Војислав М. Станојчић: Да ли ће се и када угасити српско писмо

„Наша деца не знају да пишу ћирилицом
(срећа је још ако знају да читају српско писмо).
Читао сам радове на Филолошком факултету
који морају да се пишу ћирилицом.”

Проф. Радивоје Микић

azbuka1Стање српског писма непрекидно се погоршава, а „моје племе сном мртвијем спава”. С времена на време појединци који не могу и не желе да се помире са нестајањем ћирилице покушају да пробуде своје уснуле сународнике, али без неког видљивог успеха. Јавност не чује њихове црне прогнозе о судбини српског писма, те они остају усамљени. Много је Срба који су потпуно равнодушни што ће остати без свог националног обележја или оних који су уверени да ће пре доспети у Европу ако јој покажу да су заборавили своје писмо.

Пре скоро три месеца појавио се трачак наде да ће се, бар на симболичан начин, можда кренути са мртве тачке, али је засад све остало по старом. Како је синуо, тако се и угасио. Упућујући захтев Влади Србије да се медијима који се штампају ћирилицом умањи ПДВ за 50% уредништва „Политике” и „Новости” – хтела то или не – скренула су пажњу апатичној јавности на занемарено питање угрожености српског писма и, уједно, покренула и нека друга питања.

Ако би Влада и испунила тај захтев остаје питање колико би то – сем јасног наговештаја да власт почиње озбиљније да схвата проблем одумирања ћирилице – заиста помогло да се озбиљније поведе борба за њен опстанак? Да ли би пореске олакшице изазвале ланчану реакцију? Има ли места нади да ће оне подстаћи ону већину новина и часописа који се у Србији штампају хрватском латиницом да се придруже ћириличним гласилима? Како ће реаговати издавачи који, такође, већину својих књига штампају латиницом? Неки од њих су већ изјавили да ћириличне књиге у Хрватској и Босни и Херцеговини не могу да нађу купце. А српске новине које се служе хрватском латиницом одмах су поручиле да се уопште не носе мишљу да се придруже „Политици“ и „Новостима”, док су се њихови новинари надметали у томе ко ће се више чудити и што пакосније омаловажавати предлог ћириличних медија. (Узгред, занимљиво је са колико су се страсти и надахнућа недавно удружили у осуди борбе која се води у Вуковару и другим деловима Хрватске против ћирилице.)

Дизајн: Грамата

Дизајн: Грамата

Колумнисти ових гласила пишу да је српско писмо превазиђено, да сви многољудни народи света пишу латиницом, и измишљају да су оба писма у Србији равноправна. (Да ли ће тако можда писати у новом Уставу – који се припрема како би био избачен садашњи увод о Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије?) Ако се то догоди, лако је предвидети понављање мантре познате још од Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима из 1954. године. Ћирилица и латиница проглашене су за равноправне, што је било изврсно покриће за све брже потискивање ћирилице.

Занимљиво је само да садашњи противници српског писма нису, заправо, смислили ништа ново. Тако је, рецимо, хрватски публициста, књижевник и историчар Звонимир Кулунџић (1911-1994) само пет година после Новосадског договора писао да је латиница „најсавршеније и најпрактичније писмо читавог човјечанства”, док је ћирилицу сврставао у мање савршена писма: „Иако се данас већ у читавом свијету увелике употребљава латиница, иако се њоме служе или је бар познају сви интелектуалци кугле земаљске, ипак на појединим, и то веома широким територијама, још преовладавају нека друга, мање савршена писма. Тако нпр. на територију големог СССР-а преовлађује ћирилица…” Није изричито поменуо српско писмо, али је јасно да је, заправо, мислио на њега..

Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916. (Из архиве Николе Кулића)

Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916. (Из архиве Николе Кулића)

Како је Кулунџић ова своја размишљања објавио у књизи, тешко је претпоставити да је српски лингвисти нису прочитали. Није познато да су полемисали са аутором иако су за то имали доста разлога. Било је такво време, те би се на онога ко се усуди да побија овакво мишљење окомили са свих страна и осудили као задртог националисту и разбијача братства и јединства.

Сем Српске православне цркве, о српском писму, пошто је било „равноправно”, нико није бринуо. Усамљени појединци и не много утицајна удружења покушавали су да равнодушној власти укажу на све брже гашење ћирилице. Њихов глас се готово уопште није чуо, а још је мање изазивао реакцију.

