Александар Живковић
У новембарском броју Le Monde diplomatique пажњу су ми привукла два чланка која разбијају популарне неолибералне митове. Први, француског економисте Жана Гадреа, „Раст – култ који нестаје“, и, други, домаћег социолога, истраживача јавног сектора у Србији, Вука Вуковића, „Кроз пустињу и прашуму идеолошких мистификација“.
Гадре констатује да чак и „медијски економисти“ стидљиво почињу да разматрају будући свијет без привредног раста, суочени са његовим вишедеценијским падом у богатим земљама и актуелном стагнацијом у „економијама у успону“, попут Кине. Тома Пикети изоштрава дилему: „Да ли је разумно кладити се на раст и очекивати да ће он решити све наше проблеме? Неће се решити суштински изазови с којима се суочавају богате земље?“
Политичари, наравно, не напуштају мантру о „екстензивном расту“. Жан Гадре функцију тог дискурса види само у испуњавању жеља главних играча неолибералног капитализма који негују „идеолошки фетиш троугао“ – компетитивност предузећа производи раст који доноси посао. Заправо, иза овога поједностављивања крије се жеља капиталиста да дисциплинизирају радну снагу и навикну је на ниже наднице.
Не бисмо ли умјесто ове игре моћи „продуктивистичке, високотехнолошке економије“, могли да се навикнемо на „одрживу економију која полази од људи, природе и рада“? Да, ако желимо смисленија радна мјеста, мисли Гадре. Нпр. за органску пољопривреду потребно је 30-40% више рада него у индустријско-хемијској пољопривреди. Избор је наш, хоћемо ли пасивно да пристанемо на тријаду: компетитивни раст / конзумеризам / недостојни послови-незапосленост или ћемо да је замијенимо логиком одрживости: кооперација – добар живот / материјална умјереност / пристојни послови -корисне активности?
У Србији, у којој траје трка за репом привредног раста из 1989. године, компетитивност економије условљава се „реформом“ јавног сектора, чију идеолошку матрицу Вук Вуковић, убједљиво демантује подацима:
„Прво, гломазни јавни сектор и није тако гломазан у погледу броја запослених, иако анализе неких десничарских аутора истичу да њихов број иде и до 40-45%. Међутим, овакво поређење прикрива важну чињеницу – јавни сектор није сам по себи превелик, већ је укупан број запослених премали, јер је више од половине радно способног становништва незапослено. Уколико се примени другачији метод, па се број запослених у јавном сектору доведе у везу са становништвом које је у радно активном добу, добија се бројка од 16,9%. Сасвим другачија слика се добија када се то доведе у однос са укупним становништвом, и то у упоредној перспективи: према подацима из 2012, удео запослених у јавном сектору са јавним предузећима износи 7,6% од укупног становништва, док је у Хрватској и Црној Гори тај број већи је за један проценат, у Словенији за два, као и у Британији и Пољској. Према истим подацима, у Србији у образовању ради 1,95% укупног становништва, док је европски просек 3,46%; у здравству и социјалној заштити ради 2,24%, а европски просек је 4,74%.“ (Болд – А.Ж.)
Јасно је да ће „кресањем“ јавног сектора ослабити, како истиче Вуковић, цјелокупна друштвена кохезија, а „реформа“ ових служби у ери неолиберализма, говори искуство, најчешће завршава падом квалитета и повишењем цијена услуга. Разумије се, потези несигурне ауторитарне власти СНС-а, као што је запошљавање 9000 људи у државној управи, неће наћи подршку ниједног озбиљног аналитичара.
Али, схватити да проблем „реформе“ и „рационализације“ јавних служби не може да се ријеши у оквиру граница националне државе притиснуте захтјевима глобалног капитала, основна је поента Вуковићевог чланка.
Рекло би се да наш аутор, за разлику од Гадреа, његује благи песимизам. Но, утјешно је што у тражењу алтернатива нијесмо сами.
(Блог Александра Живковића, 6. 12. 2015)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6GO
Categories: Преносимо
Оставите коментар