Зашто би један стари оквир могао да делује?

(Форин аферс, 10. 10. 2016)

Између 1618. и 1648, средња Европа и посебно Свето римско царство, били су разорени низом сукоба чији су узрок биле супарничке визије политичког уређења, велике силе и династичка супарништва погоршани верским разликама. Овај скуп дешавања је убрзо прозван Тридесетогодишњим ратом. Међутим, Вестфалски мир, којим је успешно окончан немачки део овог сукоба у великој мери је погрешно схваћен.

Смиривање из 1648. се широко прихвата као инаугурација модерног система суверених, независних, националних држава у Европи (што се често означава Вестфалским системом). У расправама се даље наводи како је, када је овај систем био примењен на Блиском истоку након слома Османског царства заправо допринео добрим делом тренутној нефункционалности у региону. Заправо, Вестфалски мир је успоставио нешто што се у великој мери разликује од прихваћеног гледишта. Успоставио је систем ограниченог суверенитета за бројне државе Светог римског царства (званично називаних царске државе, пошто су чиниле територију царства а њима су управљали кнежеви или градска већа). Њиме су такође успостављени правни механизми који су омогућили разрешење спорова и који су давали узајамне гаранције за одржање услова мира, што је, узето у целини, чинило систем колективне безбедности.

Исправљање овог погрешног приказа није само важно за наше разумевање савремених блискоисточних сукоба већ исто тако за изналажење начина за њихово окончање. Вестфалија се не може користити као нацрт за нови регионални споразум већ пре као водич и скуп идејних смерница и преговарачких техника које би водиле будућем миру.

Права Вестфалија

Тридесетогодишњи рат је отпочео побуном протестантских племића у хабзбуршкој Бохемији (данашња Чешка) против централистичке политике хабзбуршког цара Фердинанда II (владао је између 1619. и 1637. године), која је некатоличко становништво стављала у подвлашћен положај. Рат се ширио хабзбуршким земљама и захватио је велике делове Немачке након што је изборник Палатината (владар значајне протестантске територијалне јединице који је истовремено био феудално потчињен цару) одлучио да прихвати чешку круну коју су побуњеници одузели Фердинанду. Суочен са озбиљнијом побуном широких размера која је претила да у целости угрози стабилност царства Фердинанд је примио помоћ и од римокатоличких и од протестантских немачких сила попут Баварске и Саксоније, као и од својих рођака, шпанских Хабзбурга. Његови протестантски противници у царству су истовремено добијали подршку од страних сила обе вероисповести: Данске, Шведске и римокатоличке Француске. Ове стране интервенције продужиле су рат и учиниле га далеко разорнијим.

Фундаментални проблем који је стајао иза ратног сукоба биле су супротстављање визије конституционалног баланса који се одигравао на два нивоа: између прерогатива цара и кнежева као и између кнежева (укључујући и хабзбуршког цара као носиоца царских права) и поданичких популација у оквирима њихових територија. Питање конфесионалне равнотеже, и како би подела узрокована Реформацијом требало да се уреди и прилагоди царском уставу, преплитало се са оба споменута питања.

