(Блог Сергеја Правосудова, 24. 3. 2015)

Често сам, захваљујући развоју руско-српске енергетске сарадње, боравио у Србији. Иако сам из почетка том земљом био очаран, јер се људи тамо добронамерно односе према Русима, ускоро ми је постало јасно да се српска елита понаша друкчије.

Сергеј Правосудов

Објаснили су ми да су практично сви представници српске политичке елите у вези с тајним службама САД, Велике Британије, Немачке и других држава. На јесен прошле године био је објављен мој чланак под насловом „Разочаран у Србију“, у коме сам писао о противуречностима између српског народа и елите. Тај чланак изазвао је бурну дискусију у Србији – једни су ме нападали, други хвалили. Међутим, више од свега изненадила ме је чињеница, да нико од мојих противника није порицао информацију о томе да се политичка елита Србије фактички налази под контролом страних тајних служби. Кад би се у Русији појавила вест да неко из руководства земље сарађује са страним тајним службама, тог би човека сматрали издајником и било би му тешко да одржи свој положај.

У Србији је ситуација другачија. Колико сам схватио, ту представници елите сматрају да је неопходно сарађивати и са више страних шпијунских служби, да би се, путем подршке из иностранства, учврстио свој положај у земљи. Надати се да ће таква елита заступати интересе српског народа било би веома наивно. Парадокс је, међутим, да народ за ту елиту гласа. Зашто не гласају за оне партије које иступају за савезништво с Русијом? Срби су ми то објашњавали тиме што је народ обманут медијском пропагандом, пре свега телевизијом. Али постоје и извори и медија на интернету, где се могу добити алтернативни подаци. Почетком марта поново сам био у Београду, на руско-српској конференцији. Тамо сам сазнао да истраживања јавног мњења показују да више од 60% Срба сматра да су за неуспех пројекта „Јужни Ток“ криве САД и ЕУ. Из тога произилази да Срби не верују медијима, која су за неуспех пројекта оптуживала Русију.

Често имам прилике да разговарам са Србима а, поштено да кажем, многи од тих разговора своде се отприлике на: „ми волимо Русију – дајте нам пара“. На то ми дође да им одговорим: „а ја волим Србију – дајте ви мени пара“. Практично сви Срби с којима сам имао прилике да се сретнем говоре: „Русија треба код нас да отвори ТВ станицу на српском језику, да финансира оснивање проруске партије а ми ћемо онда можда за ту партију гласати“. Срби ту стално истичу пример Американаца, коју управо тако поступају.

Русија, међутим, не може да се мери са САД по количини долара, из простог разлога што се долари штампају у САД, а не у Русији. Тиме САД контролишу елите других земаља и терају их да раде за интересе Американаца а не својих сународника. Русија предлаже другим земљама обострано корисне пројекте, чије би остварење служило на добробит грађана тих земаља. Под таквим условима није јасно зашто би Русија морала да контролише елиту Србије или Бугарске. Русија би желела само да елите тих земаља почну да раде у корист својих народа и ништа више од тога. Али управо баш то изостаје

Западна пропаганда сво време говори о томе да би државе требало да се боре да привуку иностране инвестиције. По тој логици произилази да би Србија требало да плаћа рекламу по руским медијима, не би ли привукла инвестиције из Русије. Међутим, очигледно је да ово не важи за руске инвестиције. Русија мора да се бори за право да може да улаже свој новац у изградњу инфраструктуре за пренос гаса у Србији. Пошто Србији нико други не предлаже никакве друге алтернативне пројекте за транспорт гаса, одустајање од руског пројекта значи да никаквог преноса гаса неће ни бити. Изгледа као да Србија баш то жели.

У Бугарској су се такође надали да ће после уласка у ЕУ и у НАТО доћи до навале иностраних инвестиција. То се, међутим, није десило. Бугарска економија била је уништена а западне инвестиције уложене су у изградњу тржних центара, где се продају инострана роба и намирнице, као и у изградњу друмова, по којима иностране превозничке фирме возе ту робу. Живот у Бугарској одвија се у приморској области, где је више од 400 хиљада кућа и станова у власништву Руса. Руска фирма ЛУКОИЛ, која је власник рафинерије у Бургасу и мреже бензинских пумпи, највећи је порески обвезник у Бугарској. Чак су и плате у Бургасу изнад просека плата у Бугарској.

Због масовне незапослености милиони Бугара одлазе да раде у иностранству. Наталитет је опао до негативних вредности. Резултат тога је да се становништво Бугарске, која је 1990. године имала 9 милиона становника, данас смањило на 7 милиона. Прогнозе су да ће 2050. године у Бугарској живети 5 милиона људи, од којих ће већина бити Турци и Цигани. Последица свега тога биће да ће на наше очи нестати народ који у Европи живи више од 1.000 година. Кад о томе говорим са Србима, поражава ме реакција неких од њих, који кажу: „ма само нек Бугари изумру, Софија ће тада постати српски град“. И то говоре и високо образовани људи с докторским титулама. Било коме ко нормално размишља биће јасно да на тај начин Софија неће постати српски град – јер и Србија срља у пропаст исто као и Бугарска. Сва је вероватноћа да ће Софија постати турски град.

Разумем да су односи између Србије и Бугарске веома сложни.Ове земље више су пута међусобно ратовале. Међутим, кад је већ и само постојање Срба и Бугара дошло у питање, мора се тражити оно што словенске народе сједињава, а не сећати се старих свађа. Али Срби не могу да се договоре ни сами између себе. Кад са Србима разговараш, чудиш се што они сво време говоре један против другога. Обавезно ће ти рећи да су већина Срба „лоши Срби“. Зависно од тога с ким разговараш, ти „лоши Срби“ биће Београдски, Војвођански, Босански, Црногорски и други Срби. А ако неког Србина и похвалиш, одмах ће ти рећи да он заправо није никакав патриот, него је масон или агент ЦИА. Чак ни косовски Срби, који се налазе на ивици физичког опстанка, не могу међу собом да се договоре. Ово је веома страшно.

Кад разговараш са Србима увек се чудиш томе што они сво време говоре о прошлој слави и великој историји своје земље – али практично никада не говоре о будућности Србије. Очигледно је да, ако се настави као до сада, Србија нема будућности. Запад одређену будућност предлаже некаквим посебним Србима, који раде против своје земље. Неки Срби своју будућност виде у емиграцији. Али Србија као високо развијена и јака земља Западу није потребна.

Већина Срба то веома добро схвата. Могуће је да су Србе сломили бомбардовањем 1999. године и да се они боје да се тај кошмар не понови. Данас и Русија, исто као и Србија, на својој кожи осећа притисак санкција Запада. Али Русија ће се борити за своју слободу, јер код нас још увек има много људи који ће радије и да умру у борби, него да живе на коленима. Да ли је у Србији остало још таквих људи? Одговор на то могу да дају само Срби. А баш од тога зависи и одговор на друго питање – оно које сам поставио у наслову овог текста – има ли Србија будућност?

Аутор је директор Института националне енергетике Русије

Превод: Коста Митић

Опрема: Стање ствари

(Васељенска, 27. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3TF

Categories: Преносимо