Биној Кемпмарк: Скопље, кич и Мајка Тереза или Измишљање Македоније

(CounterPunch, 26. 2. 2015)

Скопље.

binoy-kampmarkНационални идентитети све чешће знају да буду тек натегнуте измишљотине министарстава културе и пропагандиста. Њихове борбене формације, радни комитети, нестрпљивим потезима пера, службеним прокламацијама и пажљивим одабиром оног што ће сами да прогласе за историјске чињенице, одражавају свој сопствени чудан укус. А за то је неопходна и поприлична доза обичног тртљања, чак и зловоље, као и спремност да се мало натегне нека историјска чињеница. Све неодговарајуће чињенице или подаци захтевају било да буду одбачене и оспорене, било да буду на инвентиван начин убачене у ту нову истину.

Серија управо таквих активности постане очигледна чим се путник-намерник нађе у Скопљу, граду који је и престоница Републике Македоније. Чак и само име ове државе је постало предмет спора са Грчком, која очајнички покушава да спречи било какву могућност испостављања територијалних претензија на властите северне области и са [грчким] наметањем неспретног званичног назива ове државе – „Бивша југословенска република Македонија.“ Но, већину држава је Скопље већ успело да убеди да прихвате њихово гледиште, или су те државе у најмању руку остале недовољно импресиониране оваквим грчким cri de coeur (страственим покличом).

Изашавши из аутобуса на централној градској станици човек буде затечен типично балканским блатом и прљавштином, са носом нападнутим испарењима од којих се отежано дише. А опет, једна тема све то одмах успева да надвлада: претерано егзалтирано и упорно настојање да се македонски идентитет – идентитет ове пост-југословенске државе – поистовети са напорима, освајањима и утицајима античке Аргеадске династије. „Александар Велики”, рекао је претходни министар иностраних послова Антонио Милососки, “није имао ни пасош ни крштеницу”.

Службене власти у Атини се, с времена на време, упуштају у редовне тираде којим настоје да се супротставе македонским напорима да присвоје Александра III („Великог“), његовог оца, Филипа II Македонског, и читаву ту краљевску кућу, и да је представе као херојску манифестацију властитог државног система веровања. А требало би да им је добро познато то да је опсесија Грка оживљавањем хеленизма била оформљена још одавно, да њу карактеришу налети урбаних деструкција из деветнестог века, када је древна Грчка постала светски мотив „par excellence“. На њихову жалост, око овога постоји читав низ јаких ривала. Свако би хтео да добије прилику да загризе у сласни „колач“ богатог Александровог наслеђа. А цена тога је, међутим, до данас нарасла на преко 200 милиона евра, а и расте даље.

Чак је и културолошки кич, када га помешате са нешто мало политичке озбиљности, у стању да дејствује као бомба у култури. Изненађујуће је да је једна од експлозивних каписли, барем у симболичком смислу те речи, био и сам споменик Александру Великом, који се са свих својих 22 м висине уздиже са централног градског трга. Скулптура је на помало гротескан начин узнемиравајућа. Букефалову позадину, као код неке генетски модификоване животиње, красе енормно велики и јаки мишићи, а то хормонално чудовиште је узјахао једнако чудивишни господар.

Статуа представља вулгарни прекор из Скопља усмерен према Атини, неку врсту “нашег начина да им покажемо прст” како је октобра 2010. то представио Милососки. „Оспоравају нам право да будемо Република Македонија, али не могу да нам оспоре и право да присвојимо лична имена.“ За аеродром, за аутопут, који оба носе Александрово име, присвојено из давних античких времена.

Археолошки музеј је још једно из серије нових модерних здања ове „Земље чуда“ (wonderland) која од скора красе обале Вардара, а дом је нечег што они сматрају да је храм културе. То је међутим, тек нешто што би потражили они који и сами очекују да буду нахрањени тешко сваривим, пропагандом обогаћеним оброком о великанима македонских народа. Посетилац ће се вероватно запитати да ли овај бели слон од грађевине чува у себи ишта више од тек неколико изложака на којима је ознака „Made in China“ пажљиво склоњена од погледа. Таква су осећања неминовно непријатна, а њих ни мало не успева да ублажи ни сасвим очигледна спретност локалаца, и сама помешана са значајном дозом лукавства.

binoj-1

Водичи који су вам за посету музеју додељени се увелико надају да ће успети да код вас надвладају било који такав снобовски презир. Водич представља прави мали „комитет“ представника културе у пуном замаху. То је један изненађујуће пун ентузијазма млад човек, у пуном контакту са својим слушаоцима, а сав у напону да изнађе оно што сам назива „паралелама са другим народима“. (Ако му на пример кажете да сте Данац, биће вам саопштено како су ваши преци, у неко доба ваше историје, подјармили древну македонску престоницу.) Тура за обилазак музеја је заиста изузетно расплинута, ситничаво конципирана, а и прилично исцрпљујућа.

