Зборник: Турска – регионална сила?

Институт за европске студије објавио је 2013. године зборник „Турска – регионална сила?“, који су уредили Миша Ђурковић и Александар Раковић.

tur-regionalna-sila

У светлу последњих догађаја у Турској, вашој пажњи препуштамо анализе које су написали Дарко Танасковић, Горан Николић, Душан Спасојевић, Јована Шаљић, Адем Зилкић, Миша Ђурковић, Данко Страхинић, Зоран Милошевић, Слободан Јанковић, Александар Гајић, Петар Драгишић, Милош Ковић, Владан Јовановић, Александар Животић, Александар Раковић, Ненад Кецмановић и Жељко Вујадиновић.

Зборник има 293 стране, а можете га преузети са сајта Института (PDF).


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Yl

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

1 reply

  1. По мом некомпетентном мишљењу, добар Зборник, посебно из услова 2013. Желим др Миши Ђурковићу да сачува Институт за европске студије од сумасишавше „научне политике“ актуелне власти (в. „Политику“ од петка).
    Читање ових радова, мотивисало ме је да опет себи и другима поставим питање: колико смо ми као и сами жртве култур-расизма, свјесни или несвјесни његови носиоци? И колико због њега страда наша и културна и спољна политика?
    Разумљиво је, донекле, што је „флуент инглиш“ постао услов за обављање било ког посла, али колико наших људи зна османотурски, савремени турски, фарси, арапски и да то знање користи у истраживању наше сопствене прошлости (демографске, језичке, црквене…) или у утврђивању оријентира савремене спољне политике? Врло мало, чак се и они који знају те, или друге значајне језике, склањају као непожељни конкуренти на маргине научног и дипломатског живота.
    И онда нам не преостаје ништа друго, него да се иако се чак идеолошки одупиремо англосаксонској „парадигми“ у њу уклапамо. А од вјековне британске туркофилије, од које смо понајвише као народ страдали, сада је настала на америчким универзитетима у склопу проучавања „судбина империја“ (што њих највише занима) права „османофилија“. Тако и у књигама недавно преведеним код нас има тврђења да је дервишишма (данак у крви) била изузетно добра социјална установа (без икакве ограде преводиоца или приређивача и рецезената).
    Други је проблем, што се често постављамо према неком питању као да смо „сами“ суочени с њим. А рецимо, те 2013, када је објљвљен Зборник у Бугарску је дошла на власт чудна коалиција социјалиста, турске партије и неких квази-бугарских националиста („Атака“). Они су се коалиционим споразумом обавезали да сву некадашњу вакуфску имовину врате Исламској заједници, која је у Бугарској потпуно турска (исламизирани Бугари упркос покушајима да се врате у национално језгро, сматрају себе Турцима).
    Био сам у Бугарској на љетовању, када је турски министар за вакуфска добра арогантно дошао да наплати тај коалициони споразум. Испоставило се да би по њему, већа половина старог језгра Софије, укључујући и Археолошки музеј на који су Бугари с правом поносни, требало да припадне Турцима. Побунили су се наредних дана ректор Софијског универзитета и предсједник Бугарске академије наука… Даљи исход нијесам могао да пратим, јер је по схеми нашег култур-расизма све што се дешава у Бугарској далеко и страно, а све што се дешава у Хрватској блиско и наприједно.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s