Стефан Каргановић: Ендрју Корибко – геополитички Моцарт (интервју за Геополитику)
Стефан Каргановић и Ендрју Корибко
Када сам по први пут прочитао један аналитички текст Ендрјуа Корибка, одмах сам схватио да се предамном налази аутор импресивних домета и ванредних интелектуалних способности. Од тада, пратећи Ендрјуово динамично писање нисам нашао ниједан разлог да почетни утисак доводим у питање. Напротив.
Ендрјуа и мене убрзо су повезале бројне заједничке нити, међу којима и чињеница да смо обоје из Сједињених Америчких Држава и да припадамо све бројнијој заједници такозваних expatriate Американаца који обожавају оно што је Америка била, али су врло забринути оним што постаје.
У односу на те забрињавајуће појаве Ендрју има врло специфичан критички отклон, и он га артикулише кроз бројне бритке и свестране анализе. Без претеривања, могао бих га назвати геополитичким Моцартом, ма колико неподесно звучало за пројаву изузетног талента на неком другом пољу, поред музичког. Задивљујућа ширина његовог обзорја, међутим, по мом мишљењу у потпуности оправдава такво поређење.
Ендрју Корибко тренутно живи, студира и ради у Москви, где припрема докторску дисертацију на тему из области међународних односа. Ако је његова недавно објављена књига о теорији и пракси хибридних ратова икакав путоказ, Ендрју Корибко је млади научник који ће тек имати много корисних ствари да нам каже.
Каргановић: Ваше геополитичке анализе се све више преводе на српски и много читалаца вас прати. За оне који су недовољно упознати, да ли би могли да укратко сажмете вашу визију мултиполарног света у настајању? Какви су изгледи и шта се тиме добија, и какве препреке стоје на путу?
Корибко: Захвалан сам свима који моје текстове преводе на српски и читалачкој публици која их прати. Општа тема моје аналитике је да глобални систем прелази на мултиполарност или, другим речима, на поделу моћи у свету тако да више неће бити сконцентрисана на једном месту (САД, т.ј. једнополарност) већ ће наместо тога више актера поделити између себе моћ бившег хегемона, тако да ће настати равнотежа широм света. Део одговора на питање, зашто је једнополарни тренутак САД био тако кратак лежи у отпорности одређених великих сила, као што су Русија, Кина и Иран, које су одбиле да потпуно капитулирају после завршетка хладног рата. Ја бих устврдио да је то углавном последица духовне чврстине руског народа који је успео да преброди економске и политичке тешкоће, као и изазов тероризама, деведесетих година. Посебно место у томе има Владимир Путин који је обуставио процес растакања државе, који је текао под контролом Америке, тако што је успешно довео к крају федералну интервенцију у Чеченији и што је на географском плану ступио у супарништво са САД обновом руске моћи и угледа. Међутим, и поред свега тога, с обзиром на ограничења која су наступила после завршетка хладног рата и промена у геополитичким односима, Русија искључиво сопственим снагама не може да стане на пут америчкој агресији на свим тачкама света, па чак и тамо где је то могуће виде се јасне границе до које мере Русија може да пројектује своју чврсту и меку моћ.
Једно је сигурно, а то је да равноправност по нуклеарном наоружању коју је Русија задржала од како се завршио хладни рат вероватно главни чинилац који објашњава зашто Вашингтону није пошло за руком да под контролу стави цео свет у периоду после краха Совјетског Савеза.
Зато је Русији сада неопходно да сарађује са кључним државама које деле њено становиште и да са њима координира отпор који пружа, без обзира да ли се тај отпор артикулише на геополитичком, привредном или институционалном фронту, између осталих. Бивши руски министар иностраних послова Јевгениј Примаков, човек који је наредио пилоту да насред Атлантика окрене авион када су Сједињене Државе започеле рат НАТО пакта против Југославије 1999. године, симболише руско окретање мултиполарности, што је ускоро уследило и стратешким партнерствима са Кином и Индијом. Оно прво се манифестовало кроз Шангајску Петорку, која је касније еволуирала у Шангајску Организацију за Сарадњу, док је ово друго било општије природе и засновано на међусобној доброј вољи и поверењу који се изграђују деценијама.
