Добри људи, данас је велики дан – данас праштамо једни другима!
Чак и најправеднији међу нама увек могу да се замисле за шта би заправо имали да се покају, за шта да затраже опроштај, шта да опросте. Јадни они који мисли да нико нема за шта да им опрости, а још јаднији они који не могу да опросте.
И још ако може да прође без претераног преподобног пренемагања. Искрено, озбиљно, од срца…
Велики дан – Недеља праштања.
Благо ономе који се искрено каје. Благо ономе ко уме да опрости и да затражи опроштај.
Ако не опростимо другима, сами себи нећемо моћи да опростимо, а колико смо тога и сами себи згрешили.
Богу у себи.
Без праштања не може се човек ни причешћивати Богом. Свака нова Литургија тражи праштање и покајање. А опет, један дан смо као Црква посебно посветили праштању. Данас се у црквама читају Христове речи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења“… Чујмо и запамтимо.
Праштајте браћо и сестре хришћани. Праштајте искрено. Па онда, ко је спреман и јунак – на Великопосно путовање ка Васкрсу.
Наслов: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7fe
Categories: Преносимо
Било би добро, поучно и корисно ако би обичном народу, пастви, за подуку
искрене исповести и покајања дао пример неко од архијереја који су
дали сагласност за потапање Ваљевске Грачанице.
И не само архијереји, већ и сви остали који их у томе подржавају, па да им
народ опрости то светогрђе и пође примером њихог покајања, да им то опрости
и сам се покаје за своја сагрешења.
Драган Славнић
Без дискусије о томе шта је исправно и шта је погрешно, пракса праштања и покајања је много тежи пут него иначе. Пут кроз пустињу без оријентира. Отуда је разумљиво што је масовно запостављамо.
Питања: Да ли покајање треба да претходи праштању?
Да ли опростити човеку који управо пред вама понавља грешку о којој сте можда стопут говорили?
Велике су недоумице, а мало је друштвених смерница.