Коначни Вестфалски договор садржао је три главна елемента: реформисани царски уставно—политички систем; у вези са њим је био побољшани верски мир за царство; и међународни мировни споразум између Светог римског царства и главних европских зараћених страна, Француске и Шведске. Иако су трајали пет година, постигнути успех мировних преговора на Вестфалском конгресу у градовима Минстеру и Оснабрику у доброј мери је постигнут захваљујући учешћу већине држава у царству. Један овако свеобухватни скуп био је без преседана у то доба а спремност учесника да испитају непознати дипломатски терен помогла је његовом успеху. Ово га је учинило „универзалним“ конгресом и омогућило је постизање споразума који је био задовољавајући за све државе царства. Улога неформалних разговора вођених између изасланика и угледника у развоју формалних структура и у крајњој линији мировних предлога, била је веома важна за успех Вестфалије. Поред тога од виталног значаја је било накнадни долазак на сцену чврсте групе кнежева обе конфесије који су били спремни на компромисе и који су деловали као неформални посредници између цара и страних монарха. Ова међуверска група је била без преседана и снажно је усмерила мировни процес ка његовој завршној фази. Учешће царских кнежева у мировном процесу 1647–1648. довело је до ултиматума који је упућен цару Фердинанду III, који је владао између 1637. и 1657, присиљавајући га да постигне споразум или да ризикује да у потпуности изгуби њихову подршку. Ова интервенција се одиграла у кључном тренутку када је конгресу претио потпуни колапс како је постајало јасно да франко—шпански мировни споразум, око кога су такође вођени преговори, неће бити постигнут у Минстеру. (Он је ипак закључен, али много касније, 1659. године). Интервенција ове „треће странке“ тада је осигурала да ће, без обзира што није могуће постићи свеобухватни мир, мир бити обезбеђен  на кључном централноевропском попришту.

Укључење царских држава у мировни процес такође је померило конституционалну равнотежу моћи између цара и кнежева у тексту споразума. Један од компромиса у споразуму укључује потврду кнежевске „територијалне супериорности“ или политичке аутономије, поред њиховог права да учествују у одлукама о главним политичким темама у Царству, да закључују савезништва са другим царским државама и страним силама, одржавају армије, воде рат и закључују мир. Међутим, кључна мера предострожности је била одредба да кнежеви не могу да склапају савезништва (што су радили током Тридесетогодишњег рата) која би била усмерена против цара, царства или мировног поретка. Кнежеви су и даље остали подложни цару, који је задржао своју моћ као њихов феудални и правни господар. Слично томе, царство и његови високи судови задржали су право правног надзора и јурисдикције на кнежевским територијама. Широко заступљено гледиште да је Вестфалија створила систем равноправних, суверених држава које су биле имуне на интервенције у њиховим унутрашњим пословима је стога погрешна – посебно ако се узму у обзир умањења споразумом раније широких кнежевских прерогатива у верским питањима, и право установљено у Вестфалији да стране гарантне силе интервенишу у Царству.

Права дипломатска ударна песница мировног споразума је његово прилагођавање верског устројства, којим је побољшана правна регулатива верских сукоба – другим речима, обезбеђен је правни уместо војног начина разрешења сукоба. Верске клаузуле споразума биле су оквир који је заснован на ономе што је у Царству постојало још од 1555. године. године, којим је покушано да се правно и политички уреди верска коегзистенција, а да се притом раздвоји од спорних и тешко разрешивих питања о теолошким гледиштима. Вестфалски споразум је ово постигао проширењем правне заштите калвиниста као треће признате конфесије, и редуковањем кнежевског ауторитета у вези са верским питањима њихових поданика, и тако се позабавио проблемом потчињеног становништва. После дугих преговора и упорног ценкања стране су одабрале 1624. годину као „нормативну годину“, као време од када се верска имовина (цркве и завештана манастирска земља, на пример), право на јавна богослужења и конфесионални статус сваке територије сматрају замрзнутим. Ово је значило да кнежеви не могу да наметну своју веру потчињенима, и да кнежеви који су прихватили другу конфесију не могу више да мењају конфесионални статус својих територија. Ово је био иновативни начин да се поново успостави поверење између протестаната и католика. Како су католичке царске територије биле бројније од протестантских, одлучено је да већина гласова више неће бити одлучујућа у представничким телима попут Рајхстага (Царска дијета) у вези са конфесионалном тематиком. Уместо тога, кнежевски представници су били подељени у верске странке и морали су да постигну споразум кроз директне преговоре. Принцип конфесионалног паритета такође је био примењен у царским правним телима, пошто је протестантским члановима два висока суда било de facto омогућено право вета.

