Милош Милојевић: Један поглед на политичку ситуацију у Црној Гори

Угледни београдски дневни лист Политика уприличио је интервју са премијером Црне Горе, Милом Ђукановићем. Повод за интервју су предстојећи парламентарни избори у Црној Гори – који треба да се одрже у недељу 16. октобра – и који привлаче знатнију пажњу јавности од неких ранијих политичких дешавања у овој земљи због живље и самоувереније опозиционе активности.

mm-visegrad

Ђукановић је неприкосновена фигура црногорског политичког живота. Претходних двадесетпет година обављао је различите јавне функције – увек на самом врху власти – уз бројне мене властитих политичких гледишта, скандале, наводне везе са међународним подземљем на југоистоку Европе и специфичну улогу у регионалној политици коју воде Сједињене Америчке Државе, НАТО пакт и Европска унија. Предвиђање резултата предстојећих избора је врло несигурно и медији преносе да је реч о најнеизвеснијим парламентарним изборима после референдума за независност који је у Црној Гори одржан 2006. године након кога је окончана кратковека Државна заједница Србија и Црна Гора.

Споменути референдум сматра се врхунцем Ђукановићеве политичке каријере. Последњи остатак Социјалистичке Југославије, Савезна Република Југославија, опстала је као целина по распаду државе захваљујући вољи двају политичких руководстава у Београду и Подгорици. На челу Црне Горе тада се налазио Момир Булатовић, блиски сарадник председника Србије Слободана Милошевића и политички ментор Мила Ђукановића. Функционална заједница Савезна Република Југославија била је релативно кратког века. Иако се оштром националистичком реториком истицао почетком 90-их година Ђукановић је очито брзо увидео да снажан притисак на СР Југославију који су вршиле САД и њени европски савезници лако може да се претвори у слом и његовог режима. Вешто играјући на карту западних интереса да на сваки начин – укључујући и ратну опцију 1999. године – ослаби Слободана Милошевића Ђукановић се политички престројио и постао неформални савезник западних сила у оквиру заједничке југословенске државе – која је додуше великим делом била нефункционална са скромним бројем заједничких институција.

Благонаклоност западних сила је кључни Ђукановићев политички капитал. Заправо, пред предстојеће парламентарне изборе то је један од ретких ресурса на који може да се неупитно ослони. Наиме, иако дуга века, Ђукановићева власт у Црној Гори није направила знатније економске и друштвене помаке. Међутим, оно што је једна од тековина Ђукановићеве владе – а што ће по свој прилици надживети и његов одлазак са политичке сцене – је снажење црногорског национализма. Наиме, иако са сопственом државном традицијом Црна Гора се у својој историји сматрала једном од две српске државе (друга је била Кнежевина и Краљевина Србија). У српској јавности се широко сматра да је инсистирање на црногорској националној посебности отпочело по успостављању комунистичког режима у Југославији после Другог светског рата да би овај процес снажан подстрек доживео за време Ђукановићеве владавине.

Стога је једна од важних тема и национално питање. Оне теме које су биле у центру пажње у време одржавања споменутог референдума и даље су више него актуелне – Ђукановић тако назива своје политичке противнике традиционалним губитницима и издајницима док лидер кључног опозиционог Демократског фронта на чијем је челу Андрија Мандић указује да ће ова политичка групација по доласку на власт повући признање косовске независности (коју је Црна Гора признала 9. октобра 2008. године, неких пола године пошто је Косово прогласило независност) и расписати референдум о евентуалном црногорском прикључењу НАТО пакту. Мандићеве теме су добро изабране – и независно Косово и НАТО су нешто што је неприхватљиво највећем делу бирача српске националности. Процењује се да су они великим делом окренути против управе Мила Ђукановића. Наиме, према истраживањима Напредног клуба, невладине организације из Београда, положај Срба у Црној Гори којих има око 30% је прилично незавидан. Њихово учешће у јавној управи, могућност школовања на матерњем језику као и државно финансирање националних установа су далеко од европских стандарда у овој области.

Шта даје опозицији наду у могући успех на предстојећим изборима? Пре свега то што Ђукановићева политичка странка наступа самостално – без коалиционе подршке могуће су без било чије убедљиве победе различите постизборне политичке комбинације. Демократски фронт наступа самоуверено, кампања је креативно осмишљена и изведена на високом техничком нивоу. Прошлогодишњи вишедневни протести у Подгорици иако нису довели до смене Владе уверили су и скептике у опозицији да режим није свемоћан и да га организован грађански протест може барем мало уздрмати.

