Александар Лазић: Да се ја питам – како до промене система

alazicПодстакнут текстом о вери Масаи племена у себе, заправо пратећим коментарима о систему и како га променити, пишем ово више као подсетник за мене него као генерално упутство за све.

Дијагноза: Нема дилеме да стање ствари у нас није добро. Сагласан сам и са изнетим ставом у поменутом тексту да проблем нису људи (грађани Србије) него систем.

Седам теза о промени система:

  • Да бисмо променили систем, прво морамо ПРОМЕНИТИ СЕБЕ. Ако се један човек промени набоље, промениће се и сто људи око њега;
  • Промене не треба очекивати преко ноћи, морамо се наоружати знањем и стрпљењем, ВЕРОВАТИ У СЕБЕ и у могућност промене, као што то сведочи наша сјајна историја;
  • Треба се усмерити на ПОЗИТИВНЕ ВЕСТИ и примере, и престати са ширењем оних које то нису – тако ћемо доћи до ПОЗИТИВНИХ МИСЛИ и до свести о моћи сваког појединца да промени себе и свет око себе:
  • Основна водиља за промену система мора бити ПОЗИТИВНА СЕЛЕКЦИЈА: деца се усмеравају, уче, да не постоји конкуренција, већ избор – ко ће боље, брже, квалитетније, све у интересу заједнице, државе, што је прилика да онај ко има више способности/талента буде спреман-усмераван-васпитаван да својим знањем врати друштву инвестиције које су му пружиле прилику да  стекне потребна знања, развија се као личност, те је то једини пут за напредак заједнице;
  • За исправно функционисање система потребна је добра ОРГАНИЗАЦИЈА, коју опет морају спровести најспособнији – у супротном и марљивост и вредноћа не би дали праве резултате у коначном збиру;
  • Заједница неће напредовати док сваки члан не буде свестан да мора да испољи СОЛИДАРНОСТ и АКТИВНОСТ – да издвоји део својих знања/имања (новца, времена, добрих мисли…) да би урадио нешто за општу ствар а да му то одмах не доноси директну корист. Познато је да је индивидуализам без солидарности чист кукавичлук, да је индивидуализам без активног деловања бекство од самог себе/савести, очигледно и неприхватљиво одбијање прихватања ОДГОВОРНОСТИ;
  • Када променимо себе – за почетак почнемо да верујемо у себе, ширимо позитивне вести и мислимо позитивно, усмеримо се на принципе позитивне селекције и добре организације, покажемо солидарност, активност и одговорност – ПРОМЕНА СИСТЕМА је ту!

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Uf

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:,

15 replies

  1. А ја се, уз искрено поштовање према изнетим ставовима, ипак не слажем са тиме да је код нас основни проблем систем, а не људи. „Бог ће увек спасити ако буде имао кога да спаси“ (Патријарх Павле), „сваки народ има власт какву заслужује“ (не сећам се ко), „биће нам боље кад будемо бољи“ (Св. Николај Жички), (отприлике, по сећању) „поређај како год хоћеш десет трулих дрва, остају десет трулих дрва“ (Св. Николај Жички). Да се ми променимо, дао би нам Бог и промену система, и промену свега. МИ СЕ КАТАСТРОФАЛНО МАЛО МОЛИМО БОГУ. Катастрофално мало људи се моли, и катастрофално велика већина тих што се уопште моле, се катастрофално мало моле. Наши свети преци су првенствено тиме били различити од нас. То их је и учинило нашим светим прецима. А ми дискутујемо како да овца од неухрањене и полумртве постане здрава и угојена, а заборављамо на пашу.

    Свиђа ми се

  2. @ Ведримир Облачевић
    Покренули сте праву тему, немолитвеност нашу свакдашњу, суштинску за ИЗЛАЗ, који сигурно не смије бити смртоносни EXIT(US). Још, слава Богу, има доста искрених, прије свега молитвеница, мајки које брину за дјецу, најближе од њих Пресветој су оне мајке које се моле за погинуле синове. И, наше старице са Метохије, које, као у једном документарном филму Н. Ранђеловића, кашу. „Још се једино уздамо у Пресвету Богородицу“. Има и монаха, посебно монахиња које се искрено моле, но већином је, нажалост сад мода интернет инока, који од разношења дневних аброва, кадкад, истина стигну да нешто одслуже, али такву молитву не вјерујем да Господ прима.