На десетине назива племена и народа убачене су и све промешане у том котлу, почев од периода Неолита – карактеристичног по обожавању крупних фигурина богиња плодности са наглашено широким куковима, па све до Панонских принцеза и високих свештеница које су своју срећу делиле са међусобно супротстављеним краљевима и племенским поглавицама у стању врло вероватне опчињености опијатима. Изложене су реконструкције погребних обичаја. Изложене су и гомиле металних новчића.

И док истовремено нема никаквог разлога да вас изненади чињеница да је ту изложена дуготрајна и чврста валута отоманских Турака, историјски опојна валута Александровог царства или она из римског периода, или она која их и даље као уклета прогања – српских владара из 14. века, или новац који је после ње уследио, млетачки грош (grosso), сребрњак искован у венецијанској ризници, скептик не може а да себи не постави и овакво питање: „Како је уопште једна од најсиромашнијих европских држава успела да себи приушти обако богату колекцију?“ Штавише, то је колекција типизирана по уредно поређаним одредницама, изложена у маниру каквог ексцентричног страственог нумизматичара. Већина таквих земаља је богата бројем још увек нерестаурираних налазишта из грчко-римског периода, али су њихове ризнице ипак углавном сиромашне.

Одговор на то би могао бити да су македнске власти све до недавно ужурбано припремале цигле и малтер, све у покушајима да своју престоницу преобразе. То је само још једно историјско преглумљивање (historical re-enactment), тема какве сугерише чак и познати стари „Камени мост“ – којем је садашњи облик задат од стране отоманских освајача, султана Мехмеда II, негде између 1451. и 1469. Они чије су симпатије више на страни Срба, преферирају други његов назив, „Душанов мост“, по српском владару Стефану Урошу IV Немањићу, тј. Душану Силном.

Град је био принуђен да још једну драматичну трансформацију проживи после катастрофалног земљотреса 1963, који је тај град са земљом сравнио уз до тада недоживљени ужас и страдање. Хотел Македонија је тада престао да постоји, скупа са свим људима у том тренутку смештеним у њему, осим једног предузетног човека који је спас нашао затворен у фрижидер док се око њега све рушило и мрвило. Други један се спасао у кади у којој се у том тренутку купао, мада је његово питање кад су га на крају спасли било само ко је „у том рату победио?“. Занимљив делић градских тривијалности је и тај да је једна од ретких зграда које су тај злокобни потрес успеле да преживе данас посвећена успомени на Мајку Терезу.

Оно што ни земљотресу није успело да уништи, успело је лошем укусу отелотвореном у пројекту “Скопје 2014”. Помпезне грађевине срамотно стоје насупрот нових мостова постављених преко Вардара – а остављају утисак пропалог покушаја да се створе фронтали налик онима културно-забавних здања у центру Лас Вегаса, наводно замишљених тако да дах пролећа унесу у иначе учмалу градску естетику.

Барем у том смислу, напори учинјени у правцу овакве културолошке мимикрије јесу успели – ником није успело да га бар на неки начин не забаве извајане фигуре размештене по овим новим мостовима. Замишљене су тако да представе сваког иоле значајнијег појединца који је на било који начин, ма како лабава и крхка та веза била, повезан са новим македонским земљама.

Ту су и неки сасвим заборављени владари који овако постављени на Мосту цивилизација делују сасвим изгубљено, али ту су и неки од скоријих композитора, певача и писаца за које се у Македонији тврди да су светски познати, а они су постављени на другом мосту, Мосту уметности. Када се човек сусреће са ликовима из антике, неминовно је да ће да зине. Везе које постоје између тако ексцентричног ентитета каква је данашња Мекедонија и Филипа II Македонског су једнако чврсте као везе између данашњих Скопљанаца и потпуно измишљених древних ванземаљаца Ериха фон Деникена.

binoj-2

Статуе поређане на мостовима саме по себи све делују као непотребно претрпавање које посматрачу нужно иде на живце, ниједна од њих нема никакву, чак ни само извештачену, унутрашњу живост, а све оне подсећају на најјадније могуће копије одливене у најјаднијим од јадних ливачких радњи. За претпоставити је да би грчка традиција, којом овакво Скопље покушава да се украси, успела да и у мермеру сензуалност и живот изрази и каналише, па да чак и самом камену удахне некакав живот и топлину. Уместо тога, све скупа изгледа као да су унајмили неког нижеразредног соц-реалистичног вајара, пулена давно несталог Чаушесковог режима – или у најбољем случају неког од његове деце. Такав ниво историјског узбуђења човек може да добије и од ротирајућих пластичних фигура Дизнијевих фигура Микија или Шиље.

