Током 20. века, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у световне сврхе). Године 1919. наша тадашња држава (Краљевина СХС, под влашћу српског православног краља) прешла је на нови календар. Црква није. Године 1923. Православна Црква је на Цариградском сабору 1923. на предлог СПЦ донела одлуку о прихватању реформисаног јулијанског календара (тачнијег и од јулијанског и од грегоријанског, али са додавањем 13 дана на јулијански календар) којим су заправо изједначени датуми слављења Божића православних са осталим хришћанима. Руска црква, тада у великим проблеми после комунистичке револуције, а затим и СПЦ која је била предлагач реформе (најважнија личност у комисији СПЦ је био ни мање ни више него Милутин Миланковић) нису применили прихваћену одлуку. Нису је примениле ни Антиохијска, Јерусалимска, Грузијска и Јапанска црква. Спровођење одлука је заправо одложено. До данас и до ко зна кад.
У међувремену, НДХ је извршила незапамћене злочине над православним Србима, баш зато што су Православни и Срби. У злочинима је масовно учествовало и римокатоличко свештенство. Документовано је да је више од 1300 римокатоличких свештеника учествовало у злочинима над српским становништвом. Хрвати, за разлику од Немаца, никада нису прошли кроз колективно покајање за злочине у којима су многи учествовали или их допустили. Комунистичка Југославија зауставила је чак и могућност тог процеса, што је у многоме утицало на грађански рат и распад Југославије 1991-95. Римокатоличка црква („грегоријански календарци“) никада се није јасно и недвосмислено покајала за вековни рад на унијаћењу и превођењу православних Срба у римокатолике, који су затим по правилу постајали – Хрвати.
И где смо сад? Сад смо по питању календара таоци Хрвата, као што смо то били у много чему и у Југославији. Таоци смо њиховог одбијања да се покају. Док се они не покају, тешко је и замислити да можемо да спроведемо давно одложену одлуку – зато што би то великом делу народа изгледало као унијаћење или прихватање папског примата.
И тако, док већина света и многи православни данас славе Рођење Господа Исуса Христа, ми православни Срби још увек постимо и чекамо долазак мудраца у Витлејем код новорођеног Христа.
С обзиром на то да је Божић на Западу лукавством потрошачке цивилизације претворен у велики ако не и највећи празник потрошње, што је у многоме замаглило његов смисао, могло би се рећи да наш пост и дочекивање Богомладенца у тишини после новогодишњег карневала служе одбрани смисла празника. Одбрани саме вере. Можда би то тако и било кад већина крштених православних не би учествовала у новогодишњем расулу, распусту, пуштању вентила. Овако изгледа као да радосни Божић славимо тихо и стидљиво као упорни, периодични и помало неубедљиви покајници због сопствене слабости. Можда и то има смисла. Проблем је што нас таква ситуација држи у одређеној врсти изолације у односу на свет и као да нас помало нас спречава у најважнијем циљу – да оправославимо цео свет да га подсетимо на пут Спасења. Да вратимо свет правој вери у Христа ако већ верујемо да смо њени чувари. Као да нас то спречава да сами себе доживимо не као самоизоловане у национални резерват праведника. Као да то спречава да нас и остали виде као Христове следбенике који се старају о целом свету, који палом свету могу да поново осветле пут Спасења.