    @ Александар Лазић
    Слажем се са готово свим ставовима, мало бих прокоментарисао један од њих:

    „За исправно функционисање система потребна је добра ОРГАНИЗАЦИЈА, коју опет морају спровести најспособнији – у супротном и марљивост и вредноћа не би дали праве резултате у коначном збиру;“

    За „добру организацију“ није довољна, иако је нужна ова слобода у Господу задобијена молитвеним животом, о којој говори г. Облачевић. Потреабн предуслов јесте и политичко ослобађање. Нпр. у медијима, још од деведесетих имамо добро организовану пропаганду како овђе ништа не ваља и како треба „побећи негде“. Али, та збиља добро организована медијска сцена, очигледно је туђински инспирисана. Резултат: како је објавио Републички завод за статистику у „успешној, реформској“ 2015. СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА НАЈВЕЋИ НЕГАТИВНИ ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ У ПОСЛИЈЕДЊИХ 70 ГОДИНА. (Стопа: -5,4%, иза нас у Европи је само Бугарска са -6,1%).
    Да би ту добру организацију спровели, како рекосте најспособнији, опет је неопходан услов ослобођење туђинског јарма.
    Један диван господин (друг, свеједно) пензионисани технолошки директор, упропашћене Београдске индустрије меса (БИМ „Славија“), почетком двехиљдитих ме је упознао и замолио да некоме утицајном пренесем његов план о ревитализацији тог предузећа. (Наравно, никога „од утицајних“ није било брига за домаћу привреду).
    Но, тада ми је тај упућени господин (друг, свеједно) објаснио како функционише неолиберална транзиција: свуда доводе менаџере не старије од тридесет година, који, како рече, „ништа не знају и ничег се не плаше“.

    Јесу и комунисти доводили младе руководиоце, али су им постављали прецизне задатке, и већином остављали слободне руке у избору искусних сарадника и начина на који ће постављени задатак да изврше.
    Ако хоћемо да будемо искрени, за оно мало здраве привредне супстанце која нам је остала, морамо да захвалимо том начину комунистичког руковођења.

    Свиђа ми се

  3. Данас је Ивањдан!
    Сетимо се како су говириили и делали Господ Исус Христос и Његов Кум – Свети Јован Крститељ – о СИСТЕМУ И ОРГАНИЗАЦИЈИ ЖИВОТА ЉУДИ НА ЗЕМЉИ, као предуслову да се још на Земљи задобије – ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

    Христос само са пет хлебова и неколико рибица храни толики народ: “…Сви једоше и наситише се и што претече хлеба накупише дванаест котарица, да не пропадне…” Смисао реченог није у самом чуду (јер то чини Син Божији!), већ у чињеници да хране ( и не само хране!) има довољно на Мајци Земљи, толико довољно да и претиче, само ако се праведно и правилно распореди , и не разбацује.
    На сличан начин говори свети Јован Крститељ окупљеном народу свих
    друштвених слојева тадашњег друштва (обичним људима, цариницима и војницима).
    Обичним људима (руљи – како кажу мондијалисти) говори(м): „Ко има две хаљине нека пода ономе ко нема; ко има хране – нека чини исто тако.”

    Цариницима говори; „Не иштите више него што вам је речено!”

    И војницима говори: „Никога не опадајте, никоме силе не чините и будите задовољни својом платом.”

    Тако јасно, једноставно, приступачно свима, кратко – читав (Јеванђелски) социјално-политички програм.
    Толико о организацији.

    Што се тиче молитве, тачно је да смо молитвено врло омлачили, али не треба
    губити наду.
    Не нарочито када се ради о упућеним молитвама Светој Мајци Божијој!
    Свети Оци говоре:
    “ОНО ШТО МОЖЕ ГОСПОД БОГ – СИЛОМ, ТО МАЈКА БОЖИЈА МОЖЕ –
    МОЛИТВОМ!“

    А пре свега, приложилмо Господу Богу мали напор НАШЕ ВОЉЕ, да ДОБОЈЕМО /БОЖИЈУ/ СИЛУ.

