Зека Поповић: Да ли нам има спаса?

Како започети, како олакшати души у овом тренутку?

Да је тренутак тежак, чак на око безнадежан, мора се признати.

rusevine

Шта и како размишља просечан Србин, како гледа на све ово што се догађа око њега? Какве последице оставља на њега овај напад са свих страна, недостатак посла, сиромаштво, немање било какве перспективе? Како данас живи просечна српска породица?

Нормално, живи испод просека, јер просека више нема. Просечни више не постоје. Нема више средње класе, само богати и сиромашни, са неком варијантом мање сиромашних, ако је то уопште варијанта.

У коју класу сада спадају пензионери, инжењери, професори, доктори или, да кажемо, здравствени радници?

Раднике као класу не бих спомињао, јер они више не постоје у некадашњем смислу. Можда још на Бироу за запошљавање, који и тако никога више не запошљава, само оне који ту раде и који су, у ствари, срећници, јер раде нешто што никоме не доноси користи, сем њима у смислу плате и радног места.

Постоји још једна класа, класа административаца, њих 700 000 (кажу да их има и више), такође срећника. Мада то и није најбољи израз за ту популацију. Пре ће бити чланови партија на власти, маме, тате, браћа, сестре, тетке, тече, па све до аскурђела…

Рече министарка да ће бити отпуштања из администрације, што би значило да ови без родбине и ванпартијци могу да купе прње. То што ће то, вероватно, бити најшколованији и највреднији, нема везе. Изнад свега су рођаци и партија, то су гаранти стабилне администрације и њеног беспрекорног функционисања.

Када крене информација, наредба, од тетке, па пређе преко маме, сина, до тече који то проследи у крајни акт, како не мислити да је тај акт савршен. А тек онај који крене од партијског функционера, прелазећи све партијске инстанце, до обичног партијског извршиоца. То више није акт, то је гранитна стена, монолит од акта или закона, шта год било!

То што то таква администрација много кошта, нема везе. До пара је лако доћи.

Народ још има коже на леђима, има још шта да се скида.

Мора да се има пара, поготову за оне који се баве европским интеграцијама. Треба путовати до Брисела, платити хотеле, оброке, а није згорега мало и шопинговати. Колико их иде свакодневно, колико их тамо борави, то нико не зна, вероватно ни они који их тамо шаљу. Треба се „договорити“ са Шиптарима, „спасавати“ оно што им не пада на памет… А кажу да спасавају Косово. Важно је да се то зове „спасавање“, да се дневнице умножавају и да „спас“ траје што дуже. Крајњи исход је већ познат, мада они тврде да ће „спасавати“ Космет до судњег дана, до краја свог мандата сигурно, па таман до последње дневнице.

Оно што је евидентно, што се да приметити, су нове фризуре, одела, блузе, накит, зубићи… Њихов напредак је врло приметан. То што су нечија леђа страдала, или је опет легао неки кредит и није за њихово размишљање. О томе нека мисли шеф.

Он и тако стално преузима одговорност за све. Од пада хеликоптера до временских неприлика, када падне јача киша или град, не дао Бог. Оно стварно паде град па помлати све малињаке око Ивањице и Ариља и то баш темељито. Ракеташи нису имали ракете, а и мало их плаћају, па се шеф расрдио кад је чуо да је новац у питању. Какви су то људи који неће да дежурају за двадесет евра месечно, па чак ако и ракете немају. Стварно, срам их било!

Добро, биће боље.

Ево иду нова пореска решења за станове и грађевинско земљиште. Кажу да су суме пореза увећане неколико пута у неким случајевима. Чак и онај који не игра Бинго има шансе да му се посрећи у односу на јаднике који добише више пута увећан порез. Добитници одахнуше, а губитници џеџе по Пореским службама не би ли утувили у главе бездушним порезницима да немају од чега да плате такве порезе. Ове то не занима, јер су они свој посао дерања коже са леђа обавили коректно, баш по правилу и поступку како некоме одрати кожу са леђа.

Они раде по технологији коју су им објаснили наши највећи пријатељи из ММФ. Они су те поступке одавно усавршили, дотерали до савршенства идући по свету, од земље до земље којима нуде своје добре услуге и кредите.

Овдашњи шеф је фасциниран њима. Њих пита шта ће и како ће, па онда изађе пред народ и саопштава њихове жеље и наређења као његове одлуке. По неки пут и дебело слаже, поготову када га снимају. Тада се или упреподоби, или се ускописти, све зависи од теме и ситуације. Углавном, кроз њега говоре ови из ММФ или ЕУ, јер он свог става и мишљења више нема. Како слуга сме да има став и мишљење? То не бива. Што би рекао наш народ: „Вежи коња где ти газда каже и ћути, а када ти каже да га тимариш, ти тимари па опет ћути.“

А народ ћути.

Неки се исељавају, неки умиру, неки се рађају, ако им се посрећи, врло ретко и у малом броју. Србија мирно умире, незаинтересована за своју будућност. Овуда се већ мувају неки други људи, друге вере и расе. Ваљда мераче шта ће и како ће када Срба нестане. Рекоше да сваке године у Србији оболи од канцера 40000 људи. Све њих испратићемо на онај свет мирно и трпељиво, сматрајући да им је то судбина од које се не може побећи, чекајући свој ред и састанак са судбином.

Можда је тако најбоље, како радимо, тако нас Бог наградио!

(Зекаоница, 9. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4JL



Categories: Преносимо

Оставите коментар