Велимир Гајић: Превртљивост Вука Драшковића

Seselj-i-Vuk-DraskovicПревртљивост (мада се може користити и израз издаја) јесте карактеристика политичке сцене у Србији. Уосталом, најбољи пример за ту тврдњу су чланови Српске радикалне странке Војислава Шешеља, „радикали“ који су, по програму скованом негде на Западу а реализованом у амбасадама у Београду, од „радикала“ постали „напредњаци“ (Александар Вучић и Томислав Николић) и добили мандат да управљају Србијом онако како им нареде.

О карактеру, способностима и политичким променама тог контроверзног Херцеговца можемо да се споримо задуго и свако ће остати на свом. Да би неистомишљеника макар мало приволели да промени своје ставове, понудићемо неколико докумената о његовој прошлости. А пре тога желимо да кажемо о другом знаменитом Херцеговцу, иначе Шешељевом куму – Вуку Драшковићу!

Драшковић се појавио на српској сцени најпре у књижевности а потом на политичкој. Данас је готово и заборављен по романима као што су, поред осталих, „Нож“ и „Молитва“. Када се помене његово име, одмах се помисли на превртљивост сваке врсте.

Најбољи познавалац карактерологије Срба Херцеговаца био је угледни Јефто Дедијер. Ако би у његовим делима трагали за карактеристикама које одликују Шешеља и Драшковића, лако бисмо их пронашли: обојица су током последњих четврт века показали толико политичке и нарочито личне превртљивости да им нема равна.

У одређеним круговима је уврежено мишљење да су обојица продукт југословенских обавештајних служби, а да су данас, нарочито Драшковић, „на контакту“ са припадницима страних дипломата.

Мада им је прошлост била комунистичка, а то значи и васпитање и каријере, обојица су флертовали са четништвом. Док је Драшковић „измислио“ Равну гору, коју је данас „ставио“ под команду НАТО, Шешељ је догурао до титуле четничког војводе и био због издаје четничких принципа рашчињен!

Драшковић је од почетка вишестраначја разарао сваку националну организацију. Када би нешто и припремио, лако се тога одрицао – први је опозиционар који је заговарао страно спречавање распада Југославије, стварање српске војске, наоружавање српског народа у Хрватској… Другачије казано, изразом из речника политичке коректности: најпре миротворац па ратни хушкач!

Део тих политичких захтева Драшковић је самосвојно остварио формирањем паравојне формације Српска гарда и одрицањем које је уследило убрзо после сумњивих погибија неколико значајних гардиста.

Да бисмо разумели тврдњу о перманентној Драшковићевој превртљивости, не требају нам нарочите чињенице. Уосталом, ево два доказа, па просудите сами:

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање Кратка веза:

Кликните на слику за увећање


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Us



Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Вуково конвертитство је бесмислено, будаласто и бедно; чак је књиге почео да штампа на српскохрватском језику латиницом. Бивши човек у сваком погледу.

    Свиђа ми се

  2. Za razliku od Vuka koji je ostao dosledni antikomunista, jedan ministar Srbije danas u Beloj Crkvi slavi dan ustanka u Srbiji – dan kada je jedan Srbin ubio dva Srbina. Aleksandar Vulin danas slavi dan kada je u Srbiji poceo gradjanski rat.

    Свиђа ми се

  3. Ставити поред имена Вука Драшковића реч „доследан“ је бесмислено.

    Свиђа ми се

  4. Питање је, како је аутор закључио, да је Вук био прво књижевник, па постао политичар. Посебно је питање, како је дошао на идеју, да Шешеља и Вука упоређује и каже:“обојица су током последњих четврт века показали толико политичке и нарочито личне превртљивости да им нема равна.“
    Могао је, да макар погледа Википедију и види, да се Вук, до 1980 године „бавио“ новинарством. Аутор, очигледно, нема појма, да је, у та времена то аутоматски ПОДРАЗУМЕВАЛО и ЗНАЧИЛО бављење политиком. Уосталом романи СУДИЈА, НОЖ и МОЛИТВА су политички романи, те у том смислу Вук се цео живот бавио политиком. Аутор заборавља, да се новинар ТАНЈУГа, по дефиницији, морао бавити политиком и да без тога, ни случајно не би могао, да буде дописник из белог света. Рекао бих, да је и члан СКЈ био, да не претерам, бер 15. година.
    Да ли је могуће, да аутор није упознат, када је Шешељ напустио СКЈ и да је са том идеологијом раскрстио, као млад човек?
    Упоређивати човека, који проведе толике године у Хагу, са човеком, који је отпоздрављао са болничког прозора са завојима на глави, који оде на „лечење“ код Митерана, је увредљиво за здраву памет. А завоје на глави је Вук користио и 1968 у фазону: „Милиција бије, видите, ајдемо на улицу!“ Изговори то он у ПЕТИЦИ Правног факултета у Београду, остаде жив и запамћен, као провокатор послат од надлежних служби, које су у она времена, једва чекале, да „ушетају“ на Универзитет.

    Свиђа ми се

  5. Заборавих! Никада не добисмо „извештај“ француских лекара о повредама и лечењу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s