    Искајмо, иштимо Божији благослов.

    Бог благосиља свакога Србина
    који нема вјере у Турчина!

    Бог благосиља свакога Србина,
    који нема вјере у Латина!

    Бог благосиља свакога Србина,
    који нема вјере у невјеру!

    Ово се може отпојати и уз гусле.
    Гусле су моћно оружије Добра!
    Гусле су моћно оружије Срба!

    Оно што је праћка за Давида у борби против Голијата,
    то су гусле у борби србског народа против непријатеља – Бога и Човека!
    Оно што је камен за Давидову праћку, то су горе речени стихови, у 10-ерцу,
    за србске гусле!
    Ако нема гусала онда се горе речени стихови, у себи или наглас, могу рецитовати умно-срдачно : за сваку реч или слог – по један откуцај срца!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Г. Лазић је помало контрадикторан;нису грађани криви, али би требало да се промјене… Нису криви, али су одговорни…Потпуно се слажем да се морамо мијењати ако хоћемо да напредујемо…Увијек се сјетим грозне приче из 1941-42 године када су Њемци у окупираном Београду замолили да грађани престану извјесно вријеме да подносе пријаве против непријатеља Њемачког рајха (читај: других Срба суграђана, који им се из неког разлога нису свиђали или су им хтјели да напакосте, ко зна зашто), док не направе неке административне промјене. Увијек се сјетим Исусове поуке: Не чини другом што не желиш да други теби чини или обратно: чини другом што желиш да други теби чини…Само да смо то прихватили из хришћанства било би вјероватно довољно, а гдје је остало…Већина би била сретна да се појави неки каризматски вођа, па да га слушамо. Зашто се вођа воли и очекује: зато што се тада не мора размишљати својом главом, имаш вођу да то ради умјесто тебе…Бојим се да се прави вођа не може појавити док се ми драстично не измјенимо, јер овакви какви смо можда би га разапели или барем не би био препознат.
    До тада „у се и у своје кљусе“ , размишљати у оквиру својих могуђности и бити позитиван у својој породици и ближој и даљој околини, кад тад ће се то „исплатити“…Није тачно да је ситуација таква да појединац ништа не може урадити, или што рече фабрикант Форд: Један мисли да може, а други да не може нешто да уради : обојица су у праву…

    Свиђа ми се

  5. Хвала досадашњим коментаторима, уз усрдну молбу за пажљивије читање и краће коментаре.

    @ Ведримир Облачевић

    Нећу да улазим у то колико су Ваши цитати прецизни и добро изабрани, али да пробам да одговорим аутентичним цитатом св. владике Николаја: Ко не верује у крајњу победу добра, не верује ни у Бога.

    Друга ствар, око броја молитвеника: ми то не знамо, нити можемо знати, колико се људи моли… Да их нема довољно који се моле за Православље, за Српство – не бисмо постојали ни овакви. Додатно, тешко је, непристојно а и неделотворно некоме рећи (наредити) да се моли, ако он то сам не осећа или га није такла Божја благодат.

    Обратите пажњу највише на трећу ствар – кад спојим Ваш први коментар са (кључним) речима из мог текста, добијамо овакав низ:

    ПРОМЕНА СЕБЕ, ВЕРА У СЕБЕ, ПОЗИТИВНЕ ВЕСТИ-МИСЛИ, ПОЗИТИВНА СЕЛЕКЦИЈА, ОРГАНИЗАЦИЈА, СОЛИДАРНОСТ, ПРОМЕНА СИСТЕМА и ваше МИ СЕ КАТАСТРОФАЛНО МАЛО МОЛИМО БОГУ. Лако ћете избацити уљеза, зар не? И нисте дали решење: могли сте рећи „хајде ми који се молимо да будемо бољи и да се молимо више, и да се молимо да оне који се не моле благи Бог обрне да крену да се моле“.