Црна Гора је на прагу прикључења у НАТО. Десет чланица овог војног савеза већ је ратификовало Протоком о приступању а очекује се да ће то урадити и друге државе чланице. По свој прилици у седишту Алијансе као и у релевантним америчким институцијама сматра се да је Црна Гора решена ствар и да је било какав политички потрес нешто привременог карактера што не може да доведе у питање њено стратешко опредељење. Да ли би се растући утицај опозиције могао сматрати руским покушајем да контрира утицају западних сила и евентуално поврати свој утицај у земљи која је историјски била непоколебљиви руски савезник? Тешко је одговорити на ово питање. Руска балканска политика – ако се о конзистентној политици уопште може говорити – више представља серију интуитивних потеза и реакција док се о широј, јасно постављеној стратегији ни не може говорити.

Нема сумње да би евентуалну политичку промену у Црној Гори руски званични кругови поздравили као повољан развој догађаја за руске интересе у региону. Међутим, с обзиром на снажне прозападне позиције у другим државама региона – укључујући и Србију – остаје питање колико би та промена имала било какав шири утицај. Односи Мила Ђукановића са режимом Александра Вучића у Београду су веома добри и с обзиром на јасно прозападно опредељење Београда упитно је какав развој очекује српско—црногорске односе у случају смене владе у Подгорици.

Без обзира на очекивања може се рећи да Црну Гору чека најнеизсвеснија постизборна ноћ у последњих десетак година. Лидер који овом земљом влада од почетка посткомунистичке транзиције сигурно је очекује са нестрпљењем. Велики су улози који надилазе локалне актере.

Први део чланка  је на енглеском објављен 17. 10. 2016. на сајту „Вишеград пост

Политичка ситуација у Црној Гори, други део

Парламентарни избори у Црној Гори окончали су се затварањем бирачких места у недељу увече. Прелиминарни резултати који су убрзо објављени показали су оно што се углавном очекивало – Демократска партија социјалиста добила је већину гласова (41,42%) док су главне опозиционе странке и коалиције заједно имају сличан изборни резултат – Демократски фронт Андрије Мандића 20,27%, коалиција Кључ на чијем је челу умерени Миодраг Лекић 11,06%, Демократска Црна Гора Алексе Бечића 9,99%, Социјалдемократска партија Ранка Кривокапића, тврдог црногорског националисте и некада блиског сарадника Мила Ђукановића добила је 5,23% а Социјалдемократе Ивана Брајовића 3,26%. Поред њих у скупштинске клупе сешће и представници националних мањина Бошњака, Албанаца и Хрвата.

milo-izbori

Када се ови изборни резултати преточе у посланичке мандате види се да је својеврсна политичка криза у Црној Гори далеко од разрешења и да су могуће различите комбинације приликом састављања нове владе. Наиме до сада водећа Ђукановићева странка има 36 од 81 посланичких места и неће бити у прилици да сам формира Владу. Ипак Мило Ђукановић је убрзо по објављивању првих резултата објавио како је његова странка однела победу и да је формирање нове Владе извесна ствар – у јавности се као кандидат за премијерско место спомиње Душко Марковић, високи страначки функционер и досадашњи потпредседник Владе. Занимљиво је да је после понoћи у понедељак изборну победу прогласила и опозиција – лидер Демократског фронта Андрија Мандић изјавио је како опозиција има 41 посланичко место и тиме парламентарну већину! Иако је ово аритметички тачно треба имати на уму да црногорска опозиција није јединствена и да постоје дубока размимоилажења око кључних питања, укључујући и питања стратешког спољнополитичког опредељења земље.

Када се излистају изборни резултати – проценти освојених гласова и добијених посланичких мандата – делује да су се у Црној Гори одиграли сасвим уобичајени, већим делом предвидљиви и досадни избори. Ипак, ствари нису тако једноставне кад се погледа шира слика. Оно што на први поглед привлачи пажњу је релативно висока излазност – преко 70% уписаних бирача искористило је гласачко право. Први коментари указивали су како овако висока излазност одговара опозицији. До краја изборног дана показало се да је излазност иако висока уобичајена за црногорске прилике и да су изборни резултати углавном одговарали очекивањима без великих промена у односу на претходни изборни циклус. По свој прилици црногорски бирачи само много воле да гласају.

