са својим креативним решењем 2014. победио на Сверуском конкурсу за избор пројекта за унутрашње уређење Спомен-храма Светог Саве.

– Први пут сам о декорисању Храма Светог Саве размишљао 1994. године. Тада сам био први пут у Србији, са делегацијом коју је предводио блаженопочивши руски патријарх Алексије Други. Он је држао службу у Храму Светог Саве и тада сам се упознао са господином Војиславом Миловановићем, протонеимаром храма. У необавезном разговору нас двојица смо маштали како би храм био величанствен уколико би се декорисао мозаиком – каже у разговору за „Политику” Николај Мухин.

Да ли је већ изабран тим уметника који ће с вама радити на унутрашњем уређењу Храма Светог Саве? Спомињано је да ће их бити око 90 из Русије, Белорусије, Србије…

Наравно, направљена је група, рекао бих чак колектив. То су све дипломци Руске академије уметности, који су шест година студирали на Катедри за монументално сликарство, где су учили о мозаицима, фрескама, скулптурама. Они су стручњаци високог нивоа који имају искуство рада у различитим верским објектима у разним земљама. Надам се да ће се временом тиму придружити уметници из Србије и Белорусије.

Ко су ваши најближи сарадници?

Могао бих да наведем много презимена људи с којима радим. Међутим, постоји особа са којом сам заједно радио нацрт мозаика куполе. То је академик Евгениј Максимов. Он је шеф Катедре за сликарство наше Академије уметности која носи име Сурикова. У суштини, читав мој колектив су његови бивши студенти. Он и ја радили смо у Храму Христа Спаситеља у Москви. Ми веома успешно радимо заједно и надам се да вас нећемо разочарати.

Пред вама је огроман посао. Како ће он бити организован?

Читав уметнички колектив подељен је у шест тимова и сваки тим има свог руководиоца, који је сам изабрао људе у које има поверења и којима ће бити надређени. Руководиоци тимова сносе одговорност према аутору пројекта, то јест мени. То је веома озбиљан и одговоран посао, током којег руководиоци тимова и аутор пројекта заједно и постепено покушавају да постигну најбољи резултат.

У чему су специфичности мозаика Храма Светог Саве на Врачару? За разлику од бројних православних светиња у којима је у куполи представљен Христ Сведржитељ, овде је одабрана сцена Вазнесења Христовог…

Најранија хришћанска традиција подразумева приказ Вазнесења Христовог у куполи, а не Христа Сведржитеља. Вазнесење симболизује обједињавање земље и неба, симболизује два ипостаса нашег Бога, Бога човека и човека Бога. Такође, велика је симболика и то што је слава Србије Вазнесење. Уверен сам да ћемо до краја 2017. године украсити куполу, а до 2019. године, ако бог да, и олтарски део. Представа Христа Пантократора доминираће управо тим олтарским делом. Моја замисао била је да Сведржитељ буде у олтару и да његови благослов и љубав одмах дочекују верујуће људе.

У једном интервјуу рекли сте да Храм Светог Саве на Врачару треба да буде свеправославни…

Храм Светог Саве је пре свега српски храм и гради се за српски народ, али он припада читавом православљу, и то нису празне речи. Али, сваки народ има своју замисао о лепоти, начину на који треба градити храм. Светосавски је направљен у византијској традицији, личи на Свету Софију у Константинопољу. Представе о лепоти које су створене током векова у Грчкој, сматрајте то Византијом, у Грузији, Србији, Русији и другим православним земљама, формирају одређену представу како архитектура треба да буде у споју са живописом. И, наравно, ја сам их узео у обзир.

Већ имате искуство у радовима на Храму Христа Спаситеља, када сте руководили и координирали уметничким тимом који је радио на овом грандиозном пројекту – осликавању око 19.000 квадратних метара. Колико ће вам то бити драгоцено сада за рад у Храму Светог Саве на Врачару?

То искуство је од непроцењиве вредности. Храм Светог Саве је већи по површини, али је Храм Христа Спаситеља нешто виши. До куполе московског храма има 76, а београдског 65 метара. Да би се на одређеној висини куполе храма осликавале фигуре Спаситеља, Богомајке, анђела и апостола, човек мора да има јасну представу о томе како ће гледалац који је доле, испред олтара, видети те фигуре. Осим тога, господин Миловановић и ја стално разговарамо о томе на који начин треба да конструишемо скеле, где треба да буде струја, где вода, где лифтови и друга техничка питања. Ми знамо како то треба урадити и имамо квалификоване стручњаке за та питања, чији је посао једнако важан као и посао уметника.

Ваше су речи да иконописац нема право на грешку. Како се носите с тим?

Ако сте сликар и ако вам се ваша слика не допадне, можете једноставно да је ставите на полицу и заборавите. Уметник који ради на скелама у храму увек мора да има на уму да ће некад та скела да се демонтира и он ће да сиђе. И ништа више неће моћи да исправи. Али то није најважније. Најважније је да, независно од величине куполе храма, она остаје икона Вазнесења Господњег, а грешака на икони не сме бити. Како се то не би десило, почиње се од мање скице, која расте. У овом случају припремили смо композицију Вазнесења Господњег на макети куполе у размери 1:10. Сигуран сам да ће моји прорачуни, знање и искуство уметника који су радили са мном на мозаику куполе помоћи да и овог пута избегнемо грешке. Надам се да ће Бог видети наш труд.

(Политика, 17. 12. 2016)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Заиста, диван је Господ у светима својим, као што су Равноапостолни Сава Српски и Нина Грузијска, које јуче прослависмо, иако недостојни. И диван је дар Николаја Мухина који тако несебично дјели и уграђује у завјетни Храм српског народа. Јесте, Спомен Храм Светог Саве свеправославни, као што је Свети Сава био и будет во вјеки и Бугарски, Јелински, Палестински, Руски…
    Али је тужан утисак да Срби свој завјетни храм (иницијатива за његову градњу, мало се зна, потекла је од једног Србина католика – Матије Бана) не могу да изграде својим средствима. Наталожило се сиромаштво, а још горе, неповјерење према свештенству…
    Бјежи грдна клетво с рода!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s