    @ Александар Живковић

    Подразумева се политичко ослобађање, хвала на допуни.

    @ Ведримир Облачевић. Penzioner

    Да ли су „криви“ грађани или систем – то ме подсећа на оно да ли је старија кокош или јаје. Сигуран се да се слажемо да некад нисмо били овакви, и нисмо свуда овакви: дакле не може нам нико рећи да нисмо народ способан за рад. А и кад неко оде у иностранство он тамо постане најбољи радник, у другом систему, уз нужне промене.

    У крајњем случају, систем су увек људи, није то нека машина. Да би се променио систем, потребно је променити људе. Поента је да смо ми способно за то, и да не треба да променимо веру него да се ВРАТИМО СЕБИ И СВОЈИМ КОРЕНИМА. А ко је „крив“ , у крајњем случају, није ни битно: колико видим око дијагнозе смо сагласни.

    Свиђа ми се

  6. Облачевић је у праву: није крив Милошевић, ми смо го*на! А од го*ана пита не бива… Оно што сам давно рекао Лазићу: За ове се не вреди ни борити!
    И Исус је био нови човек, али се многи уз њега не променише, него погоршаше. Јер су хтели душу своју да сачувају.
    Ево га леп пример Ненада Илића (ђакона, не оног убице), од кога се одабране ствари објављују. Не прихвата се у пакету. Ја сам се кладио да му онај текст неће бити пренет. И добио сам опкладу.
    То све помињем због оних који препоручују другима рад на себи…
    Није крив ни Милошевић ни Вучић…
    Код нас покајање није врлина, како сугерише Облачевић.

    Свиђа ми се

  7. Ево и римског представника „мисионарске интелигенције“. Овде ништа не ваља, макар док не дођу католички мисионари да од нас направе питу и приведу правој вјери. „Није крив ни Милошевић, ни Вучић, него православље!“

    Свиђа ми се

  8. На другом чланку (о Истанбулу), један човек написа у расправи прецизне речи: „Све ово указује на одсуство стварне народне заједнице и осећање сваког добронамерног ближњег као дела те заједнице.“

    Овде има седам Срба и већ три-четири супростављења мишљења, до закрвљености.

    На пример, ја не мислим да је о. Зоран Ђуровић „католички мисионар“, иако се са овде изнетим његовим мишљењем дубоко не слажем.

    Када Срби буду знали, као на пример Енглези, да окупе најбоље своје људе, елиту, на једном месту, а међу њима су и они који мисле јако различито и често имају потпуно супротна основна уверења, а затим да буду кадри да се сагласе о питањима од важности за народ и то спроведу… онда ћемо да направимо први корак.

    Тај први корак може да буде и у малој заједници (широј породици, граду, па и на овој интернет страници). Убеђен сам да неко у томе увек мора да буде „модератор“, нпр. овде би то требало да буде наш домаћин.

    Свиђа ми се

  9. Поштовани Александре, заиста је лако наћи уљеза. Али, шта ако је уљез рекао истину? Избацити га свеједно из низа, јер је уљез, или?

    Даље, „ми се катастрофално мало молимо Богу“ није никаква велика премудрост, него нешто толико јасно и очевидно да се искрено чудим како тако интелигентан човек уопште може да оспорава. Притом, исказ нуди очевидно решење.
    „Ми катастрофално мало радимо задатке из математике“ нуди очевидно решење да се ради много више задатака из математике, без чега неће помоћи ни најбољи професор, ни најбоља школа, ни најбоља књига. И не чека се неко посебно надахнуће, него се улаже више труда. Исто и у православљу – „дај крв и прими дух“ (бројни свети оци, веруј ми на реч – или заиста инсистираш да ти ископам цитат?).
    „Ми катастрофално мало тренирамо“ нуди очевидно решење да се тренира много више, без чега неће помоћи ни најбољи тренер, ни најбоља стратегија, ни најбољи клуб. И не чека се неко посебно надахнуће, него урадиш склек па још двадесет, а ја их не радим јер сам ленштина, а не зато што не знам да треба.

