Борис Трбић: Потребна нам је умереност, мање кампањског менталитета и предан рад

Прије нешто мање од мјесец дана коначно су се завршили амерички предсједнички избори, гдје је упркос антикампањи тамошњих медија, као и западних медија уопште, побиједио републикански кандидат. Медијска машинерија која је двије године водила прљаву кампању у корист Хилари Клинтон-умјесто да је извјештавала јавност-остала је кратких рукава. Упркос чињеници да су се понашали као пропагандисти, а не као новинари, исти ти медији и даље настављају да доводе у питање резултате избора, систем по коме се бира предсједник као и кадровска решења која је обзнанио. По сарадницима које је до сада изабрао чини се да ни промјене које је најављивао неће бити спектакуларне јер је ријеч о провјереним судијама, официрима војске и полицајцима који су већ служили претходне администрације.

Борис Трбић
Борис Трбић, теоретичар филма који предају у Мелбурну

Као што су либерали очекивали космичке промјене Обаминим избором па остали разочарани неиспуњеним обећањима, тако ћемо врло брзо видјети колико је Доналд Трамп био искрен, колико је он „аутсајдер“ и „буревесник“, а колико дио добро устаљеног система у коме главну ријеч воде неформални центри моћи.

Срби су у свему томе реаговали предвидљиво, навијачки, као да их неко пита шта мисле и као да немају веће проблеме од избора између двије партије које им обје раде о глави.

С једне стране је добро што Хилари Клинтон није прошла, али је питање колико ће Трампова администрација водити државу ка изолационизму јер амерички предсједник и његови савјетници имају ограничене могућности за доношење крупних геополитичких потеза.

Док се не виде конкретни резултати новог предсједника и полуга америчке спољне и унутрашње политике, бесмислено је правити калкулације и гајити лажне наде.

О епилогу америчких избора, српском погледу на свјетске и домаће проблеме, српској кинематографији и економско-политичким промјенама у Азији, разговарали смо са професором Борисом Трбићем.

Како видите српско тумачење свjетских и домаћих проблема?

Наш професор Владимир Стаменковић говорио је својевремено да смо ми „мали народ са снажном имагинацијом“. Не знам да ли је потребно квантификовати: не мислим да су Срби мали народ према сукобима у којима су учествовали на правој страни историје. Али у једном бих морао да се сложим са Стаменковићем: незавршени процеси мoдерне, уз утицај страног фактора, код нас стварају ситуацију перманентног ванредног стања, сталне неурозе. Трауме из прошлости не могу да се ситуирају у некакав узрочно последични низ, да бисмо хронолошки, напокон, покушали да пројектујемо и будућност. Криза код нас траје.

Тако и идеја да ће неко о нама сазнати истину постаје само наивна, дечија пројекција која нема утемељење у стварности. О нама се истина зна у светским центрима моћи. Они су ову реалност и пројектовали без зрна савести.

Ми можемо да, слушајући либералну хистерију, доживљавамо неку врсту поетске правде, али и њу смо, као и уједињење Јужних Словена, и Тита, и комунизам, и пад комунизма и Гвоздене завесе, дочекали углавном неспремни, каскајући за светом који разуме и потребу ка враћању коренима, и жељу за космополитским и транснационалним везама, али и страховито важан континуитет који се мора постићи завршавањем насилно прекинутих процеса модерне за које је код нас одговорна комунистичка револуција оличена у својим протагонистима-злочинцима који су уништили српску средњу класу и установили принцип какистократије као основни принцип кадровске селекције у једном друштву.

Неће Србији бити лакше ако буде „остављена на миру од стране либерала“, уколико не зна шта да ради са собом. Хрватска је земља у којој је мржња направила пун круг, земља из које се млади и образовани људи, због примитивне и ревизионистичке политике, масовно исељавају. А „Cрби су им се скинули са врата“ (прогнали cy их). Босна такође. О Косову и Метихији, и Црној Гори не треба ни да говоримо. То су докази потпуне дезоријентације где чак и мржња заиста изгледа атрактивно, али после четврт века почиње да прождире сопствени народ. Ја се не залажем за мржњу према либералима. Они су сами себе прождрали.

