Владислав Ђорђевић: Kojим језиком се говори у Хрватској?

Колико су научници хуманистичких наука мало имуни од погрешних тумачења доказују многи примери. Један од њих представља и одговор др Петра Милосављевића на питање: којим језиком се говори у Хрватској? У књизи „Разговори са Петром Милосављевићем” (2012) он тврди: „Први пут сам у часопису Србистика 1998. прештампао дијалектолошке карте српскохрватског језика из издања Југославенског лексикографског завода из 1988. На њима се јасно види језичка ситуација у Хрватској. Виде се, на пример, јасно подручја на којима се говори кајкaвски, и подручја на којима се говори штокавски” (стр. 215).

zastava-srbija-hrvatska

Заправо, истина је другачија: кајкавска, чакавска и штокавска подручја нису „јасно” одељена. На целој територији Републике Хрватске говори се штокавска ијекавица. На подручјима маркираним као кајкавска такође се говори штокавском ијекавицом, изузев у селима где се говори кајкавски, али само као вернакулар – некњижевни, народни говор. Исто тако, на подручјима која су маркирана као чакавска говори се штокавска ијекавица, осим по селима где се говори чакавски, али такође само као вернакулар – некњижевни, народни говор.

  1. Језичко стање у Хрватској

Несвестан реалног стања, др Милосваљевић додаје: „На подручју Републике Хрватске, у великом делу говори се штокавски. Штокавски ијекавски говори се налазе на једном сасвим одређеном и омеђеном простору” (стр. 215-216). Заправо, на целом подручју Републике Хрватске говори се штокавски ијекавски, а не само „на једном сасвим одређеном и омеђеном простору”. Тумач се дао завести. Карте треба узети cum grano salis – за зрном соли, тј. имајући у виду да оне више приказују ситуацију из прошлости, него из садашњости. Подручја маркирана као кајкавска и чакавска приказују подручја где се некада говорио кајкавски и чакавски, а не где се сада говори. Ако се карте прихвате апсурдно дословно испада да се у Сплиту, Ријеци и Пули говори чакавски. Али не говори се. Говори се штокавски ијекавски. Додуше, у Сплиту са примесама штокавског икавског и чакавског, али и то само као локални вернакулар. Исто тако, ако се карте слепо прихвате испада да се у Загребу и Вараждину говори кајкавски. Заправо, говори се штокавски ијекавски. Додуше, у Вараждину са извесним примесама кајкавског вернакулара. Чак се и у Загребу у понекад чује вернакуларно „кај”. Дакле, у Сплиту, Ријеци, Пули, Загребу и Вараждину говори се штокавском ијекавицом.

  1. Крајина

Милосављевић, имајући у виду штокавско подручје, тврди: „Ово подручје се углавном поклапа са Републиком Српском Крајином” (стр. 216). Људима који потичу из бивше Републике Српске Крајине може ласкати идеја да се у том делу Хрватске говори српски, а да се у другим деловима говори „хрватски” тј. чакавски и/или кајкавски. Али то није случај. На целом подручју Републике Хрватске говори се српским, тј. штокавским, осим у малим сеоским оазама где као вернакулари преживљавају чакавски и/или кајкавски. У Хрватској чакавски и/или кајкавски нећете чути ни на радију, ни на телевизији. Њима се не говори ни у школи, ни било где другде у јавности. Њима се не пишу ни књиге, ни часописи, ни новине. Ако се негде тим језицима нешто и забележи, по правилу је реч о фолклористици. Они су некњижевни језици већ више од 150 година. То би, ваљда, филолози требало да знају.

Члановима Владе Републике Српске Крајине може ласкати помисао да се само у Крајини говори српски, а да се у другим деловима Хрватске говори „хрватским” (чакавским и/или кајкавским). Али то није случај. Свуда се говори српски, тј. штокавски. Србе и Хрвате не дели језик. То је илузија коју – свесно или несвесно – шири др Милосављевић и неки други филолози.

  1. Дубровник

Наседајући на карте, Милосављевић додаје: „Постоји, међутим, једно подручје данашње Хрватске где се говори ијекевски, односно источнохерцеговачим дијалектом, а где је [у] већини католички живаљ. То је подручје Дубровника и околине” (стр. 216). Заправо, не постоји „једно подручје садашње Хрватске где се говори ијекавски”, а где је у „већини католички живаљ”, него су то практично сва подручја у Хрватској. Аутор неоправдано издваја Дубровник као некакав спецификум, док је он заправо типичан случај. Практично на целој територији Хрватске говори се штокавском ијекавицом. Дубровник није никакав изузетак.

Имајући у виду дубровачки крај, аутор додаје: „То је подручје на којем су некада живели Срби католичке вероисповести. Ови Срби католици данас такорећи више не постоје. Сви су кроатизовани, дакле претворени у Хрвате” (стр. 216). Запажање је тачно, али није везано само за Дубровник. На широком подручју Далмације и Славоније (и Босне и Херцеговине) текао је процес кроатизације штокавских католика. То није специфичност само Дубровника. Неоправдано је издвајати Дубровник као некакав спецификум.