На такав начин, образован је евроазијски епицентар онога из чега је на крају израстао БРИКС. Мада је та скраћеница, коју дугујемо Голдман Саксу, формално ознака за нешто што је почело као чисто економска групација, временом то је прерасло у мултиполарно удружење држава које је изменило свет. Примаков је допринео стварању тог руско-кинеско-индијског евроазијског језгра. У односу на Индију, тренутно постоје одређене недоумице, на које сам се осврнуо у неким недавним текстовима, али сигурно је да партнерство између Русије и Кине представља окосницу мултиполарности о којој је реч. То партнерство је ојачано до степена који је са историјске тачке гледишта без преседана и то се догодило као одговор на агресивно отпочињање новог хладног рата од стране САД против обе наведене државе, у једном случају у Украјини, а у другом у Јужнокинеском мору.
Русији недостаје глобални економски капацитет да у потпуности преобрази свет, иако свакако може да се жестоко геополитички супротстави Сједињеним Државама дуж Евроазије, и то је разлог зашто је Кина од толиког значаја у новој мултиполарној расподели. Стратегија Пекинга, под називом „нови пут свиле,“ може се сажети као мрежа инфраструктурних коридора која ће прекрити свет и захваљујући којој ће бити покренута сарадња од које ће сви имати корист. Мултиполарност ће у том процесу природно уследити, под условом да се ови пројекти приведу крају.
Изазов лежи баш ту, јер Сједињене Државе започињу хибридне ратове управо против кључних држава преко којих би се остваривала ова глобална визија. Укратко, ја видим хибридни рат не искључиво у информативно-економском смислу, него у првом реду у смислу промене режима стварањем хаоса као средства за саботирање коридора новог пута свиле. То се делом постиже преласком на спектар средстава, од „обојене револуције“ до „неконвенционалног рата“. Као што сам истакао у серији текстова „Закони хибридног рата“, и то ћу овде поновити: „Свеобухватни циљ који стоји иза сваког хибридног рата је подривање сваког вишенационалног, мултиполарног подухвата путем извана изазваних сукоба на разним основама, етничкој, верској, регионалној, политичкој, итд. унутар нациљане државе.“ Просто речено, Русија и Кина се труде да изграде мултиполаран свет будућности помоћу инфраструктурних пројеката широм света, док САД – безбедне у свом „острвском свету“ и заштићене Атлантским и Тихим океанима – настоје да посеју семе хаоса у Евроазији, Африци и Латинској Америци да би поделиле и запоселе кључне транзитне области и на такав начин продужиле трајање свога „једнополарног тренутка.“
Андре Корибко, Биљана Диковић (ФБ Репортер) и Стефан Каргановић
Каргановић: Да ли сматрате да је ваша визија мултиполарног света остварива путем мирног преласка на нову врсту односа? Ако би се то морало догодити на неки други начин, зар не би било исувише језиво чак и размишљати о томе?
Корибко: Не, прелазак на мултиполаран свет, одн. очување једнополарног, неизбежно ће бити пропраћено насиљем, као што видимо да се догађа у широком обиму у сиријском рату, и у мањој мери рату у Донбасу. Томе би се могли додати многи сукоби у зачетку, које САД у овом тренутку припремају, у оквиру политике „спржене земље“, што ће на свакој од тих локација доћи до изражаја гдегод се буде закључило да Русија и/или Кина исувише напредују на одређеном подручју као, на пример, на Балкану. У вези са тиме, видимо мигрантску кризу, о чему сам подробно писао, хибридни рат у Македонији, као и политичку нестабилност у Србији и Републици Српској. Све то има за циљ дестабилизацију Централног Балкана и спречавање изградње балканског огранка „пута свиле“ који Кина нуди, а што између осталог подразумева високобрзинску железницу која би повезивала Будимпешти са Пирејом, преко Београда и Скопља.