Како уопште да се бавимо овако великим темама, кад имамо и толико својих слабости и мука? Зар то није непристојно? А можда бисмо, кад бисмо се сетили колико је непојамно драгоцена Православна вера коју смо кроз тешку историју уз толико жртава сачували, лакше решили те наше проблеме и мане. Оправдали свете жртве и пронашли поново наш историјски смисао. Можда је улога нас православних већа него што желимо да прихватимо. Јесте да увек ту стоји и оно нас и Руса… толико и толико милиона (нажалост сад већ све мање) – али можда бисмо подсетили, па можда и покренули и браћу Русе на нешто. А не само да се мало-мало тешимо како смо одложили Хитлеров напад на Москву, помогли руској зими да раније окује нацистичку машинерију, као и да смо нашом пропашћу 1999. показали Русима да им се може десити и нешто горе од кризе у којој су тада били. Можда можемо и више, можда не можемо…
У међувремену, на данашњи дан – срећан празник свима који искрено дочекују Богомладенца Христа, пре свега нашој православној браћи Грцима, Румунима, Бугарима, и другима, са жељом да, по овом питању одвојени од нас, сачувају узор православног хришћанства духовно ослабљеним западним хришћанима.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6QP
Categories: Преносимо
Nismo mi taoci ustasa, zbog kojih, jadni mi, ne mozemo da uvedemo papski, jereticki i anatemisani kalendar, kao sto uvedose masoni u ostalim kvazi patrijasijama, nego smo mi „taoci“ Svetih Otaca i blagocestivih patrijaha, koji najstrasnijim kletvama proklese svakog onog ko jednu izmjenu u Svetom Predanju napravi.
Novi kalendar je Crkva dva puta anatemisala i svako onaj ko drzi novi kalendar nije clan pravoslavne Crkve.
A vi ruzicasti nju ejdz pravoslavci, se mozete naprezati do mile volje da tu izdaju pravoslavlja lijepo upakujete u vase trule filozofske sablone.
Фин, мудар говор.
Само, када бисмо прешли на нови календар, бојим се да би нестала свака брана копирању римокатоличких и протестантских савремених обичаја у обележавању, баш тако, великих празника. Потрошња, куповина, трошење, неумереност, површност, отуђеност …
Истина, и ми смо такви, на други, свој начин.
Да ли су Грци, Румуни, Бугари… престали да буду православни тиме што су у дело спровели већ договорени прелазак на (реформисани јулијански) грегоријански календар ?? Да ли су постали унијати? То, већ и од стране СПЦ прихваћено спровођење преласка на нови календар – а зна се да су га прихватиле и СПЦ и руска православна црква (није јасно тачно која – јер у том периоду је било ипак две цркве: бољшевичка марионета у Москви, и слободна РПЦЗ) ипак ни до сада нису у живот спровеле ни српска, ни руска црква. Како се, иначе, називају они који нешто потпишу/прихвате, а после тврдоглаво одбију да договорено спроведу?
Г-дин Илић је везан дисциплином и апсолутном послушношћу црквеном врху, па зато – мада у његовом тексту провејава жаљење за неприхватањем договореног, он не сме да то тачно окарактерише и покушава да разним неуспешним софизмима то и оправдава – али то је узалуд. Нема ту логике, али има мешања “баба и жаба“.
Непрелазак на нови календар нема никаквог оправдања у верским аргументима – јер да их има, Грци, Румуни и Бугари су, онда, престали да буду православни и постали су, дакле… шта? Ја не прихватам да будем везан таквом дисциплином и зато јасно кажем: једини разлози за непрелажење на нови календар су политички, али због аутизма црквених врхова то се јасно не износи, и није подложно јавној дискусији. Исто тако је више но сигурно да – ако из било ког разлога врхови СПЦ и РПЦ напрасно одлуче да пређу на нови календар, то ће, опет због “кадавердисциплине“ њиховог клера и верника бити прихваћено, и сви софизми до тада употребљавани против тог прелаза ће бити експресно заборављени.
Прелазак Румунске, Бугарске и Грчке Цркве на римо- католички календар био је
мотивисан политичким и економским разлозима, и тај прелзак их није
учинио ништа мањим “православцима“, у односу на римокатолике али их је учинио мањим у односу на њихове претке, који су следовали Светим Оцима и држали се јулијанског календара!
Они су, просто речено, пљунули на своје претке!
Они вероватно знају зашто су то учинили, али то не значи да су били у праву.
Зато се треба држати оне народне, србске: “Ако је неко луд, не буди му друг!“
Драган Славнић