  1. Религија – вододелница нација

Има трезвених научника који се нису дали заварати картама загребачког Лексикографског завода. Један од њих је др Милорад Екмечић. Он сматра да није језик тај који је поделио Србе и Хрвате, него религија. У књизи „Дуго кретање између клања и орања” (2008), он пише о стварању и пропасти прве Југославије: „Српски народ је уједињењем 1918. завршио своју историју борбе за западноевропски облик парламентарне државе, са различитим религијама и етничким варијантама. То је била једина мултикултурна држава створена на Балкану у целој историји. Ту државу није срушила ни политичка, ни социјална неправда, него религиозна нетолеранција, која се као идеал нудила из западног света одмах после њеног стварања” (стр. 379). Академик Екмечић је дао тачан узрок пропасти прве Југославије: њу није разорила разлика у језику, него „религиозна нетолеранција”. Исти чинилац је разорио и другу Југославију.

Подела Срба и Хрвата у последњих век и по не иде дуж језичке границе него верске. Није језик оно што дели Србе и Хрвате, већ религија (или религиозно порекло). То је било познато усташама и 1941. и 1992, aли не и неким нашим савременим филолозима удубљеним у мапе. У Хрватској џелати и њихове жртве нису се разликовали по језику. И једни и други су говорили српским језиком. Сукоб није изазван разликама у језику, него због „религиозне нетолеранције”.

  1. Закључак

На целој територији Републике Хрватске говори се штокавском ијекавицом, тј. српским језиком. Разлог зашто се тај језик назова хрватским махом је ванлингвистичке, политичке природе. Само се у уској средини Хрватског Загорја говори кајкавски, а у још ужој средини Далмације чакавски, али у оба случаја као вернакулари – некњижевни говори.

Подела на Србе и Хрвате не иде језичком линијом, него верском. Стога јачање Српства није могуће путем „филолошких програма”, него путем верских програма. Само реформисање и препород православне духовности води ка оснаживању Српства и његовом ширењу на запад. Садашње умртвљено православље то није у стању.

Библиографија

  1. Екмечић, Милорад, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом веку (1492-1992)”, друго, допуњено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
  2. Живковић, Биљана, „Разговори са Петром Милосављевићем”, Матица српска у Дубровнику, Београд; Логос, Грачаница, 2012.
  3. Кадић, В., „Српски језик као феникс”, у: „Вечерње новости”, Београд, 12. март 2014, стр. 6.
  4. Нејлор, Кенет Е., „Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима”, Просвета, Београд, 1996.
  5. Симић, Ј., „И ијекавица чувар српства”, у: „Вечерње новости”, Београд, 11. септембра, 2014, стр. 28.

(Српски културни клуб, 1. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5mL



Categories: Преносимо

4 replies

  1. U zakljucku ovoga clanka autor

    Tvrdi da se u HR govori srpski.
    Tu gresi. U HR se govori nas jezik koga koristi velika vecina Juznih Slavena nastanjenih izmedju Pirota i Trsta. Jezik koji je svima zajednicki i svima razumljiv ali, koga svi DRUGACIJE NAZIVAJU, cesto iz politickih razloga.

    Tvrdi da podela na Srbe i Hrvate ide verskom linijom. To se moze reci mada ima Srba katolika i Hrvata pravoslavaca. I Srba i Hrvata muslimana.

    Pominje „sirenje srpstva na zapad“. ? ? ?

  2. „To se moze reci mada ima Srba katolika i Hrvata pravoslavaca. I Srba i Hrvata muslimana“ (Деда Ђоле).

    ДЕДА ЂОЛЕ ПРИПОВЕДА ШТА ЈЕ НЕКАД БИЛО

    Овај Деда Ђоле памти много шта је некад било. У којим документима имате данас Србе католике и Србе муслимане. Ко се тако изјашњава као Србин међу католицима и муслиманима данас*?
    Нема тога више Ђоле. Асимилација (присилна или вољна учинила је своје. В. Ђорђевић је потпуно у праву да је верско одређење и писмо0 растурило Србе, а не језик. Верско је разбило ћирилицу у парампарчад и, најпре преко спољне, а онда и преко домаће окупације Срба и Србије хрватском абецедом, Срби се све више, тако, сврставају, практично, у део хрватске поткултуре.
    Ту је негде и Деда Ђоле са својим личним полатиничењем. (Можда се Деда Ђоле данас изјашњава као полатиничен Србин католик!?)

  3. @Д.
    Баш ме интересује, када сте почели да пратите овај сајт? Дедађоле, чувени ЛАТИНИЧАР јаше и провоцира преко годину дана и Ви сте први који нешто рекосте тим поводом. За мене то показује, колико су православци толерантни и трпе разне несрећнике око нас. Зашто нико о Дедађолетовим провокацијама ништа не збори? Да ли се сви овде слажу са његовим, благо речено, безобразлуцима?

  4. Danas, 30 marta 2017, doneta je deklaracija o zajednickom jeziku u BiH, HR, SRB i CG : jezicinacionalizmi.com/deklaracija

    Deklaraciju sam potpisao na sajtu :
    jezicinacionalizmi.com/lista-potpisnika/

    Drugarski
    Deda Djole

Оставите коментар