Стивен Кук и Арм Лехета: Не кривите споразум Сајкс-Пико за нестабилност Блиског истока

(Форин полиси, 13. 5. 2016)

Усредсређеност на сто година стари споразум резултат је слабог познавања историје и лоше примене друштвених наука – посебно јер је готово извесно да он није узрок нефункционалности у региону

s-pikot

Неких сто година након што је потписан споразум Сајкс-Пико[1], указивање на његов крај постала је уобичајена ствар међу коментаторима, новинарима и аналитичарима блискоисточних прилика. Одговорност за овај клише можда сноси новинар Индипендента Патрик Кокбурн, који је у јуну 2013. године написао есеј у Лондонској књижевној ревији (London Review of Books), где је образлагао тезу да је споразум – који је био један од првих покушаја да се блискоисточне прилике уреде након слома Османског царства – у процесу одумирања. Брза претрага на Гуглу открива више од 8.600 спомињања фразе „крај Сајкс-Пико“ споразума на енглеском језику у последње три године.

Крај споразума Сајкс-Пико готово неизбежно прати објашњење вештачког карактера држава у региону. Њихове границе су бесмислене, настављају заступници ове тезе, јер људи различитих вероисповести, деноминација и етничке припадности живе у њиховим оквирима. Тренутна фрагментираност Блиског истока тако је последица мржње и конфликта – борби које трају миленијумима како је то назначио амерички председник Барак Обама – које су Сајкс и Пико невољно распламсали стварајући ове неприродне државе. Одговор су нове границе, које ће уклонити непотребну штету коју су двојица дипломата направила током претходног столећа.

Међутим, усредсређеност на Сајкс-Пико је комбинација лоше историје и аљкаве друштвене науке. А такође је и претекст за Сједињене Државе и њихове неуспехе на Блиском истоку.

За почетнике, није могуће рећи да је бура на Блиском истоку убила споразум Сајкс-Пико, пошто је сам споразум био мртворођенче. Сајкс и Пико никада нису расправљали о самим државним границама већ пре о зонама утицаја. И док су идеје о овим зонама имале утицаја на послератне споразуме, оквир који су осмислила двојица дипломата никада није заживео.

За разлику од Француза, британски премијер Дејвид Лојд Џорџ и његова влада активно су поткопавали споразум мање-више чим га је Сајкс потписао. Детаљи су сложени, али како је Маргарет Мекмилан објаснила у својој књизи богатој увидима Париз 1919. савезништво између Британије и Француске у борби против Централних сила није у знатнијој мери умањило њихово гложење у колонијама. Када је Русија избачена из рата по избијању Бољшевичке револуције 1917. године, британски премијер је почео да верује како француска зона коју су Сајкс и Пико омеђили – а која је обухватала југоисток Турске, западне делове Сирије, Либан и Мосул – више није нужна као зона која би раздвајала британске позиције и Русе.

Поред тога, ни блискоисточне модерне границе нису без преседана. Тачно је да су оне последица рада европских дипломата и колонијалних званичника – али оне нису произвољне линије уцртане на празним картама. Засноване су, већим делом, на ранијим политичким, друштвеним и економским параметрима у региону, укључујући и османску административну поделу и праксу. Извориште садашњих блискоисточних граница може да се прати до Конференције у Сан Ремоу, која је резултирала Споразумом у Севру августа 1920. године. Иако су турски националисти успели да се успротиве овом споразуму, конференција је отпочела процес којим је Лига народа успоставила британски мандат над Палестином и Ираком 1920. године и француски мандат у Сирији 1923. године. Границе у региону су заокружене 1926. године када је вилајет Мосула (сачињен од Багдада и Басре) – који су Арапи и османски Турци дуго повезивали са арапским Ираком – припојен ономе што ће постати познато као Хашемитско Краљевство Ирак.

На дубљем нивоу, критичари садашњих блискоисточних граница погрешно претпостављају да националне границе морају да се пружају дуж природних објеката, попут планина и река, или око различитих идентитетских целина како би могле да дугорочно опстану. Ово је гледиште које свесно игнорише чињеницу да су већина, а можда и све светске границе успостављене спровођењем политичких споразума, који су углавном резултат преговора различитих сила и интереса. Штавише, популације унутар ових граница углавном нису хомогене.