Независно од изборних резултата и постизборне парламентарне комбинаторике изборни дан су обележили и бројни инциденти који доводе у питање ваљаност изборног процеса. Уобичајене оптужбе да су бирачи потплаћивани од представника власти и опозиције да гласају за одговарајућу изборну листу понављају се приликом сваких избора и по свој прилици имају снажно утемељење у дешавањима на терену. У малом месту Рожаји, које већином насељава муслиманско становништво, дошло је до физичког обрачуна на самом бирачком месту. Ипак, и овај инцидент није ништа необично за локалне политичке прилике.

Оно што је привукло највећу пажњу и реакције у региону је хапшење двадесетак држављана Србије које је црногорска Влада оптужила за покушај тероризма. Процес против њих и даље је у току и нејасно је да ли ће се и како окончати. Шта се заправо дешавало? У недељу, у раним послеподневним часовима, директор црногорске полиције Славко Стојановић објавио је како је ухапшено двадесет држављана Републике Србије који су оптужени за тероризам. Међу њима је и Братислав Дикић, некадашњи командант српске Жандармерије, полицијске јединице специјализоване за противтерористичка дејства која по обучености и бројности представља респектабилну оружану формацију и у регионалним оквирима. Дикић је веома контроверзна фигура. Медији су га повезивали са корупцијом и учешћем у криминалним активностима а постоје снажни докази да је његова јединица учествовала у присиљавању Срба на северу Косова да учествују на изборима које је организовала „Влада“ из Приштине. Углед Дикића и уопште српске жандармерије је нагло после овога опао у српској десничарској јавности а он сам је означаван као човек од поверења српског премијера Александра Вучића погодан за извођење оваквих операција.

Због овог чудног сплета околности брзо по хапшењу Дикића појавиле су се различите спекулација о правом карактеру наводно планираних терористичких напада. Медији наклоњени Ђукановићу и његовој Влади писали су ухапшени планирали извођење државног удара. Информер, црногорски лист повезан са истоименим нечувеним београдским таблоидом, објавио је како иза ове операције стоји један од опозиционих првака Небојша Медојевић. Незванично, и неки београдски медији и либерални политичари су указивали – не наводећи никакве доказе – да је реч о специјалној операцији коју је организовала Русија уз прећутно прихватање Београда.

С друге стране опозиција је указала да је реч о намештаљци којој је циљ да се изазове страх, омете изборни процес и ојачају Ђукановићеве политичке позиције. Блискост режима у Београду и Подгорици и Дикићева ранија каријера и учешће у сличним дешавањима дају овој претпоставци извесну тежину. Један од представника Демократског фронта Марко Милачић објавио је како су тобожњи терористи ухапшени без лисица  и да то указује како је по свој прилици реч о фингираном догађају – представи изведеној у пропагандне сврхе. Готово је извесно да је овај догађај, независно од његове још неутврђене природе, помогао ДПС-у да на изборима добију неки додатни проценат и да ојачају своју политичку позицију. Ову ситуацију је покушала да искористи и опозиција која због наводног покушаја државног удара не признаје резултате избора. Да ли ће се овај потез опозиције развити у правцу продубљавања политичке кризе још увек је неизвесно. Небојша Медојевић, један од опозиционих првака је преко друштвених мрежа укратко прокоментарисао да опозиција договара заједнички став без било каквих детаља.

Ако опозиција прихвати изборне резултате а потом се обави уобичајена постизборна трговина готово је извесно да ће се мало шта променити у црногорској политици. Данијел Сервер, професор на Универзитету Џон Хопкинс, за радио Слободна Европа је егзалтирано прокоментарисао да су ови изборни резултати показатељ снажне подршке учлањењу земље у НАТО и Европску унију. Русија је изгубила, закључио је Сервер у духу хладноратовске реторике америчких јастреба. Заправо, на симболичном нивоу Сервер је вероватно у праву – опредељење црногорске политичке елите да земљу уведе у НАТО пакт осигураће јој по свој прилици политички опстанак а њеним заштитницима на Западу извесну симболичну ако не и стратешку накнаду.

За оба партнера то није лоша трговина. Оно што страда – демократски поредак и прилика да се смени један полукриминални посткомунистички режим – за споменуте западне државе ни није од превеликог значаја. То је можда друга важна поука црногорских збора. Представници либералне политичке елите из Београда пожурили су да Милу Ђукановићу честитају изборну победу. Независно од вредности за које се залажу у овом балканском савезу либералних елита важно је само једно – неупитна оданост евроатлантском поретку.

Други део чланка је на енглеском објављен 21. 10. 2016. на сајту „Вишеград пост



Категорије:Српске земље

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s