Република Српска у овом контексту представља рањиву мету коју САД намеравају да посредно искористе за напад на Србију и, што је такође могуће, да је увуку у нови конвенционални рат у Босни, док је Македонија у буквалном смислу геополитичко уско грло кроз које сви међудржавни мултиполарни везивни инфраструктурни подухвати морају да прођу, укључујући и тренутно руски гасовог „Турски ток,“ који је у овом тренутку суспендован.
Али, хвала Богу, Русија се сада налази у положају да може да се супротстави хаотичној агресији САД на већини тачака широм Евроазије, док је Кина довољно јака у Африци да учини то исто, и да поред тога указује подршку своме руском савезнику тамо где су њихови евроазијски интереси заједнички, или се преклапају.
Каргановић: Србија, узета не просто као земља која носи такав назив, већ као етнички и духовни простор насељен људима који себе сматрају Србима, традиционално је трусно подручје које је чешће делило него спајало разне цивилизације и геополитичке блокове. Како видите место и улогу Србије тренутној конфигурацији геополитичких снага?
Корибко: Србија је вршила геополитичку улогу коју ви описујете управо захваљујући њеном геостратешком значају у европским односима и у периоду када је европски континент био најважнија тачка света, то је имало и глобални значај. Положај Србије, не само земље већ етнички и духовни простор који насељава народ који себе сматра Србима, као што сте исправно рекли, пружа могућност страној сили да одатле шири утицај на Западну Европу, Источну Европу, Анадолију и Медитеран, што тај простор чини можда најважнијим у целој Европи.
Из тог разлога, стране силе су тежиле било да тај простор контролишу ради сопствених циљева, било да га поделе међу собом и да га на тај начин ослабе и држе у потчињености, спречавајући настајање аутономног стожера утицаја који би се могао интегрисати са суседима. да би почео играти неку трансрегионалну улогу.
Најближе што је Србија дошла томе била је Југославија, која је увек имала кључан положај и знатан геополитички потенцијал, али која ту улогу није могла да одигра до краја услед ограничења која јој је наметао хладни рат. Међутим, услед значаја који је Југославија имала у светској геополитичкој парадигми, САД су настојале да је подрију, економски и финансијски, после смрти Јосипа Броза, да би је затим потпуно расчеречили у последњем периоду хладнога рата. САД су очекивале да ће то створити црну рупу хаоса у коју би били усисани и савезници СССР из Варшавског пакта, што би Сједињеним Државама пружило згодно упориште за примену стратегије „завади па владај“ на овом кључном месту укрштања трансрегионалних путева. Да услед интрига САД и Немачке Југославија није била разорена, имала би шансу да постане мултиполарни центар у периоду после хладног рата и да буде предводница бивших комунистичких земаља Источне Европе.
Како ствари сада геополитички стоје, улога Србије као независне земље изван државних оквира Југославије још увек је веома значајна. Мада српски простор више није политички уједињен и све је мање способан да врши геополитички утицај, то ипак не умањује његову центрипеталну функцију као незаменљивог језгра Балкана. Не кажем да ће се опет подићи нека нова Југославија, али тврдим следеће. Јака, самопоуздана и суверена Србија која је чврсто повезана са мултиполарним снагама Русије и Кине по својој суштини имаће могућност да окупи своје суседе и да на њих врши благотворан утицај. То ће бити могуће услед заједничког цивилизацијског сећања свих јужних Словена на период када је Југославија била на врхунцу, али још више услед објективних геополитичких чинилаца који би поспешили овакав процес. То је разлог зашто Кинези уопште изграђују „балкански пут свиле“ и зашто је Русија планирала да гради Балкански, одн. Турски ток, који би ишао паралелно са тиме. Пекинг и Москва су промућурни и схватају да, као што су у прошлости „сви путеви водили у Рим,“ сада „сви мултиполарни европски путеви воде кроз Београд“. Не постоји начин да се пренебрегне та геополитичка чињеница у двадесет и првом веку.
Фотографије: ФБ Репортер
Наслов и опрема: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7WQ
Categories: Преносимо
Оставите коментар