Безнађе је апсолутна категорија на Балкану. Али Cрбија која је у 19. веку била имиграциона земља (не баш као Америка, али место где су људи долазили да праве профит-Немци, Мађари, Чеси, Пољаци, где су Хрвати долазили да се школују, босански муслимани такође, пуних сто година, а Срби из Црне Горе и данас), није била таква само због јефтине и квалификоване радне снаге и страних инвеститора, већ и жeљe да збаци отомански јарам и укључи се у процесе социјалног, економског и културног прогреса. Можда је ово одлична прилика да Срби, који о пошасти либерализма знају много више од већине европских народа, а поготово од однарођених елита са друге стране океана, учине више.

Наш обичан човек зна далеко више од прекоокеанских елита које сматрају да су у стању да представљају права класно, расно, родно и сексуално различитих, да могу да говоре у име своје државе у којој на осамдесет посто територије немају истомишљенике. Ти људи у животу, попут Маркса, нису ушли ни у једну фабрику, немају поврће у башти изузев да би га показивали својим хипстерским пријатељима, не знају шта желе њихови сународници, али наметањем кроз јавну, академску, медијску сферу покушавају да се представе као друштвена елита.

Ако Срби са пијаце знају далеко више од америчких експерата који нису успели да у једној медијској анкети или анализи погоде успех популистичког кандидата, моје је питање: какву Срби имају елиту? И да ли и она није једнако одрођена попут оне преко океана? И ако та наметнута елита већ годинама нема никакво упориште и није изнедрена из народа, шта је тај народ учинио да јој супротстави једну позитивнију, конструктивнију алтернативу, неукаљану компромитацијом у сфери свакодневне политике? Не мороне и барбарогеније који траже да људи пред њима падају ничице, већ радне људе, образоване, скромне, који знају да трућање о бољитку у Србији траје деценијама, а да бољитка нема.

Другим речима, имамо ли нешто квалитетније од полутанске контракултуре, од примитиваца из приградске орбите или моралне недоношчади која је на таласу аутошовинизма дивљачки и бескрупулозно рушила оно мало самопоштовања и вере које је народ сачувао? Ако имамо, можда је време да се угаси светло и стара елита дискредитује.

У Србији професор музичког и пливачки тренер никада нису били супер-звезде. А требало је. Ево, открићу Вам да је Александар Аца Јањић, рођени Чачанин и професор физичког у једној новобеоградској основној школи, један од најзаслужнијих за подизање генерација српских кошаркаша. Свака наша кошаркашка супер-звезда чула је за овог сада покојног прегаоца. Ни једна документарна емисија није о њему направљена. Умро је заборављен. Можда није реално ни да педагози постану супер-звезде. Али да о свакој особи граничне интелигенције која је у јавну сферу закорачила кроз политику, политички маркетинг, друштвене мреже или показивање масних ткива сазнамо далеко више него о људима који раде, умрежавају се, дају све од себе, шире ентузијазам, то једноставно није допустиво. Не може човек који десет година описмењује скадарске Србе да буде анонимни учитељ из Црне Горе када својим способностима вероватно заслужује да буде саветник српских министара. Истих оних који невероватно компликоване речи, као хеликоптер, тоалет, тротоар нису у стању да правилно изговоре.

Дајте да већ једном установимо листу приоритета. Или да као карактери у досадним филмовима, на крају једног путовања, установимо бар шта нећемо: лопове, лажове, преваранте, хохштаплере и људе који како психијатри кажу нису имали добру мајку – долазе из лоших породица у којима нису добили прихватљиве друштвене вредности. Погледајте медије: тридесет година неко лаже државу либералним мантрама, блокирајући, избегавајући и заобилазећи тачне информације о стању у друштву, и после тога као награду добије националну фреквенцију.

Да ли су Срби увиjек били на правој страни историје, обзиром да неки њихови избори баш и нису били најбољи, било да говоримо о Србима који су то и данас, било да говоримо о бившим Србима чији је национални идентитет на климавим основама?

Мислим да су у кључним сукобима били. Знате, легат политичара који су били кључни за српску судбину се још увек анализyje. Одлазећи из Београда, видео сам те 2000. године на једној новобеоградској згради графит „Правићете Слобу од блата“. Данас га многи доживљавају као антиколонијалног лидера и херојску личност. Нисам сигуран да је идеализована пројекција човека који је неспреман дочекао тектонске промене у свету геополитике паметна ствар. Као што није паметно ни осипати паљбу из свих оруђа на Ђинђића који данас тешко да је омиљена политичка личност у Србији – сигурно није омиљен као 2000-те године. Умереност, мање кампањског менталитета и предан рад. То је тајна сваког дисциплинованог приступа некој делатности, било да учите водоинсталатерски занат, да сте писац или градите државу.

