Милана Бабић: Eва

Током Светле седмице објављујемо књижевно стваралаштво, а започињемо прилогом Милане Бабић, професорке из Требиња, која у својој новели „Ева“ промишља Нову Еву уз Новог Адама.

svetla-nedelja

Милана Бабић: Eва                                                       

˝Ставио сам пред вас живот и смрт,

благослов и проклетство; зато изабери

живот, да будеш жив ти и сјеме твоје.˝

Поновљени закони 30.19 

Бершит бара Елохим ет хашамаим в΄ет Хаарец

Створена сам, не рођена, послије кише и вјетра, магле и росе, руже и тамјана, мириса и боја, у шести дан који се петим зове. У дан кад се Земља смири и све шапутати поче.

Било је дивно мајско јутро кад топлота  проструји мојим тијелом. Затворених очију лежала сам у трави. Осјетих мирис биља и чух жубор воде Едемске, а боје као комете навријеше из таме и ја створих у себи слику јутра и прије него што га први пут угледах. Било ми је тако лијепо да сам дуго лежала у трави без потребе да гледам. Послије неког времена осјетих да се жубор воде мијеша са звуком нечијег даха. Зачуђено отворих очи, угледах човјека. Он је стајао, дуго ме гледао, затим је пришао, загрлио ме, одигао од земље, узео у наручје и поставио поред себе. Дуго смо се гледали, а онда он пљесну рукама, пољуби ме, насмија се, то пређе на мене те се и ја насмијах. Адам ме ослови по имену и ја се не  зачудих, одмах завољех своје име и то што га је он одабрао за мене. Позва ме у шетњу и ја пођох. Разгледали смо врт и дивили се свему. Адам ми рече да је све то Бог створио за нас и да је дао њему да све животиње именује. Ја се насмијах, провукох своје прсте кроз његове и стиснух му руку.

Упознавали смо Едем и сваки дан је носио љепоту новине. Играли смо се, јели биље, а затим бих ја причала са вјетром, а Адам са земљом. Вољели смо шетње. Дане и ноћи проводили смо у додиру са земљом под стопалима. Једном, шетајући, дођосмо до ријеке Фисон. Тада сам први пут видјела себе. Видјех жену широко отворених очију како гледа у мене и схватих да сам то ја. Нагнух се да ближе видим, али се моја дуга коса сљушти са леђа у воду и све ми се замрачи. Адам се насмија, а ја осјетих топлоту како пролази кроз мене и бол у стомаку. Скочих у воду да ме умије и расхлади. Адам скочи за мном.

Била је ноћ, седма ноћ од када први пут угледах свога човјека. Небо се изборило са тамом пославши ноћну звијезду у  пуноћи и сјају. Природа је уснула и тихо кроз сан се оглашавала у цвркуту птица. Небо је тражило додир од Земље и она му се дала у свјетлости свитака. Ја сам сједила до Адама и играла се са његовим рукама. Вољела сам његове руке. Те ноћи као да је сјај са неба прешао на њих и када је рукама почео да црта по земљи створио се круг свјетлости. Осјетих потрeбу да се потпуно утопим  у ту свјетлост те легох у њу. Те ноћи позна мој човјек мене. Моје тијело засја, у очима које љубим изгубих се и поново нађох. Осјетих тишину око нас и у нама, осјетих да је он мој и ја његова и отпјевах то – Мој је драги мој и ја сам његова а што је у мени све живи за њега. Пјевала сам му то у осам гласова, а он ме сваки пут гледао као да то први пут чује.

Руах кадим

Био је јул. Шетала сам вртом по поподневној жеги. Небо је било готово без облака, осјећах га удаљенијим од земље више него обично. Дувао је вјетар са југоистока и доносио ми слутњу о киши. Одједном, јави ми се невјероватна жеђ, зажељех да се напијем воде. Осврнух се и схватих да сам отишла далеко од ријеке. Погледах испред себе и видјех да сам дошла до Дрвета Познања. Уздахнух, жеља уђе у мене и први пут осјетих немир. Угледах змију. Помислих да је раније нисам примијетила због њене зелене боје која је била слична боји дрвета. Дуго смо се гледале она и ја. Тек змија проговори:

  • Не смијеш да једеш са овог дрвета?