    „Прегаоцу Бог даје махове.“ Има ли прегалаца? Даће Бог махова! Али има ли прегалаца?

    И, пошто много волимо наше свете претке… Хајде да наведем један директан цитат нашег најсветијег претка, Светог Саве. И у цитату ето ти и дијагноза, и решење, и није као да је рекао неки Ведримир који се наравно не зове Ведримир, него неки Растко који се наравно више није звао Растко:
    „Ако ли радивши који посао хоћеш да отпочинеш ноћу, онда изговори бар 10 катизама ноћу (!!!!), а 10 дању, а немој оставити овог правила, но за ноћ и дан псалтир да испојеш. А ако си, брате, будан и схваташ да ти Господ даје силу и крепост да га славиш, те успеш да пре доласка светлости изговориш и цео псалтир, или пре свршетка дана, онда опет зађи од почетка и почни и доврши. Јер псалтир се никада не свршава.“

    Прво, Свети Сава не би саветовао да није и сам испуњавао. Друго, овде видимо АПСОЛУТНО ЕКСТРЕМНУ СИТУАЦИЈУ да, не само да саветује да се Псалтир неизоставно прочита за ноћ и дан (што је био велики подвиг монаха чак и у златно доба монаштва у Египту), и то, замисли, само у случају да „хоће да отпочине ноћу“ – НЕГО ЧАК ДА СЕ ПРОЧИТА И ДВАПУТ ЗА 24 ЧАСА!!!!!! Што је, колико ја знам православну литературу, фактички нечувено. Ето ти га Свети Сава, ето ти их наши свети преци. А ево и нас.

    Надам се да смо се овај пут бар мало боље разумели.

    Свиђа ми се

  10. @ Ко смо

    Поштовани, пишете:

    На другом чланку (о Истанбулу), један човек написа у расправи прецизне речи: „Све ово указује на одсуство стварне народне заједнице и осећање сваког добронамерног ближњег као дела те заједнице.“

    Врло добро запажање, добро је што сте на то указали. И хвала на конструктивном предлогу – да ова наша Интернет страница постане огледни пример за шире заједнице. Као „модератор“ покушавам да промовишем разномислије свуда, осим у ретким случајевима када је неопходно једномислије (у супротном се иде у анархију, уверен сам). Под два, истичем ДОБРОНАМЕРНОГ ближњег: ко нам говори да смо најгори на свету, лењи, да нисмо низашта способни, да смо г…. од којих се не прави пита, да смо такви да се за нас чак не вреди ни борити – тај није добронамеран, чак не улазећи у то је ли плаћен или само обманут да тако говори, као и да ли се презива Вучић или Ђуровић („по делима њиховим познаћете их“).

    @ Ведримир Облачевић

    Поштовани, разумемо се ми и боље него што мислите!

    Ја сам причом о „уљезу“ хтео да Вас подстакнем да наведете ПОЗИТИВАН ПРИМЕР: и Ви сте нашли ИЗУЗЕТАН – у том цитату највећег Србина ми смо добили 1) упутство колико се треба молити (тј. чему да тежимо) и 2) уверење да је то могао само изузетно вредан и предан човек! Дакле, не треба нам цитат Вебера о „радној етици“, ево нам нашега Светога Саве! Хвала од срца.

    Ви сте заиста одлично, и за мене запањујуће!, открили слабо место у мом тексту: није указано на молитву. Да чудо буде веће, ја сам то био написао, а онда – у премишљањима, предомишљањима и сажимањима – избацио. Сад наводим то из прве верзије:

    свако нека одвоји онолико новца колико може да помогне другог, ко нема новца нек одвоји онолико времена колико може за општу ствар, ко нема ни новца ни времена (нпр. мора да ради два посла) нека се помоли за невољника неколико минута дневно;

    ПС. Ако смем да „подвучем црту“ – из ове наше мисаоне фабрике (израз је мог драгог познаника) Ви сте извукли из себе „и дијагнозу и решење“, и то какво решење!, а ја сам схватио да „морам доследно да следим своје срце“. Ту се враћамо на прву тачку текста испод којег дискутујемо: морамо прво ми да се променимо да бисмо мењали друге. Кад помињем ту прву тачку, претпостављам да сте у њој препознали и (невешто маскирано) позивање на св. Серафима Саровског.