Идеја о Великом брату, великој сили која води бригу о нама зато што смо ми бољи, паметнији и љепши од представника те силе, није само српска карактеристика, али је то масовно хистерисање попримило карикатурне облике те се не само просечни, необразовани и неупућени Срби уздају у Орбана и Дутертеа, Трампа и Путина, већ је то захватило и српску интелигенцију која је била увијек у првим редовима када је безрезевно требало подржави неког домаћег или свјетског демагога. Да ли је потребно темељно преиспитивање националне интелигенције?

Срби нису били спремни ни за Југославију, ни за Тита, ни за Титову смрт, ни за пад Гвоздене завесе, а биће спремни за драматичне и помпезне изјаве филипинског или боливијског председника? Не. Ми као народ морамо да престанемо са мистификацијама. Ако већ неоспорно имамо јаку имагинацију и митотворачке наративе, хајде да их бар ставимо у службу нечег прагматичног, а не кафанских разговора или политичких анализа особа које су грешком стигле у јавни дискурс.

Како гледате на наредни период након што је Доналд Трамп постао предсjедник САД? Да ли ће тај предсjедник заиста дониjети озбиљне промjене у свjетској политици и економији?

Верујем да Трамп неће донети тектонске промене америчкој спољној политици. Економски, он ће покушати да врати живот америчкој индустрији, али америчкој аутомобилској индустрији се то већ догодило у последњих неколико година. Што се тиче неких рестриктивних економских мера, оне су занимљиве пре свега са унутрашње политичког становишта. Разуме ли либерал из Њујорка или Лос Анђелеса радника из Висконсина и Охаја?

Слушао сам глупости о потпуном краху берзе, а изгледа да акције расту (бар док разговарамо) рекордном прогресијом. Опет, не верујем да ће доћи до било каквих драматичних промена тако да их Срби или људи који живе на српским просторима одмах осете.

Да ли је ово амерички Јељцин?

Не знам. Не мислим.

Да ли је у питању фашиста?

Не.

Мислим да само политичке снаге на маргини могу да користе ту врсту позиционирања и да ће га то можда дискредитовати.

Да ли је у питању особа која ће мање бити заинтересована за интервенционизам са либералним лицем, социјалдемократским, који је по својој природи изразито тоталитаран?

Да. Њега свет мање занима. То Србе охрабрује. Јер његова противница коју је свет више занимао, није тај свет посматрала из хуманистичке перспективе, већ је из њених ставова и њеног понашања често исијавала агресивност. Не верујем да је Клинтон најбоља представница мањина. Што се жена и радника тиче, најбољи одговор су дали гласачи. Интелигенција, привилегована и заштићена стакленим звоном, може да се yжасава, хистерише, и нариче над судбином њихове кандидаткиње или сада идеализованог Бернија Сандерса. Али за почетак бих јој саветовао да упозна сопствени народ. Или бар народ који живи на осамдесетак процената америчке територије.

Електорски колеџ можда није правичан али не заборавите да су га правили Оци нације. Они, да поновим, нису били људи који су се заклињали у демократију. Заклињали су се најчешће у Републику, коју су желели да овим путем сачувају.

Шта би Срби, чија је држава под неком врстом окупације, могли да ураде у свему томе? Да ли ће моћи да лавирају између различитих геополитичких блокова и да ли имамо државно руководство способно да осмисли дугорочну међународну политику?

У претходном нашем разговору причали смо о томе да постоји умешаност страног фактора, али покушавати објаснити том истом страном фактору нашу причу звучи крајње тупаво и неумесно. Они који су нашу ситуацију створили, можда без гриже савести, знају ту ситуацију боље од нас. Имали су и боље могућности да на њу утичу, и бољу моћ антиципације, што у српском случају није тешко. Незавршени процес модерне је други фактор, наша земља се мора модернизовати. То нам је можда у овој ситуацији била и тампон зона са западним светом јер наш однос са светом је био однос једне нације која „тек треба да се промени“. Извукли смо се што се тиче јасно одређеног односа према идентитету. Односно, сачували смо језгро неког идентитетског опоравка, упркос страховитој цени плаћеној у том конфликту. Можда је време да овај предах у геополитичким превирањима искористимо не за шизоидно сеирење и ликовање по порталима, за сулуде коментаре да је Србија тријумфовала и да знамо све боље од осталих, већ за прилику да се народ, економија, друштво, култура, боље позиционира за ново мешање карата. А то значи да будемо спремнији, марљивији, да ценимо, негујемо и чувамо вредности и да кафанску аналитику и родољубље оставимо неким другим Србима из прошлости. Не морамо да будемо хладни и сиви технолози власти, али могли бисмо да помогнемо људима у невољи, да показујемо више солидарности и да за почетак говоримо мало више истине једни (o) другима. Знам да боли, али тo је почетак озбиљних разговора о оздрављењу.

