Мирослав Лазански, истакнути војно-политички коментатор, извештач са ратишта широм света, познат по интервјуима са командантима више зараћених армија, несумњиво је један од веома цењених новинара не само у Србији, већ и у иностранству где се радо објављују његови текстови.

Извор: Вечерње новости

Читаоци „Политике” посебно га знају као непомирљивог критичара спољне политике Беле куће. Његови написи нису само занимљиви, већ и корисни, јер скрећу пажњу на велику опасност коју освајачка политика Беле куће представља по читав свет, а пре свега мале земље као што је Србија (иако читаоци, нажалост, од тога што сазнају немају много користи, јер су немоћни да утичу на проамеричку политику српске Владе, тачније, Александра Вучића).

Од априла ове године, Мирослав Лазански није више само новинар „Политике” већ и народни посланик. Уочи парламентарних избора, у намери да своје послушно посланичко тело ојача неколицином истакнутих а страначки неопредељених личности, понудио је и Мирославу Лазанском да буде посланички кандидат на листи коалиције коју предводи СНС. Овај пензионисани новинар „Политике” (иако новинар, у ствари, никада не одлази у пензију) осетио се веома почаствованим, изјавио је како је то „позив који се не одбија”, па се после избора нашао међу посланичком већином у Скупштини Србије.

Нови народни посланик није још, срећом, престао да објављује своје коментаре и анализе америчке спољне политике, а није се могло приметити ни да су његови написи у последњим месецима друкчије интонирани него раније. У њима он увек неувијено скреће пажњу на погубне намере Беле куће према „остатку света”.

Тако је и пре неколико дана, приликом боравка америчког потпредседника Џозефа Бајдена у Београду, „Политика“ објавила његов коментар те посете, која је, заправо, увреда за српски народ. С обзиром на послушничку проамеричку политику премијера Вучића, ово је несумњиво одступање од начина на који би новинар-посланик победничке коалиције требало да опише Бајденову посету Београду, па би се могло претпоставити да то прилично збуњује читаоце.

Извор: Политика

Ако Мирослав Лазански пише оно што стварно мисли, онда је он у раскораку са својим колегама , гласачком машином у Скупштини и зар не би било природно да због „позива који се не одбија” осећа обавезу да следи политику А. Вучића?

Недоумица би могла да се оконча у неколико наредних месеци. Или ће он за скупштинском говорницом остати ванстраначка личност и супротстављати се проамеричкој премијеровој политици, или ће се одрећи својих оштрих критика спољне политике Беле куће.

Лазански ће у сваком случају морати да се определи између разочарања својих читалаца и слушалаца или А. Вучића који га је увео у Народну скупштину.

Categories: Разномислије

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, Мирослав Лазански, СНС, медији