Постизање мира

Очекивано, аналогија између седамнаестовековне Европе и данашњег Блиског истока захтева један снажан скок имагинације, с обзиром на протекла четири века и другачији политички, социокултурни и економски контекст. Без обзира на то, постоје упечатљиве сличности на много темељних нивоа. За почетак, ту је дужина и интензитет сукоба, паралишућа сложеност тачака сукобљавања, улога унутрашњих побуна које су ескалирале у шире конфликте, и укљученост страних сила. Ту је и снажан верски анимозитет међу борцима, мултиполарност међународне сцене, ривалство бројних кнежевских династија, и фузија (и конфузија) верске и политичко-конституционалне проблематике. У обема конфликтима се види употреба мањих сила, „продужених руку“, од стране великих сила да се боре за њихове похлепне амбиције; погоршање мање или више параноичних безбедносних страховања услед верских предрасуда; и увлачење у сукоб нових сила из страха да ће њихови безбедносни интереси бити нарушени ако остану неактивне. У обема је присутна експлоатација нових форми информационих технологија како би се продубиле поделе (штампа у 17. веку и интернет данас) и оба су водила до застрашујућег интензивирања људске патње. (Верује се да је Немачка остала без једне трећине популације између 1618. и 1648. а велики број се нашао у избеглиштву). Иако су се верске поделе експлоатисале зарад постизања политичких циљева у оба контекста, оне су саме по себи представљале посебан дестабилишући фактор. Пре Тридесетогодишњег рата постојао је функционалан компромис између католичких и лутеранских кнежева, али је царска политика постајала склонија конфронтацији и имала је снажнија конфесионална обележја поново у позном 16. веку. Слично овоме, верски односи на Блиском истоку између сунита и шиита нагло су погоршани током претходних тридесетак година, и раније секуларно оријентисане снаге у регионалној политици су потиснуте и маргинализоване.

Главна лекција из европског искуства је да, како би се постигао мир, ефективни договор мора да почне мултилатерарном конференцијом или конгресом коме би присуствовали и током кога би преговарали сви главни регионални чиниоци. Учешће би морало да буде широко колико год је то могуће; међутим, извесни реметилачки или на други начин неприхватљиви делатници могу бити искључени. Изгнаницима који су се побунили против Хабзбурга било је онемогућено да учествују приликом преговора у Вестфалији, као што би Исламска држава (ИСИЛ) требала да буде искључена данас. Учесници морају да буду вољни да делују флексибилно и да крче нови дипломатски терен. Уз охрабрење конгреса, и као део процеса, учесници морају да буду спремни, као што је у недавном говору у Хамбургу изјавио немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер да отворено презентују своје безбедносне интересе, поднесу неке жртве и компромисе како би дошло до постизања мира. Ако Блиски исток још увек није спреман на овако нешто, искуство Тридесетогодишњег рата указује да ће регион проћи кроз дуготрајно крвопролиће пре него што ситуација принуди учеснике да усвоје позитивни и кооперативни став неопходан зарад постизања мира. Хер Штајнмајер је такође сугерисао да је у кључним тренуцима, улога „треће стране“ мањих сила потенцијално одлучујућа у омогућавању завршних напора у мировном процесу који воде ка његовом окончању, као што се десило 1647—1648. године. Он је навео како би европске државе могле да играју такву улогу на Блиском истоку данас. Важно је напоменути да током преговора у Вестфалији није инсистирано на трајном примирју пре отпочињања мировних разговора. Преговори су почели и трајали су иако су борбе и даље беснеле и биле под утицајем променљиве ратне среће. Током вестфалских преговора било је нужно да се код учесника развије висок степен узајамног поверења, постигне већа транспарентност у вези са њиховим безбедносним бригама и подстакне заједничко настојање у смеру постизања трајног мира. Ово није било лако тада, и неће бити лако ни сада – али је могуће. Притом, захтева време.

