Емир Кустурица: Контрола је већа него што je Орвел помислиo да можемо дочекати

Људи моји, да ли је то могуће?! Емир Кустурица је – хиперактивни и „мултипрактик” уметник и човек – на одмору! Негде на мору. И то тик пред коначни завршетак постпродукцијских чудеса у Паризу, концерт у Словачкој и одлазак на Венецијански филмски фестивал.

Емир Кустурица (Фото: Ројтерс)

Емир Кустурица (Фото: Ројтерс)

Баш тамо где се са „Сјећаш ли се Доли Бел” и освојеним Златним лавом за најбољи дебитантски филм (1981) винуо снажно на светску сцену. Тамо где је за филм „Црна мачка, бели мачор” освојио Сребрног лава за најбољу режију (1998) и где ће сада његов нови филм „На млијечном путу” имати светску премијеру (9. септембра) у главном такмичарском програму. Уз филмове Андреја Кончаловског, Теренса Малика, Вима Вендерса, Пабла Ларена, Амата Ескалантеа, Тома Форда…

И не би овог разговора данас пред вама било да није тих дигиталних и онлајн чудеса којих се професор Кустурица још „грози”, али шта ће – користи их када мора или не може другачије, па и да за „Политику” одговори само на нека од питања о новом венецијанском наступу. Добро де, и о специјалној вези с Моником Белучи, другарству с Милорадом Додиком, воћкама засађеним по Србији…

Она друга питања, о самом филму, пред читаоцима „Политике” ће се наћи током 73. Венецијанског фестивала чији главни такмичарски програм почиње већ 31. августа.

Венеција као повратак на „место злочина”?

Венеција је идеална позорница за мој опроштај с такмичењем на фестивалима. Пре 35 година сам ушао у светски филм кроз врата сале Гранде Венецијанског фестивала. Кроз иста врата ћу изаћи! То не значи да нећу покушати да направим још неки филм. Ко зна?! Али се такмичити нећу. Филм се у међувремену променио, не можемо говорити да ли набоље или нагоре, углавном као уметност коју знамо из прошлог века он нестаје. Годишње се направи огромна количина филмова и они, углавном, нису слика времена у коме живимо! То су махом импресије, гледаоци тешко савладавају дубинско сагледавање стварности, а такви филмови, на срећу их има, бивају маргинализовани веома успешно! Заменили су их 3Д или холивудска пропаганда или пак пројектовани филмови невладиних-владиних организација. Мали је број редитеља као што су Сорентино, Акин, Фархади, дакле оних који нам откривају тајну живота, уводе нас у задовољство које је некада имао Холивуд када је вјеровао да је филм већи од живота. Данас је филм, најчешће, каменчић од живота. Прави се само за публику, а то га онда изједначава са свим чега смо се осамдесетих и деведесетих плашили. Онлајн, три-де роба. Сви који направе узбудљиве ауторске филмове и победе на фестивалима немају привилегију коју смо некада имали на тржишту.

У време када сам ја као младић стигао у Венецију филм је био медиј који револуционише, отвара очи и буни. Управо са мојим уласком у тај свет коинцидира крај ауторског филма који је покривао идеје филма забаве и поуке! Данас би Фелини, Де Сика, Буњуел били без посла. Све се драматично променило, не само филм. Живимо у дигитализованом времену где друштвене мреже, које смо прихватили, служе за праћење сваког појединца и за прављење обојених револуција. Контрола је већа него што су Замјатин и Орвел помислили да можемо дочекати. У таквом животу филм је инфериоран у односу на сва чуда која су нас напала.

Можда може и овако – Венеција и као нови почетак после паузе од вашег последњег дугометражног играног филма?

Друкчије. Ја сам филмове правио као што су пољопривредници гајили органску храну. Пошто је то постало тешко изводљиво, ја ћу своју мултиполарну природу наставити да изражавам на више начина. У октобру у Андрићграду почиње школа драмске уметности, трудићу се да научим студенте и откријем што више тајни ове уметности која се после нешто више од сто година мења, нестаје. Верујем да ће начин приказивања филма, многострукост те појаве довести до тога да ћемо филмове које смо волели гледати као што данас гледамо оперу. Биће по мојој претпоставци по један артплекс у већим градовима, и ту ће се гледати. Имаћу у виду да ће филм у будућности изгубити драж заједничког гледања, наследиће га стриминг, интернет, онлајн, радоваћемо се телевизијским серијама које више личе на филм него оно што се у биоскопу приказује. Какав парадокс, а нама је телевизија била маћеха. Плашили смо се простоте тог израза чија је слика личила на рендген и скенер, а не на контрасну слику филма. Е, зато ће професор засадити хектаре воћњака и дочекати да почне производњу органске хране и, као што сам брижљиво радио сваки секунд филма, борићу се за сваку воћку.

Три године је настајао филм „На млијечном путу”, човек би помислио да сте јурили неки филмски рекорд?

Било је филмова који су се и дуже снимали. Ја сам филмове правио, поред тога што је то личило на производњу органске хране, као што су писци писали своје романе. Један од највећих писаца данашњице Американац Џонатан Френзен писао је роман „Слобода” девет година. Филм „На млијечном путу” ће бити новина за гледаоце. Он је рађен мирнијом руком од филмова који су му претходили и које сам ја режирао, иако му недостаје страсти и свега што је била карактеристика мојих ранијих филмова. У пејзажу је тражена позадина која исцртава стања у којима затичемо ликове овог филма. Реч о мало познатом пејзажу Херцеговине и сунцу које ствара невиђену белину на камену, поетски исцртавајући снажан заплет и веома драматично, емоционално финале. Чекали смо сунце као што мачка чека миша. Проблем је што су две године снимања 2013. и 2014. биле најкишнији периоди у овој регији.