Пошто сте скоро посjетили Београд, Србију, Подгорицу и Црну Гору, какви су Вам општи утисци? Колико је стање слично или различито, боље или горе у односу на период током распада СФРЈ?

У Србији је ситуација наизглед безнадежна јер и власт и опозиција делују прилично лоше, без јасног правца деловања. Опозиција нема никакaв приступ медијима који су углавном либерални и блокирају, дивертирају или замагљују и отупљују критику примордијалног капитализма који у Србији нема алтернативу. Вести и програми либералних телевизија су негледљиве, новине су нечитљиве.

Са друге стране, упркос свој критици власти и незадовољству, људи сасвим јасно негодују и против опозиције, а претходно искуство нас учи да не знамо колико се ситуација може погоршати. Политика је, да поновим, и родољубље, такође, питање преданог рада, а не листер одела, бусањa у прса или неодрaђениx научниx радовa. Морате радити предано, дисциплиновано, од врата до врата, образовати народ, доказивати да социјална заосталост може да се исправи, да постоји критична маса људи заинтересованих за политичке промене. У Србији наслеђa Tитоизма и југословенства не могу још увек да се отворено и критички анализуjy. Титоизам се још увек идентификује са комунизмом и социјалном правдом. То је грешка. Као што је грешка и то што се српско становиште поистовећује са југословенским антифашистичким покретом монархиста. Српско становиште је окамењено у прошлости и у кафанским разговорима, али потпуно неартикулисано у дневној политици.

У Црној Гори нисам видео било какву опозицију; наиме у Подгорици сам видео гомилу билборда, слушао сам прилично оштре речи али осим индивидуалних састанака са великим бројем добромислећих и часних људи који том народу желе просперитет и опоравак, нисам видео да има снаге за промене. Не у овом тренутку. То не значи да те промене не могу наступити брзо или да се релативно неочекивано не могу појавити снаге које могу да измене ситуацију. Али стагнација, осећај малаксалости и тешкоће превладавају у политици. Док се то безнађе уопште не очитује у дневном животу, разговорима или пројектима на културном плану; људи које сам сретао препознају хипокризију и лаж, мисле слободно и веома добро идентификују геополитичке векторе силе у иностранству. Далеко боље од многих у епицентру тих збивања. То ми и даје наду. Ако у земљама економске и демографске катастрофe има таквих капацитета, претпостављам да је питање времена када ће и оне изнедрити људе кадре да промене тмурну и сиву свакодневицу.

Као синеаста, како гледате на српску филмску и телевизијску продукцију?

Принцип ми је да не спомињем наслове, уколико о њима не говорим у стручним текстовима. Значи, само о генералним тенденцијама, које заиста јесу боље. Прво, видимо транснационалне токове фундирања који су јако позитивни за сваку кинематографију, али и могу да буду јако рестриктивни у смислу идеја. Шта то значи? Па рецимо, да је покривање избегличких проблема, косовског проблема, током деценије након промена било лимитирано причама о искључиво српској кривици, потпуним искључивањем наратива о српским избеглицама и шовинизму других страна у грађанском рату и једностраном сликом из које је по правилу искључиван било какав страни утицај. То се полако мења, али не захваљујући концентрисаном утицају државних тела за фундирање и продукционих компанија већ пре свега ентузијазму појединаца. Видимо прве филмове о српском страдању на КиМ, игране и документарне, и тога ће бити све више.

Уопште не пледирам за нову једностраност нити било какав вид шовинистичког, есенцијалистичког. Такви филмови нису добри и по правилу немају публику. Али симптоматично је да упркос томе што су правили филмове за домаћу публику, филмски режисери из Србије пуних петнаест година нису правили филмове који одговарају искуствима те публике (рат, санкције, бомбардовање) у временима кризе, изузев у једном детаљу-описима владавине Слободана Милошевића и социјалиста.