Захтев да се медијима који се штампају ћирилицом умањи ПДВ, само је мали корак у покушају да се нешто учини за очување српског писма. Питање је, међутим, да ли ће он уопште бити учињен и колико ће – без искрене намере власти да нешто одлучно предузме – помоћи да се стање угрожене ћирилице поправи? И може ли се уопште постићи некакав напредак док се српско писмо подржава само речима?

Др Василије Клефтакис није по струци лингвиста већ лекар, и није Србин него Грк, али му је несумњиво више стало до опстанка ћирилице него многом равнодушном Србину који се више не сећа изрека својих предака: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна” и „Кад уденеш свој конац у туђу иглу, лако га можеш изгубити”. Др Клефтакис је 2012. године објавио свој обиман и изузетно запажен истраживачки рад: „Затирање српске ћирилице – план или случај”.

kleftakis-cir-g1 (1)

Из рада г. Клефтакиса: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.

Проучивши називе новина, часописа и књига објављиваних најпре у Краљевини Србији од 1912. до 1915, а затим у краљевини СХС и Југославији, до њеног нестанка, односно, до 1944, а касније и новој Југославији, до њеног распада 1991. и у СРЈ и Србији, до 2011, др Клефтакис је забележио све брже нестајање српског писма. И израчунавши постотак његовог опадања од 1912. до 2011. дошао је до закључка да ће ћирилица око 2050. године престати да буде званично писмо наше земље.

Идеја о умањењу ПДВ-а, која би се могла проширити и на књиге, часописе, натписе фирми, рекламе итд – ако буде прихваћена и остварена – могла би допринети да се суморна прогноза др Клефтакиса не оствари или бар одложи за неку годину.

kleftakis-cir-g2 (1)

Из рада г. Клефтакиса: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.

Основно је питање, међутим, колико су политичке странке које имају посланике у Народној скупштини спремне да се упусте у овакав подухват. Чини се, наиме, да све оне највише брину о томе шта мисли представник „пријатељског и савезничког америчког народа”, губернатор наше земље и самозвани аматерски психијатар за Србе, г. Кирби. А кога српско писмо, вероватно, подсећа на руско и Русију. Што, опет, наше политичаре и у власти и у опозицији, разумљиво, води до закључка да по том питању није здраво таласати.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5DR



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

6 replies

  1. САМО ВРАЋАЊЕ ЈЕДНОАЗБУЧЈА У СРПСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ НОРМИ ВРАЋА ЋИРИЛИЦУ У ЖИВОТ; СВЕ ДРУГО ГУБЉЕЊЕ ЈЕ ВРЕМЕНА И НАСТАВАК ДОВРШЕТКА ЛАТИНЧЕЊА СРБА

    Народу је хрватско писмо смишљено, плански циљно наметнуто насилно, под притисцима и ширењем заблуда да је српско писмо, с једне стране, застарело, а, с друге стране, наметањем обмане да су „Срби најбогатији народ на свету зато што имају два писма“. То „богатство двоазбучја“ измислили су злоупотребљени лингвисти који су погрешно спроводили трећу тачку Закључака Новосадског договора (1954) у којој је наведена ставка да су писма „латиница и ћирилица“равноправна“. Намерно је наведена бесмислица да су „равноправна писма“, а не да су равноправни народи у коришћењу свога писма. Хрвати су, наравно, наставили да користе своје латиничко писмо, а Србима су наметнута јавно као алтернативна, а практично је под „равноправна писма“ спровођено нескривено постепено замењивање ћирилице.

    Многи данас виде у латиничењу Срба „кривицу народа“. А народ није крив. Под обманом да је „свеједно којим писмом пишемо свој језик“ и намерним ширењем ко0мплекса због „заостале ћирилице“, фаворизована је на све начине хрватска гајица и народ је свикнут на туђе писмо за које је у школи учено намерно погрешно: да су то „оба наша писма“. И тако је наметнуто хрватско писмо које је данас, у таквим околностима, морало бити замењено 90 одсто у употреби.