    Свиђа ми се

  11. @ Ко смо, а и остали учесници у расправи

    Учинило ми се прикладним да овим поводом, цитирам мишљење култног редитеља, Јоце Јовановића („Млади и здрав као ружа“ са пророчком реченицом „Ја сам ваша будућност“, Гаге Николића на крају филма).
    Елем, Ј. Јовановић у интервјуу Маји Узелац за данашњи „Недљни експрес“, каже:

    „Не постоји јединствени српски народ, него само племена која се лажно представљају као српски народ. Не постоји нација јер нацију чине људи који познају своју историју, поседују национални идентитет и способни су да створе национални програм, односно визију будућности. Елиту промовишу тајкуни и тајне службе. То је паразитска псеудоелита која заправо презире свој народ, на чијем телу паразитски вегетира.“

    Свиђа ми се

  12. Сама по себи идеја ИЗЛАЗА је добра. Међутим, теза о мишљењу страних послодаваца о Србима нема основа. Нити су Срби, као колективитет, добри нити лоши радници, па то не може бити основ за било какву иницијативу. Даље, спомињати „протестантизам“ нема ни потребе, ни користи, ако је циљ, да се учини неки заједнички напор. Тек је спомињање понашања припадника неког племена у Африци, потпуна бесмислица. Да закључим, неопходно је знати, ко су покретачи иницијативе.
    Када је реч о иницијативама господина Лазића, којих је било, све су биле усмерене на ОКУПЉАЊЕ. Неке су биле успешне, неке нису, али СВЕ су позивале на заједништво. Тако је и овај његов прилог, понудио неке правце размишљања о којима је вредно изјашњавати се, дотеривати и уобличавати некакве закључке у тражењу заједништва. Али шта се у реалном животу дешава? Коментатори одлазе далеко од Лазићевих теза, сервирају неке своје, а не изјашњавају се о тезама.
    Шта мислим о тезама:
    Прва теза је непотпуна, јер се систем састоји од људи, па се истовремено морају мењати и људи. Једно без другог не иде. Моје искуство ми казује, да моја лична промена не омогућава да се још сто људи промени.
    Друга, трећа, четврта и пета су за мене неспорне, те вреди размишљати, шта и како.
    Шеста теза ми се чини нетачном. Човек је кроз историју показао, да је посебна јединка и да је индивидуализам једна од основних особина свакога свесног бића. Ту се поставља и питање СОЛИДАРНОСТИ и раду у општем интересу. Није било довољно тога ни у религији, ни у марксизму, а сви полазише од човека, као бића, које ће да се мења у правцу солидарности и активном делању у корист заједнице.
    Чини ми се, да и седма теза указује, да је систем невероватно важан, јер се кроз исти обезбеђује заједништво, солидарност и делање у општем интересу.
    Покушајмо, да Лазићеве тезе прочитамо, разумемо и да се уз БЛАГА дотеривања о нечему договоримо и удружимо. Нема потребе, да се неке нове идеје додају, теоријски развијају. Уздржимо се од опште појаве, да сви све знамо и да „наше“ мора бити право и једино.

    Свиђа ми се

  13. Поштовани г. Млинаревићу,
    Прво, хвала на пажљивом читању и конструктивном доприносу.
    Друго, ИЗЛАЗ је посве нова идеја, нова у свему и ту нећемо прво да знамо ко су покретачи иницијативе: нису битна њихова имена него идеје које носе, а и круг није затворен, ово је позив да се круг прошири – а прошириће се ако неко буде имао добру идеју а не само „име и презиме“.
    Треће, редослед који смо замислили је: иницијатива – реакција – предлози – решења – људи. Дакле, прво да видимо ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ, затим КОЈИМ ПУТЕВИМА/СРЕДСТВИМА ДА ДОЂЕМО ДО ЦИЉА, а тек на крају КО СПРОВОДИ (људи). Јер и најбољи људи не вреде ако идеје нису добре и ако не разумемо свет око себе.