Исто важи и за границе на Блиском истоку, где су оне одређене уравнотежењем колонијалних интереса против локалног отпора. Ове границе институционализоване су последњих стотину година. У неким случајевима – попут Египта, Ирана или чак Ирака – оне су омеђиле земље које су дуго биле дом кохерентних културних идентитета у значењу карактеристичном за модерно време. Други, новији ентитети – Саудијска Арабија и Јордан, на пример, настали су у последњем веку.

И ако нико није могао да говори о јорданском идентитету пре сто година, ова нација данас постоји и њен територијални интегритет има велики значај за народ Јордана.

Конфликти који бесне Блиским истоком данас, тако, нису заправо о легитимности граница или права на постојање места која се зову Сирија, Ирак или Либија. Супротно од тога, порекло сукоба у овим земљама односи се на питање ко има права да њима влада. Сиријски конфликт независно од онога у шта се развио данас отпочео је као устанак Сиријаца против власти слично оним устанцима које су подигли Либијци, Египћани, Тунижани, Јеменци и Бахреинци 2010. и 2011. године.[2]

Слабости и противречности ауторитарних блискоисточних режима су у средишту текућих блискоисточних турбуленција. Може се чак рећи да су међуодноси етничких и религијских фракција резултат овог ауторитаризма, који је обележио систем блискоисточних држава у већој мери него што је то икада могао споразум Сајкса и Пикоа.

Неприродне границе у региону нису довеле до блискоисточних етничких и верских подела. Они које треба кривити су цинични политички лидери који продубљују ове поделе у нади да ће одржати сопствену власт. У Ираку, на пример, Садам Хусеин је изградио патронатски систем кроз владајућу Баас партију која је успоставила државу којом су већински управљали сунити на рачун шиита и Курда. Башар ал-Асад у Сирији, и његов отац пре њега, такође су владали градећи мрежу присталица и веза где су припадници њихове алавитске секте имали повлашћену улогу у унутрашњем кругу. Вехабистички светоназор саудијских лидера снажно охрабрује секташку интерпретацију борбе ове земље против Ирана за регионалну хегемонију. Слично се може рећи и за идеологије различитих салафистичких група које се боре за надмоћ у Сирији, Ираку и Јемену.

Идентитетска политика игра улогу у распламсаним конфликтима на Блиском истоку, али она није нужно извор регионалних сукоба. Штавише, технологија владања низа блискоисточних лидера ушанчила је њихове популације једне против других.

Многе државе на Блиском истоку можда ће се распасти у наредним годинама. Али уз могућ изузетак Ирачког Курдистана, који је био придружен Ираку, нема ничег природнијег у том новом поретку од статуса кво који траје један век. Мит о бољем Сајкс-Пикоу је само то – прича која ће или оправдати некохерентну блискоисточну политику или послужити као оправдање за међународни напор ради успостављања нових граница.

Најгора претпоставка коју могу на направе они који заговарају аргумент о „крају Сајкс-Пикоа“ јесте да су становницима Блиског истока, у њиховој борби да одреде сопствену будућност, потребне радикално нове карте којима би се владали. Било би корисније, и тачније, да се престане са инсистирањем на толиком значају споразума Сајкс-Пико. Позивањем на његово наслеђе објашњава се мало – ако се уопште било шта објашњава – о регионалним проблемима данас.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. СС: Сајкс-Пикоов споразум од 16. маја 1916. представљао је тајни споразум Велике Британије и Француске о подели интересних сфера на Блиском истоку након Првога светског рата. У тренутку склапања споразума те територије су биле део Отоманскога царства. Тим споразумом су прекршена обећања дата Арапима. (Википедија)

[2] Прим. ММ: Овде аутори инсистирају на аутохтоном пореклу сукоба у Сирији. И док је рана фаза антирежимских протеста углавном била обележена учешћем већином Сиријаца различитог политичког опредељења, овај сукоб се брзо развио у грађански рат између тврђих исламистичких струја и њихових страних помагача и финансијских спонзора и сиријске владе. Разликују се потоње процене колико је странаца учествовало у редовима анти-режимских снага али по многим проценама они сада чине већину учесника у борбама.


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 25. 10. 2016 – уместо погрешног „Пикот“ у наслову и тексту исправљено је у „Пико“.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Hq



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Прва и основна грешка која се често јавља јесте када догађаје из прошлости процењујемо на основу данашњих мерила. Сто година је прошло од дана када су сер Марк Сајкс и г. Жорж Пико у име својих држава (додуше тајно) потписали споразум. Од тада, свашта се догодило у свету. Да ли у овом тренутку неко потписује неки нови, сличан договор. а да ми о томе ништа не знамо?

Оставите коментар