Бошко Јакшић: Вучићево усправно сагињање за анале историје

Лични став

bosko-jaksic2

Бошко Јакшић

Александар Вучић је, спремношћу да оде у Сребреницу, умногоме амортизовао ударе који су се спремали. То што је одлуку о позиву препустио Бошњацима у Сарајеву тактички је умешно.

У непотребно ужареној атмосфери, која увек погодује овдашњим националистима, премијер је прихватио одговорност. Његове речи да је спреман да се сагне да би Срби ходали усправно у некој другој земљи би одмах уврстили у анале историје.

Тиме међутим није укинута мистерија око тога којим су мотивима биле вођене дипломате Њеног величанства када су почеле да пишу нацрт резолуције о Сребреници. Имам неколико претпоставки.

Прва. Ако је свету потребан дан у коме ће се подсећати на геноциде, а јесте, зар Кампућија или Руанда по размерама злочина нису убедљиво геноциднији од Сребренице? Ништа тиме не ниподаштавам. Или је било толико важно да повод не буду Азија или Африка, већ највеће страхоте у Европи после Другог светског рата? Ни Црвени Кмери, ни Хути и Тутси, већ Срби.

Друга. Чак и млађаним службеницима балканског деска Форин офиса морало је да буде јасно да ће овако срочен текст нацрта резолуције бити неприхватљив за Србију, што опет подразумева раст тензије у региону и удаљавање, а не приближавање Београда и Сарајева.

Трећа. Уколико је намера била да се Србија поново прикаже као неконструктивна, зар то није сасвим контрапродуктивни удар на Вучића у време док он добија похвале за свој евроинтеграциони ентузијазам и приврженост бриселском дијалогу?

Четврта. Ако је циљ био да се изврши додатни притисак на Републику Српску и њеног лидера, писцима нацрта морало је да буде јасно да ће Милорад Додик такву прилику искористити да би одмах позвао Русе у помоћ и замолио их да искористе право вета у Савету безбедности УН.

Било би ту још претпоставки, али резултат је парадоксалан: Британци су Русима омогућили да енергичније убаце ногу у врата Западног Балкана. Министар Сергеј Лавров доливао је уље на ватру оцењујући предлог британске резолуције као „антисрпски”.

Премијер Србије Александар Вучић (Фото: Танјуг)

Премијер Србије Александар Вучић (Фото: Танјуг)

Све је ово повод да се извуку озбиљне поуке чија је порука општијег и временски неограниченог трајања: половична решења се у свету политике пре или касније покажу као мањкава.

Скупштина Србије није 2010. имала храбрости да у Декларацију о Сребреници угради реч „геноцид”. Еуфемистички је подржана пресуда Трибунала у Хагу – која експлицитно помиње геноцид – али је из разлога популизма она протерана из српског текста. Посао допола урађен. Недореченост Декларације критичари су од тада често користили као аргумент да Србија није спремна да призна геноцид, баш као што то ни до данас није учинила Република Српска.

Да је било више храбрости 2010, Србији данас не би затезали омчу поводом Сребренице. Избегла би и британско манипулисање и руско уплитање.

Ако не платиш на мосту, платићеш на ћуприји. Четврта димензија, време, у политици је барем толико важна као и у физици.

Наслов: Стање ствари

(Политика, 21. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4TN



Categories: Преносимо

8 replies

  1. И поред дугог увежбавања и даље има текстова које не могу да прочитам изузев првих неколико реченица: овај заузима почасно место на тој листи.

    Изгледа да по Бошку Јакшићу и Вучићу Срби ходају на четири ноге, или стално погурени напред па се у бризи за наше држање и правилан развој кичме хоће да нам набави неки протетички апарат.

  2. @ Milos

    Ако нисте читали до краја, онда сте свакако пропустили овај „бисер“ Јакшића:

    *************************************
    Скупштина Србије није 2010. имала храбрости да у Декларацију о Сребреници угради реч „геноцид”. Еуфемистички је подржана пресуда Трибунала у Хагу – која експлицитно помиње геноцид – али је из разлога популизма она протерана из српског текста. Посао допола урађен. Недореченост Декларације критичари су од тада често користили као аргумент да Србија није спремна да призна геноцид, баш као што то ни до данас није учинила Република Српска.