Централно питање данас је саудијско—иранско ривалство. Ако Блиски исток настоји да дође до своје Вестфалије, представници две најважније регионалне силе, Саудијске Арабије и Ирана, морају да активно и конструктивно учествују у преговорима. У овом смислу, корисно је указати на паралеле између власти Саудијске Арабије, узимајући у обзир централно место које сунизам има на савременом Блиском Истоку, и хабзбуршког цара који је имао сличну средишњу улогу у Светом римском царству и Вестфалском договору. Саудијци се боре са јазом између њихове позиције као ауторитета коју имају као чувари светих места Меке и Медине и чињенице да нису калифе; аустријски Хабзбурзи су били суочени са јазом између њихове теоријске узвишености као царева Светог римског царства и геополитичке реалности. Хабзбурзи су се прибојавали и били погођени ерозијом регионалне супрематије коју су раније имали, што је слично данашњој саудијској позиције. Шта је данас саудијска нафта, било је злато и сребро у америчким колонијама, којим је плаћана војна подршка послата цару од његових рођака, шпанских Хабзбурга. Извесна паралела може да се повуче између вехабизма који спонзоришу Саудијци и његове мржње према шиитима и римокатоличке противреформације, која је хтела да поврати протестантске тековине путен ускокатоличког тумачења царског права, који репрезентује Едикт о реституцији из 1629. године. Спречавање ширења (у најмању руку) саудијског вехабизма биће део било каквог будућег мировног поретка на Блиском истоку. Али Саудијска Арабија мора бити пажљиво спроведена кроз било какав преговарачки процес, као што су други учесници у Вестфалији морали да уваже царске интересе.

Осигурање мира

Било какав споразум на Блиском истоку мора бити изграђен на традиционалним верским, правним и другим структурама које су аутохтоне у региону, исто као што је Вестфалија била недвосмислено заснована на раније постојећем али прилагођеном царском систему. Овде није у питању наметање европског шаблона; идеја је заправо да се примене постојећи базични принципи и искуства Вестфалије на Блиски исток.

Први принцип подразумева ограничење суверености већине држава или владара у региону давањем извесног степена заштите грађана против њихових владара, и давањем субјектима или грађанима право да се позову на виши правни ауторитет. Ово може бити изведено у форми суда, као што је био случај у Светом римском царству, где је парничење постало кључан елемент у слабљењу тензија и заштите од избијања конфликата.

Два висока суда Светог римског царства били су кључна у одрани Вестфалских одредаба и права. Судови су далеко чешће били медијатори између супротстављених кнежева него што су доносили пресуде након суђења, али ово је добар пример како неформални начини разрешења сукоба могу да делују боље од формалних. Укључењем подједнако и римокатолика и протестаната међу судије, судови су повратили известан степен поверења међу различитим конфесијама, и многи случајеви су разрешени без да су прошли формално суђење.

Хабзбурзи (ружичасто); Хоенцолерни (плаво); Шведско царство; Данска монархија; Британска острва; Француска (црвено); Немачка; Република Пољска (светло ружичасто); западна граница Русије

Прихватањем обраћања од субјеката који су могли да туже своје владаре, царски судски систем је послужио као заштитни бедем против прикривеног народног незадовољства. Судови су помогли у одржавању статуса кво а посебно, условног суверенитета којим је ограничавана моћ царских кнежева надгледањем и управљањем њиховим понашањем, укључујући њихов третман потчињеног становништва Блиски исток не располаже раније успостављеним наддржавном судском структуром који одговара оним што је описано, али Уједињене Нације као институција имају међународни судски систем и механизме разрешења конфликата који могу бити прилагођени да послуже овој сврси. Неке државе могу бити неспремне да прихвате ограничења свог суверенитета, али ако ова ограничења дођу под ознаком Уједињених нација можда могу бити прихватљивија, посебно ако постане јасно да је једина алтернатива беспрекидно насиље.