Та врста кинематографије преумљавања је досадна, одише медиокритетским духом и није занимљива гледаоцима. Зато су нове тенденције важне. Са друге стране, важно је и да то осим артхаус филма који је специјалност сваке мале кинематографије која се бори против хегемонистичких наратива, тражи еманциповање националне културе и жели да бар мало изађе испод холивудског блокбастер кишобрана, Србија полако добија комерцијалне филмове које вреди погледати. Они су филмови за домаће гледаоце, који, да парафразирам Базенову идеју о Холивуду коју често спомињем својим студентима, „приказујy Србе онаквим каквим Срби себе желе да виде.“ Или бар приближно. Ако је тo тајна америчког филмског успеха, због чега поново измишљати успешну формулу? Било би, шалу на страну, лепо видети успешне домаће филмове који следе популарне жанровске и комерцијалне обрaсце; српски акциони филм, романтичну комедију, српски хорор, али не само као успешне изузетке већ и као могућност извозног бренда. Идеја да постоји некакав „нови талас српских филмова“ ми за сада не изгледа реално, било да је у питањy талас филмова који су рођени из колаборације једног броја критичара и филмских радника, као у Француској, у палестинској, сиријској кинематографији, Ирану или људи који нису у контакту, не познају се и не сарађују као што је рецимо био случај у Турској или на Тајвану.

Још нешто, мислим да незавршени процеси модерне о којима је важно говорити у Србији не могу бити потпуни не само уз трансформационе процесе у друштву, модернизацију, поштовање индивидуе и да: људских права (без обзира на њихову потпуну тривијализацију у јавном животу Србије), већ и на динамику културне продукције и дистрибуције. Србија има Сајам књига који се можда изродио у параду свега и свачега, али је и даље изузетно важна институција културне сарадње. Моја искуства са Cајмом, упркос што никада физички нисам промовисао своје радове (увек сам то чинио електронским путем) су изузетно повољна, а искуства са прегаоцима који раде на истом плану још су боља. Сарадња са људимa из филмских организација, архива, музеја у Србији, коју покушавам да успоставим у припремању неких пројеката, за сада показују да они, без обзира на чињеницу да улажу страховите напоре да стану у корак са општеприхваћеним стандардима, имају свест о сопственој мисији. И та свест је далеко плодотворнија од свести мисионарске интелигенције која је за стипендије, подршку и дотације, да цитирам једног универзитетског професора, била спремна да говори и пише све. Нови људи долазе. Надајмо се да како у филму, тако и у култури они носе и једну нову динамику. Њу неће донети ни један политичар, ни страна улагања, већ предани рад и ентузијазам. А уколико нам помогну геополитичке околности, ствари се могу материјализовати далеко брже него што смо пре сaмо неколико година могли да предвидимо.

Није ли преоптимистично очекивати тако муњевите промjене у Србији па макар биле условљене глобалним токовима обзиром на постојећу партократију у земљи?

Не мислим да ће бити муњевите. Мислим да ће се ствари променити на боље темпом који уопште не зависи од владајуће номенклатуре. Геополитичке околности у свету се мењају (ту не мислим на победу Трампа, нити на улазак Србије и Црне Горе у ЕУ и слично) споро и темељно. Читава група нација улази у пројекте који су готово независни од жеља па и опструкција локалних влада. Брзи возови на азијском континенту не зависе од локалних лидера. Веза Мумбаија са Средњом Азијом је питање новог века, а не одлука локалних политичара, јер постојеће стање није одрживо. Ако у Србији и Црној Гори људи знају да имају лошији аеродром него у Денпасару (Бали) или лошији воз или метро него у већини милионских кинеских градова (метро није изграђен више од пола века), ако се у Луанди гради више станова него у Београду, а Гуангжоу има далеко квалитетније болнице од сваког града на Балкану, како је могуће да неко опструише воз који саобраћа од Грчке до Мађарске и онако, успут пролази, гута и Србију? Локални примитивизам и политиканство, локални поткупљивци и медиокритети који су са Јосипом Брозом и његовим југословенским и титоистичким наследницима настављали каријере својих дедова, могу да покушају да се пришљамче и уграде у тај процес, али контролисаће га страни вектори силе који дувају издалека. Локална партократија и примитивизам могу да можда покушају да успоре те процесе, али не верујем да ће то бити неки озбиљан отпор. Глупост и злоба су, каже се, равномерно распоређени. Али страх од промена није. Имају га само они који не умеју да се мењају и који осим послушности немају други занат. Тренутак, наравно, треба препознати и зграбити могућност онда када вам се укаже. Срби ту нису показали претерани таленат, улазећи неспремни у велике тектонске промене на глобалном плану током целог прошлог века. Али наш народ уме и може да изненади. Један век стагнације сасвим је довољaн као опомена. Време је за нову динамику и потпуно нове, непознате људе које ћемо желети да упознамо.