    Увек истичемо да је то начињен смишљен изузетак у начину решавања питања писма у свим језицима света да би Срби заменили своје писмо туђим. Народ је институционално навикнут на туђе писмо о коме се после Новосадског договора није говорила истина и судбини ћирилице. Она је скривана као што су скривани злочини у Јасеновцу и у другим логорима зарад лажног братства-јединства, а, у ствари, скривани су злочини против Срба и велики злочин против српског писма. О томе се ни данас у школи не говори и добили смо туђе писмо.

    Док се не почне у школама говорити пуна истина о судбини ћирилице и разлозима њеног замењивања и док српске језичке институције не врате светску праксу и за српски језик с једним писмо (једноазбучје у ћирилици), од ћирилице ће ускоро остати веома мало. У оваквим околностима она нема будућности.

    Дакле, ако хоћемо да спасемо српски језик на српском писму, нема другог решења до нормирања и српског језика, као сваког другог језика у свету, поново у једноазбучју (наравно, ћириличком).

    Сва друга прича само је описивање стања. Без предлога новог решења питања писма у српском језику, без враћања једноазбучја — само ћемо губити време, а ћирилице ће бити све мање.

  2. @Д. З.
    Збиљићу, ти брате, ко Шваба тралала! Раде људи и мимо тебе. Већ сам бројао ћириличне написе у Јагодини. Пребројах и натписе над радњама у Београду од Славије до Београђанке. И није онако како ти тврдиш(99% натписа на латиници). Поред тога, можда ниси упознат, ГСП у Београду у возилима има акцију „ПИШИМО СРПСКИ“. Језичка упутства ћирилицом. Раде људи, РАДЕ! Теби је време стало. Не иде по твоме и НЕ МОЖЕ. Фикс идеја остаје фикс идеја. Ваљда се због тога тако и зове. Неостварљива је. Боље нас обавести о некој „акцији“, коју Видићево и твоје „удружење“ спроводи.

  3. ЏАБЕ, ЏАБЕ БЕЗ ИСТИНЕ У ШКОЛАМА И НОРМАТИВНОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ПОНОВО САМО НА ЋИРИЛИЦИ

    ИСТИНА УВЕК МОРА ДА СЕ ПОНАВЉА, АКО ХОЋЕТЕ ДА ИСТИНУ ЗНАТРЕ

    Све је то ситно, мукотрпно и не види се бољитак без онога што сам истакао. Само нормирање српског језика поново на једноазбзучју (ћириличком) враћа ћирилицу. Сваки други рад и друкчији може да донесе само Пирову победу“. На једном мосту добијеш ћирилицу, на другоммизгубиш ако је језик нормиран на оба писма.

    Тако се ћирилица може „враћати“ двеста година, па да је опет немамо.
    Ко то не разуме и не зна, не вреди му, изгледа, говорити.

  4. Није тачно да је Српска Православна Црква бринула о ЋИРИЛИЦИ како наводи аутор чланка. Баш супротно, СПЦ, као угледна и утицајна национална институција је могла учинити много више на спашавању ЋИРИЛИЦЕ од затирања. Ипак, много већи проблем је у томе сто велика већина српских лингвиста, укључујући и оне у МС и САНУ, је против тога да законски буде регулисан статус ЋИРИЛИЦЕ као јединог Српског писма. Постепено одумирање Ћирилице није никакав стихијски процес, већ дугорочни системски ПРОЈЕКАТ. О томе најбоље зна знаменити, непревазиђени и незаменњљиви Иван Клајн.

  5. Тачно каже Мирко. Убијање, тј. замењивање ћирилице латиницом је био пројекат дуг хиљаду година, почев од 1060. године. А највише дугорочног успеха имала је комунистичка власт у Југославији, која је злоупотребом српских лингвиста из српских језичких институција успела да замени у 90 одсто јавне употребе српског језика хрватском гајицом (раније и србокатоличком) коју су неки лингвисти, да би олакшали латиничење Срба, преименовали у „(опште)српску латиницу“.

  6. @Мирко
    Зашто Ви и Збиљић ништа и НИКАД нисте нешто рекли о латиничарима на овом сајту? Да ли сви чекамо, да нам нешто падне са неба или да нам неко нареди? Како то, да Ви знате, да ли је и како СПЦ бринула о ћирилици? Шта је то могла СПЦ, да „много више учини“? И Ви и Збиљић чекате неки декрет, нечију команду, шта ли?

Оставите коментар