Пре неки дан се расплакао мој отац. Звао нас је телефоном и испричао нам како им је на врата позвонила млада жена од тридесет и нешто година; како он рече „млада дама, у лепој кожној јакни и чизмицама”, са лепо обученом девојчицом од десет-једанаест година. Пошто је отворио, жена га је културно упитала да ли можда у фрижидеру има нешто што би могао да дâ њеној ћерки.

Д. Лудвиг

Мој отац се мало збунио, каже ми да им је фрижидер полупразан од кад, он и мама, из здравствених разлога, не једу „све што ваља”: сир, кисело млеко, сланину и сличне ђаконије. На сву срећу, имао је једну паштету од лососа и литар сока, па их је дао жени, која их је уредно сложила у торбицу у којој је већ било неких намирница. Жена и девојчица су потом лепо захвалиле и отишле. Након што је затворио врата, мој отац, човек од седамдесет осам година, расплакао се. Погодило га је то ужасно, каже. Свестан је да увек у таквим ситуацијама могу посреди да буду и преваранти, али каже да та жена и девојчица нису тако деловале. Биле су лепо обучене и пристојне.

„Докле је то дошла ова Србија?”, упитао ме је отац и поново се мало загрцнуо сузама. Нисам ништа одговорио.

После сам размишљао… Дошла је дотле докле смо је ми довели и у томе нема ничег нелогичног. Таман је ту где бисмо рационалном анализом могли и очекивати да буде – након деценија батргања између комунизма и капитализма; диктатуре и демократије; истока и запада; националистичког и грађанског друштва; између историјских заблуда и неспособности да дефинише себе у реалном времену и простору и самим тим предвиди след догађаја у годинама које стоје пред њом…. Дошла је таман дотле докле дође свака земља растрзана унутрашњим противречностима и која се више бави глобалном политиком него самом собом и нема уистину патриотски оријентисану елиту која више воли своју земљу од идеје да она буде проамеричка, или проруска… Стигла је до ивице понора.

Аутор је писац

(Политика, 25. 2. 2016)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7a6

Categories: Преносимо

Tags: Војислав Тодоровић, Србија