Не знам зашто увриједих се на њене ријечи те рекох:

  • Али можемо са свих осталих да једемо!

Осјетих се несигурно пред њом и помислих да би било добро да више не говори, али она настави са питањима:

  • Зашто не можеш да окусиш овај плод?

Збуних се и као да морам да се правдам рекох:

  • Бог је рекао у дан који га окусимо – умријећемо.

Змија се насмија и то тако гласно да помислих да сам нешто јако глупо рекла.

  • Нећете умријети, него ћете постати као Бог, знаћете тајну свијета. – рече кроз смијех.

Препадох се, прође ме језа, осјетих неку истину у њеним ријечима и нејасну свијест слободе. Вјетар престрашено поче да кружи и завија око мене, а жеља као љути лав који бјеше уснуо, пробуђена дође и ја се изгубих.

Херем

Избаци нас Бог из Раја. Остадосмо Адам и ја испред капије, са проклетством изреченим, страшним. Ја стадох, окренух се и погледах Херувима. Погледа и он мене очима које су одавале мир и нешто што не могу да опишем, али знам да сам и ја имала и да сада немам. Схватих то одједном, обузе ме страшна јарост на то створење и погледах га с мржњом. Срце ми се стисну од тежине која паде на њега, очај ме спопаде као грозница, а крик као голуб излети из мене.

– Боже, Боже, зашто си нас удаљио од мира Свог?

Од звука гласа мог земља се затресе, у даљини нешто поче да завија, ријеч доби силину првих дана. Херувим ме погледа као да је крик био чудна ријеч која разбуђује, али се не помјери, очи му добише израз који за мене поста неухватљив и ја презриво окренух главу од њега и погледах у Адама. 

Шеол 

Прођоше дани, вријеме доби облик магле. Дани и дани су нам требали да схватимо да смо изгнани. Ходали смо и ријетко се заустављали, тек толико да допустимо да нас ноћно сунце за час-два успава. Мало смо причали, изгнаници, свак у свом срцу пребирајући страшне ријечи, остављали смо земљу иза себе и нисмо се освртали. Дању смо жељели ноћ, а ноћу дан, али нас они не закрилише окриљем крила својих и не бјеше утјехе, и не бјеше спокоја. У четрдесети дан неста магле, појави се небо без облака. Подигнух главу, погледах молећиво у небо и по први пут осјетих га далеким и недостижним. Вратих поглед на земљу и пожелих да ме заштити, али она је била једнако равна и пуста. Ријеке није било, само поток. Адам ме упита да се населимо, али га ја одбих и настависмо пут. Послије још десет дана лутања дођосмо до издигнуте земље. Она нас окружи и ја је одмах завољех као што сам вољела дрвеће које ме је штитило од подневног сунца. На моју молбу настанисмо се ту.

У педесети дан, дан починка ја узех земљу у руке и почех да размишљам о смрти, о нашем повратку земљи. Да умиру Адамове руке, уста, стопала, могла сам замислити, али да умиру његове очи и оно што видим у њима, то моје срце није могло прихватити, ни замислити.

Паде ноћ, немир уђе у мене и врати ми слику Адамове издаје. Као замирена раница која се дира и пушта крв, тако сва шетњом и бијегом притајена бол дође у снази и ја почех оптуживати Адама за издају. Као да је само то чекао,он поче да криви мене. Рече ми да сам ја крива што сам му понудила плод, да он није хтио да одбије када сам ја већ пробала. Тежина какву ни слутила нисам дође мени.

– Па зар се ниси ти први почео правдати?

– Па шта је теби до мене жено, зар ти ниси одлучила за обоје?

Ухваћени у немир и мржњу, до првих зрака сунца смо се свађали а онда ми Адам приђе и стисну ме за раме од бијеса свог. У трену моје највеће љутње, осјећај његове руке на мени пробуди чудну, тек рођену жељу. Погледах га и видјех своју жељу у његовим очима. Ватра која сласт и незаситост буди, роди се тог јутра. Природа преста тишином да говори мени. Птице осјетих као своје судије, земљу као понор који ће ме прогутати.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-45T



Categories: Аз и буки

2 replies

  1. Poznata prica u novom raskosnom ruhu i carobnom jeziku !

Оставите коментар