Какве су Ваше импресије након посjета Индији и Кини? Код нас и даље влада некакав комплекс више вриjедности који ничим није утемељен у односу на та друштва која су веома озбиљна у свjетским размjерама када су у питању наука, технологија и капитал.

У Индији сам у последње две године направио девет документарних филмова са својим студентима. Нисам путовао кроз целу државу, али доста солидно познајем Махараштру и њен главни град, пословни центар Индије-Мумбај, и Боливуд. Махараштра као и Гуџарат одакле је премијер Моди постају центри Јужне Азије из којих ће се градити путне и друге мреже за пан-азијску сарадњу. Једна од првих је и брза пруга Мумбај-Ахмaдабад. У индијским градовима те величине, а нема их много, види се јасна интенција да се на неки начин стигне до економске и геополитичке позиције коју је Индији предвиђала западна елита. Да вас подсетим, до само пет, десет година уназад, тврдило се да ће Индија претећи Кину демографски али и економски захваљујући демократском устројству. То се није испоставило као тачно. Виши степен образовања и нарочито вокационог образовања условио је и далеко вишу ефикасност кинеске привреде. Елитизам се показао као кључна тачка у планирању освајања појединих тржишта. У Индији се то препознаје. И Индијци су сада постали циљ неких од великих инфраструктурних пројеката. Велики број Аустралијанаца и Канађана одлази тамо да гради фабрике каквих нема у Источној Европи. Аутомобилска индустрија и њене придружене индустријске гране су прави пример. Са друге стране, у Кини са преко 200 милионских градова ми сада видимо подизање градова за које Европљани и западни свет нису ни чули. Брза пруга којом Маглев стиже из Пекинга за Шангај за пет сати готово да не пролази поред ненасељених места. Путује се брзином од 300 километара на сат и из воза у пуној брзини можете да видите преглед кинеске новоградње у последњих педесет година, хиљаде небодера и тржних центара, десетине хиљада километара путне мреже. Близу Шангаја имате највећи филмски студио на свету (по површини, али и по дигиталном капацитету постпродукције). Кинези размишљају плански. Њихова следећа фаза преласка из руралних предела у град обухватиће стотине милиона људи. Са укидањем политике једног детета врло брзо ће се видети колико они постају не само доминантна економска и демографска сила Азије и евроазијског појаса већ и језичка и културна сила која шири краке ка Африци и Јужној Америци већ деценијама. У Индонезији, на Филипинима, на Фиђију и са друге стране у Анголу, Чаду, Зимбабвеу кинески капитал је већ увелико етаблиран као водећа снага привредне и пословне динамике. Уз такве векторе силе, било би природно да долази и културна сарадња. Обзиром да Срби имају добар број људи који се баве кинеским језиком, филмом, културном политиком и писали су о Кини, раде на универзитетима и познају тај део света, било би лепо да се у школама уводи мандарински и да наш свет почне да прихвата користи кинеског отварања ка Источној Европи. Уколико Срби и Србија буду део њихових индустријских улагања, то би била сјајна прилика за земљу са којом никада нисмо имали неспоразуме нити која према нама имала колонијалних претензија развијемо неку врсту сарадње. Мислим да предрасуде према земљи у којој у неколико великих градова (Пекинг, Шангај, Цонкинг) просечни приходи износе далеко више него у већем делу Балкана треба заиста заборавити. Расизам, било да је ствар незнања или примитивних расистичких мантри о Србији „којом ће завладати азијске хорде“ мора бити избачен из јавног дискурса. То је питање основне људске културе и пристојности. Да не кажем да су већина расиста особе граничне интелигенције и образовања и да Србе са народима који су потлачени или понижавани на расној и националној основи повезује и антиколонијална прошлост. Мало памети не би шкодило.

За Принцип разговарао: Стефан Бранисављевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Принцип, 1. 12. 2016)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s