Други принцип је признање да мир може да потраје само ако спољни гаранти колективно наметну поштовање држава за основна права њиховог становништва на исповедање вере, власништво и правично суђење. Једно од кључних наслеђа Вестфалског система био је иновативни систем гаранција, који је омогућио потписницима да наметну услове договора и успоставе систем колективне безбедности који обухвата подједнако унутрашње гаранте (цара и кнежеве) и спољашње гаранте (Француску и Шведску). Потоњи су интегрисали овај систем у шири међународни поредак ране модерне Европе.

Гарантне силе су углавном биле неме када је по среди била претња интегритету и конституционалној равнотежи Царства, које су понекад угрожавали сами гаранти – посебно француски краљ Луј XIV, у другој половини 17. века. Гаранте силе које нису учествовале у таквом спору обично су иступале и браниле Вестфалски поредак – било из искреног убеђења или из геополитичких интереса, или из комбинације ова два фактора.

Пошто ниједан од интерних судских механизама није могао да принуди цара да се држи царског права, спољни гаранти су били нужни додатак; они су охрабривали суздржаност и цара и кнежева, обесхрабривали очито кршење мировног договора или закона, и подстицали поштовање верских права и кнежевских прерогатива који си були потврђени у Вестфалији. Систем гаранција се такође показао способним да се развија и расте у сусрету са променама међународних струјања: геополитички пад Шведске током 18. века учинио ју је мање способном да ефектно спроводи своја гарантна права (иако је у формалном смислу задржала свој неизмењени статус све до распуштања Царства 1806. године), док је руска моћ у успону преточена у статус гаранта 1779. године. Систем гарантних сила за Блиски исток требало би да буде подједнако флексибилан.

Иако су Луј XIV и други монарси покушали да искористе предност свог статуса гарантне силе како би наметнули свој надмоћан статус или политичке интересе, норме успостављене у Вестфалији служиле су као ограничавајући фактор чак и када су кршене. На пример, питање кршења норми је разматрано, чак и од стране краља, у терминима вестфалских оквира, са инхерентним предубеђењем оријентисаним ка миру. На крају, геополитичке авантуре Луја XIV су се неуспешно завршиле и норме понашања успостављене у Вестфалији играле су важну улогу у онемогућавању његових амбиција и успостављању алијансе између других европских држава усмерених против њега. Успех система гаранција био је постигнут, делимично, због широког нормативног прихватања  спољне интервенције зарад заштите права и слобода. Постојала је такође повезана, дубоко укорењена традиција у оквиру Царства да се тражи спољна помоћ. Ово је заједно са децентрализованом природом Царства помогло да систем спољних гаранција буде ефикасан.

Како би се нашао одговарајући систем спољних гаранција за будући блискоисточни мировни споразум, потребно је успоставити механизме који одсликавају реалан распоред снага али које такође имају регионални легитимитет. Неки сугеришу како је европски систем ране модерне епохе имао виши ступањ културне хомогености од данашњих блискоисточних прилика. У том смислу, положај Шведске и Француске као гарантних сила није изгледао подједнако „вањски“ као улога Сједињених Држава или Европске Уније, на пример, на данашњем Блиском Истоку. Уједињене Нације могу бити једини потенцијални спољни гарант са истинским легитимитетом с обзиром да укључују блискоисточне представнике, али њихов легитимитет у извесној мери долази по цену ефикасности.

Да би спољашњи гарантни систем био ефикасан мора бити подржан војном силом, чак иако она није употребљена. Иако Сједињене Државе и Европска унија не буду вољне да се обавежу на један овакав договор, регионалне силе попут Саудијске Арабије и Ирана могу бити спремније на овакво решење. Турска такође може бити расположена да преузме већу улогу. У овом контексту, потребно је прихватити ризик да гарантна интервенција погорша постојећу ситуацију на терену, посебно да буде сагледавана као нешто што је вођено себичним интересом, као у случају Француске под Лујем XIV. Стога, било би пожељно да приликом успостављања система гаранција да се  поклопе интереси ганрантних сила онако како је потребно зарад одржавања система. За Саудијску Арабију, важно је да се одржи позиција режима као истакнуте државе сунитског ислама, ојачана њеном улогом чувара светих места Меке и Медине. Ирански лидери осећају извесну дужност да говоре у име више или мање потлачене шиитске мањине у региону.