    ***
    Једино суштинско неслагање имамо око тога је ли човек осуђен на индивидуализам или заједницу (саборност). Човек није никад сам, макар био највећи пустињак или монах на врху Свете горе – све делује на њега и он делује на све. Једна од превара која нам је „продата“ и против које се боримо јесте МИСЛИ САМО НА СЕБЕ. Зашто? Јер кад не мислиш само на себе, кад си организован, кад си свестан, онда си ОПАСАН за оне који мисле само „на се, у се и пода се“.

    Недавно сам чуо једну максиму: „Једини новац који сам имао јесте онај који сам лично ја потрошио.“ Учинила ми се духовитом и занимљивом, а кад сам размислио схватио сам да ЈЕДИНИ НОВАЦ КОЈИ САМ ИМАО ЈЕСТЕ ОНАЈ КОЈИ САМ ПОДЕЛИО СА ДРУГИМА.

    срдачан поздрав,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  14. @Александар Лазић
    Очекивао сам, да се ИЗЛАЗ огласи, с обзиром, да сам подржао идеју, а рекао, да су нам саопштили, за почетак, три ПОГРЕШНЕ тезе.
    Коментатори потврђују моју тезу о проблему солидарности и инивидуализма код човека. Ниједан није, ни покушао, да иде трагом идеје ИЗБОРА, или Ваших тезе него су одмах покушали, да своје СОПСТВЕНЕ идеје пласирају.
    И на крају, ако није важно нечије име и презиме, зашто се на овом сајту, у безброј случајева, цитирају речи светаца са тачним именом свеца и навођењем извора. Поред тога, пример Цитатолога показује, да је важно се позвати на некога, јер је и он увек наводио цитат и извор. И на крају, а не мање важно, идеје су увек носили, развијали и остваривали живи људи са именом и презименом. Лично очекујем, да ме води, неко, ко има макар више ЗНАЊА, јер је сигурно, да НЕ МОЖЕ имати више искуства.
    Пример како одлутамо је последњи коментар господина Живковића о филму и цитирање мисли уз навођење имена и презимена, оног ко их је изговорио, као и Ваш са МИСЛИ САМО НА СЕБЕ и „Једини новац….“

    Свиђа ми се

  15. Као одговор поштованом г. Лазићу у вези коментара о. Зорана Ђуровића само да додам да мени лично тај коментар делује пре свега дубоко нехришћански да се „за ове не вреди ни борити“, иако савршено разумем људе који су малодушни по питању нашег народа, или су просто „изгорели“ након бројних лоших искустава. Зато се и не бих сложио око оцене туђе недобронамерности.

    Међутим, не бих желео да скрећем са главне теме на небитне ствари.

    Оно што је битно, по мом скромном мишљењу, то је тачка организације у тексту („За исправно функционисање система потребна је добра ОРГАНИЗАЦИЈА, коју опет морају спровести најспособнији…“).

    Многи су покушали ДОБРОНАМЕРНО у Србији да створе неку организацију, или су се придруживали већ постојећим, од политичких партија до невладиних, хуманитарних и др. Не би било лоше направити пресек (у неколико редова), шта та организација ТАЧНО подразумева, или чега НЕ сме да буде.

    А што се тиче тезе да „нећемо прво да знамо ко су покретачи иницијативе: нису битна њихова имена него идеје које носе“, морам да кажем, овако скривен иза маске анонимности на интернету (али не за оне који контролишу), да би то могла да буде јако, јако велика грешка… Као да се до сада нисмо нагледали људи који причају праве ствари али на крају раде сасвим супротно, као да се нисмо наситили прелетача и подметача, од оног јадника Вука Драшковића, преко Вучића, младих српских националиста Чедомира Јовановића и Биљане Србљановић (писала је и за „Погледе“, ако ме сећање служи), економских „спаситеља“ са испегланим биографијама што све раде за „добробит“ државе, независних аналитичара који на крају заврше на изборниј листи владајуће странке…

    Срдачан поздрав!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s