Ђакон Ненад Илић: Звоно

Поводом приказивања филма „Андреј Рубљов“ (режија Андреј Тарковски, 1966) на РТС-у

Просто се човек изненади кад на ТВ види неку филмску класику, ремек дело. Све је постало потрошна роба за једнократну употребу, јуримо информације и новине. А Рубљова – ето – човек може да гледа десет пута и да у њему увек пронађе по нешто ново. Занимљив феномен – некада је телевизија била синоним индивидуализације па и усамљивања, отуђења. Данас, у време кад гледамо по потреби и жељи све са интернета, или са фамозног „USB“-а забоденог у телевизор, гледање филма на телевизији изгледа као заједничка активност. Колико се променио појам виртуелности…

ni-1162015

Стварно је необично да је филм снимљен пре 50 година још увек најбољи историјски филм икад снимљен. Да је још увек потпуно свеж, да није постао „демоде“, и то не само по нашим православним критеријумима.

Аутор филма кога у Цркви не можемо а да мало-мало не цитирамо, црпео је инспирацију из Православља, а не може се рећи да је био литургијски црквен. Незгодно за формални приступ и опомињуће. „Дух дише где хоће.“

Иако нисам планирао остао сам прикован за телевизор до неко доба ноћи. И поново гледао најбољу филмску епизоду икада снимљену – „Звоно“. Епизода са малим симпатичним лажовом, самопроглашеним звоноливцем, који лаже да би дошао до истине, на мене је откад сам се обратио и ушао у црквени живот посебно утицала. Годинама сам чекао да се појави такав млади нетипични пророк, да нас инспирише па да ми старији поново проговоримо људским гласом као што је после година заветног ћутања проговорио генијални иконописац и светитељ Андреј Рубљов. У сузама дечак признаје монаху: „А отац, стари гад, никакву тајну ми није оставио.“

Млади као да у међувремену тону у конформизам и прихватају нови свет без побуне, која је младима некад била својствена, и без праве смелости, а моја генерација улази у озбиљне године. Можда нас време тера да више не чекамо него да покушамо да и без посебног повода проговоримо својим гласом. Да тог дечака пронађе свако у себи, без обзира колико му је година. Док не буде касно. Док глас потпуно не изгубимо. А звоно одавно звони.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4L4



Categories: Преносимо

Оставите коментар