Трећи принцип или елемент који би се могао извести из Вестфалије могао би за Блиски исток да буде одређивање сопствене „нормативне године“ – враћање права на јавно богослужење и равнотеже у заједницама појединих држава и међу појединцима на правичној основи, засновано на одређен датум у прошлости. Ниједан субјект или грађанин неће моћи да буде легално искључен из јавне службе на основу религије. У оквиру сваке државе,  гарантоваће се барем минимални ниво права и заштите за мањинске групе. Ова одредба такође имплицира да се успостављене границе између држава у региону бити сачуване и одржане као део мировног споразума, слично решењима у Вестфалији. Одабир датума за нормативну годину може бити споран, а овако нешто може бити корисније у једном контексту у односу на други. Али примењен разборито и флексибилно (у Вестфалским споразумима постојала је променљиво одређивање ове тачке, са 1624. годином као општим нормативним датумом, али уз коришћење 1618. године у посебним случајевима) ова мера може бити корисна алатка мировног процеса. Уместо да конфесионални сукоби буду уклоњени у Вестфалији, они су трансформисани у правне процесе – што је још један пример јуридификације конфликта карактеристичних за Свето римско царство. Спорења, преговори и дипломатија постали су кључни у слабљењу тензија и преображају оружаних сукоба у  дипломатске тензије, што је посебно било приметно током Немачке конфесионалне кризе из 1719. године. Она је била изазвана покушајем неколико католичких кнежева у Рајнској области да поткопају верска права својих протестантских поданика. Као одговор на ово севернонемачке протестантске државе су запретиле оружаном интервенцијом. Оружани сукоб је избегнут зато што су укључене стране принуђене политичко-правним мандатом из Беча да врате стање у државама на предкризно време.

Део је широко прихваћеног гледишта да хетерогеност делатника на Блиском истоку поткопава шансе да се постигне општи споразум попут оног у Вестфалији. Али Свето римско царство је такође обухватало различите скупине делатника и интереса, трауматично подељене ратовима и злочинствима. Чак иако је немогуће (а можда и непожељно) да покушамо да пренесемо у целости решења као нацрте и шаблоне из региона у регион, искуство Вестфалије има своју вредност. Оно показује, што је посебно значајно, да мир увек може бити успостављен – независно од сложености, трајања и интензитета сукоба – уз извесну помоћ, како је рекао немачки министар спољних послова Штајнмајер, дискретних, искусних и ауторитативних дипломатских преговарача. И, вековима касније, Вестфалија нам показује како такав мир може бити постигнут.

Мајкл Ексворти (Michael Axworthy) је старији предавач и директор Центра за персијске и иранске студије Универзитета у Ексетеру, Уједињено краљевство.

Патрик Милтон (Patrick Milton) је постдокторски истраживач на Слободном универзитету у Берлину.

Идеје у овом чланку су засноване на пројекту који за циљ има да се истражи како Вестфалски мир може да сугерише решења за мировни процес на савременом Блиском истоку. Пројекат је покренуо Брендан Симс и аутори чланка почетком 2016. године под патронатом Кембричког форума за геополитику и биће настављен то ове јесени у сарадњи са Кербер Штифтунгом у Берлину.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Стивен Кук, Арм Лехета: Не кривите споразум Сајкс-Пико за нестабилност Блиског истока

Categories: Посрбљено

Tags: Блиски Исток, Мајкл Ексворти, Милош Милојевић, Патрик Милтон