Сада покојни Абас Кијаростами је зимус, док смо вас „оговарали”, рекао да три године рада на филму значи да сте у томе уживали?

Абас Кијаростами је био један од оних који су стварали филмове пред којима сам се клањао. Управо онакве какве ја нисам знао да направим. Смирене, одмерене, сликарском душом исликане. Претпостављам да је он уживао радећи. Ја никада нисам уживао у снимању мојих филмова. Радни процес на филму је за мене опсесивно стање, сумња, недоумице, незадовољства, понављања. Тешко ја превалим преко усана оно чувено „great” које филмаџије, под притиском продуцената, на крају снимљеног кадра изговарају с осмехом који не значи да су задовољни. Ја сам своје ствари ћерао до краја. Не штедећи ни себе, ни ближње, ни новац.

С друге стране, Аустралијанка Хелен Барлоу, филмска новинарка високотиражних сиднејских новина, успут у Кану рече да то значи да вам се није одвајало од Монике Белучи?

Не знам какве је сексуалне оријентације та новинарка, па не могу да судим о њеном запажању. На снимању, редитељ који ствара дело на основу властите архитектуре никако не сме да падне пред нечијом врлином или изгледом. Тако је било и овај пут. И Моника је заједно с нама чекала сунце, скакала у блато, провлачила се између експлозија и веровала у пројекат и прихватала мизансцен, а то је најважније. Тек у сарадњи тумача улога, њиховој саигри, леже тајне филма. Никако у нечијем изгледу и харизми. Моникин изглед и њена природа су често у филмовима коришћени као збир појава, пролазних импресија. Она је управо у архитектуру овог филма уградила своју до сада неоткривену природу. Иза жене лепе спољашности крије се особа са снажним карактеристикама.

Како је Моника издржала овако дуг стваралачки процес?

Управо је Моника била један од покретача енергије овог филма који, како рекох, лежи на снажном заплету. Играла је све оно што није покушавала у животу. Играла је жену која се скрива у избегличком центру и жели да промени идентитет и која пристаје на све. Тек када су је трговци људима довели код човека чије ће јој презиме дати нови идентитет, заљубила се у другог човека несрећне биографије. Њени трагачи стижу да је ликвидирају због шпијунске прошлости, али на својој свадби она успе да се сакрије у бунару и једина преживи масакр. Касније, с човеком у кога је заљубљена и који је њу заволео, бежи и у том бегу настаје љубавна прича.

Не могу да се сетим примера да је неко почео да ради филм унатрашке, мислим на кратки филм „Наш живот” од којег је некако све почело?

Божја башта је пуна изненађења и чуда. Ја сам имао кратки филм у џепу, а остатак филма је био голуб на грани. На крају кратки филм чини најмање парче. Дакле, колико сам снимао могло је и то да се пресними. Али, на крају се показало по ко зна који пут да има бога. Посебно за нас који верујемо да је бог културолошког порекла. Користећи мотив кратког филма направио сам, мислим, најлепши крај једне целине у мојој филмској каријери.

Миле Додик и ви? Сродне душе? Браћа?

Миле Додик је мој дугогодишњи познаник, а наше заједничко дело Андрићград је круна тог пријатељства. Као људи рођени у Босни и Херцеговини нисмо учествовали у рату деведесетих и без те хипотеке кренули смо у идеју помирења, правећи град у којем су реконструисани стилови и архитектура која је у историји промашила вишеградску касабу. Онај дивни мост није више сам, добио је доброг комшију, мали град у част Андрића чије дело у себи има више нација и различитих раса него сва литература исписана на Балкану. Време Андрићграда и пријатељства с Додиком тек долази. Чекају нас многа искушења, а ми ћемо на њих одговарати заједно. Иде Миле Лајковачком пругом с још једним другом!

Својевремено сте једну од својих награда посветили Београду, једну Црној Гори, а да ли ће, ако вас „стрефи” каква награда у Венецији она можда бити посвећена Републици Српској?

Немам никакву идеју о било којој награди, имам их за изнајмљивање. Моја жеља је да на тој пројекцији произведем катарзу и да после путујем у Србију где сам на ливадама почео да садим воће.

Стекла сам утисак да се све више одмичете од Београда?

Београд је мој град. Шетам његовим улицама, а када гране сунце и седнем у неку башту на Дунаву, гледам у реку и мислим како вода носи песак и неки каменчић, а како на дну стоје непомериви велики комади. Тада ми пада на ум да сам стварно ратни профитер. Срећан што ми је запао Београд. Београд је балкански Њујорк, све нас је прихватио. Срећем младе људе у било којем делу града и на њиховим озареним лицима видим да им није мрско што смо суграђани. Неки ми чак кажу: „Свака част!”, а ја одговорим: „И теби, синко!”

Дрвенград, Андрићград, светске турнеје с бендом, писање књига, фестивали чији сте домаћин и још много тога и све некако истовремено, а посао редитеља захтева целог човека и потпуну посвећеност?

То је оно питање зашто три године. Е па зато је овај филм имао свог редитеља у неколико наврата. Већина редитеља нема обавезе које ја имам па зато и не прекидају снимање.

У колико је земаља света филм „На млијечном путу” још пре завршетка унапред продат?

У двадесет и мислим да ће после Венеције бити продат у земљама оних дистрибутера који очекују ту пројекцију. То су информације компаније („Вајлд банч”, прим. аут.) која је задужена за светску продају филма…

Наставља се… Ускоро из Венеције

Дубравка Лакић

Наслов: Стање ствари

(Политика, 20. 8. 2016)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s