    Да је било више храбрости 2010, Србији данас не би затезали омчу поводом Сребренице. Избегла би и британско манипулисање и руско уплитање.
    *************************************

    По Јакшићу, ако га правилно тумачим, ово би било исто као кад би силованој девојци неко рекао да је било боље да је пре пет година „имала храбрости“ да легне са насилником, јер би се тако избегло данашње насилниково „манипулисање и уплитање“…

    Мислио сам „оде овај Б. Јакшић у пензију, да и нас сунце огреје и Бог погледа“, кад он из пензије рекао бих да делује и живље него раније…..

  3. И плус се изједначава силеџија и онај ко покушава да напаствовану сиротицу избави. Јакшић је безобразно и безобзирно отрован, ваљда су и њега као Латинку Перовић нпр. цео живот гањали српски националисти па сад из неког друштвеног станчића бљује своје пасквиле.

  4. Да имам више времена и стрпљења отписао би детаљније овом пашквиланту, да не буде да са националистичке стране није дошао никакав одговор али ми је распоред обавеза (за разлику од Јакшићевог) врло густ ових дана.

  5. Тешко ти је оном кога Јакшић хвали.

  6. Полако, али сигурно, Вучић откупљује једног по једног представника „елите“ – мејнстрима прве и друге Југославије, а овај текст је сведочанство томе. И то је добро, бар ће се једна страна дефинисати. Проблем је што се избори одвијају само између фракција у тој једној страни, а то значи да не постоји ништа иоле вредно што би се могло назвати десном, или националном опцијом. За такву ситуацију нису криви ни Вучић, ни Јакшић, већ тзв националисти. Национална опција је сведена на јалова прегањања: Слоба, или један од два Војислава – на интелектуални и етички банкрот. Национална, или десна Србија нема програм, али га ни не тражи, она би да неког из постојеће јадне понуде извиче за вођу, а пошто је понуда јадна и никаква – за све ће бити криви Срби – који, јели – нису успели да препознају спасоносну формулу и обећаног месију.
    Па, ево предлога за које сматрам да припадају десној, националној Србији:
    1. Краљевина Србија,
    2. Симбиоза Цркве и државе,
    3. Обавеззно служење војног рока за припаднике оба пола,
    4. Српски језик и ћирилично писмо.
    Са Бошком Јакшићем смо одувек начисто, он је на свом месту. Ми нисмо.

  7. @једнорог

    Очигледно је да неки дискутанти не знају да је Бошко Јакшић сорошевац, члан ЕАСТ WЕСТ БРИДГЕ дружине као и Зорана Михајловић, Јово Бакић…итд…има њих па ко би да сазна нека уђе на њихов сајт.
    Бошко Јашићје познати србомрз и русофоб и служи “Политици“ на част.

  8. И међу Милошевићевим кадровима било је разних, али Милошевић никада није прихваћен од југословенског мејнстрима. Све их је окренуо против себе, а Станишић је био амерички човек бр. 1, на пример. Ништа боље није прошао ни Коштуница – иако је и он био „сакупљач бисера“. Ни Вучића највећи део тог света није прихватио – у последња два месеца се чинило да ће га сасвим пустити низ воду. Сад се показује да није тако. Зорана Михајловић не може да „умили“ Вучића том свету – а није ни у позицији да командује, јер не може да се унутар СНС-а наметне као алтернатива – уз сву неспорну чињеницу да је мрачна. Она може да посече (х)раст.
    Нисам сигуран да „Политика“ има снагу да одбаци Бошка Јакшића. Ист-вест је само једна од организација – и то видљива. Ко и како заиста вуче конце, питање је. Недавно је у згради Владе одржан један састанак са неким америчким инвеститорима (инф из прве руке). Са једне стране наша делегациија – Вучић у прочељу, са друге стране америчка: Кирби, два инвеститора и Славица Ђукић Дејановић, као део америчке делегације.
    Зато сам поставио нешто што је предлог другачијег. Очито је да су Срби задовољни и да ће после Вучићевог калвинизма, изабрати Бакићев социјализам – који овај вредно исписује за Борка. Лагодно решење које омогућава несметану кукњаву о издајницима, империји…

Оставите коментар