binoj-3

Неке од локалаца иритирају знатни трошкови овог пројекта; други се радије окрећу проблемима у вези са историјом. Но, није само Дизниленд варијаната Александра Великог оно што људе највише брине. Пре ће бити да је то прсисуство Срба, персонификовано у скулптури Цара Душана. Децембра 2013. су Албанци, на прилично бунтован начин, покушали да сруше његову статуу. Албанска НВО под називом „Пробуди се“ тврдила је да је “подизање споменика српском окупатору очигледан знак кризе идентитета, или најобичније србофилије оних који су га на том месту поставили” (Balkan Insight, 9. дец. 2013). Један од парадокса балканског изобиља јесте и тај да појединачни идентитети инсистирају на својој чистоти, иако су и сами производ векова дуге хибридне егзистенције.

Криза идентитета евидентно постоји и у другим архитектонским формама, премда и оне више говоре о атрактивности забаве и о новцу него што преносе било какву културолошку поруку. Набубрела конструкција галије, брода-ресторана усидреног на обали Вардара, томе управо даје сасвим заокружени нагласак. Својим присуством на том месту и ми сами сведочимо о једном прилично збуњеном казину у којем карте културе деле неки врло сумњиви крупијеи.

Једна једина област у којој принуда историје обитава са каквом-таквом уверљивошћу јесте Бит Пазар, стара турска четврт. У њој су преживеле уске уличице, типичне за старински турски урбанизам. Ту је и величанствена камена тврђава, Кале, суморни надзорник који бди над градом у којем хаотичне теме не престају да кључају и врију.

binoj4

Зграде из отоманског периода делују помало поклопљене, али свеједно поседују сасвим специфичан шарм – са проширеним спратовима оне изгледају као да би да поклопе улице, да преко њих избаце своје зглобове, да испруже своје огранке па да их својим рукама поклопе и обгрле. У њима су су устоличиле бројне кујунџијске радионице и златаре. У њима постоји и изузетно висок ниво лажног сјаја – бљештавих хаљина са дречавим украсима и шарама, које би да вам натерају сузе на очи. Ту су и продавци познатих минијатурних ципелица које висе нанизане попут црвених папричица. Ту можете да купите и живописно украшене ручне млинове за кафу. А све је то прекривено халабуком турске музике и вревом са албанске пијаце.

Нема друге скулптуре која би боље одсликавала класичан покушај ре-креирања и дисимулације од саме Мајке Терезе, чија се легенда о откривеној моралности као утвара провлачи читавим овим градом. Ањеза Гонџи Бојаџиу (Anjezë Gonxhe Bojaxhiu), што је име под којим је она рођена, уредно је мирисом мирте и тамјана већ увелико окађена од бројних њених хагиографа, међу којима је најзапаженији био њом опијени Малколм Магериџ (Malcolm Muggeridge) са својом књигом „Нешто предивно за Бога“ (Something Beautiful for God) из 1970. године. Он ју је још тада поставио на брзу пругу до светитељства, са поенима потребним за њену беатификацију, које је као врхунски брокер прикупио у свету милосрђа и религиозног проводаџисања. Њено присуство у граду је свеобухватно. Њене баналне молитве исписане су по зидовима зграда. Има је и на хиљадама модела магнета за фрижидере.

И док је покојни Кристофер Хиченс (Christopher Hitchens) позу умрле Мајке Терезе оценио као позу манипулативног доброг патуљка душа и тела у распадању, а коју је најбоље описао у својој књизи, више памфлету, „Мисионарска поза“ (Тhe Missionary Position), као коначни изговор за каналисање властите нечисте савести у лечење сиромаштва, беде и болести, Тереза је и сама показала, више него било која друга моронска књига о само-помоћи, колику снагу може да има поновно измишљање саме себе (self re-invention). Онако како је Св. Фрања из Асизија, прихватајући сиромашне прихватио и лепрозне (према њеним властитим речима датим у интервјуу 1981, “сусрет са лепрознима је управо пресудно формирао Св. Фарњу”), тако су и сиромашни из Калкуте пресудно формирали Мајку Терезу. Она је чак сурово осромашене схватала на начин сличан оном на који године 2014. можемо да разумемо и статуе постављене у Скопљу – као један запањујући естетски напор. “Има нечег задивљујућег у сагледавању начина на који сиромашни прихватају ту своју муку, нужду да пате страсно као Исус.” Истину говорећи, све је то само до максимума доведена гротеска (grotesquery).

Током 2013. су троје канадских академика, Серж Ларив, Карол Сенешал и Женевјев Шенар (Serge Larivée, Carole Sénéchal and Geneviève Chénard), испитивали податке записане о Мајци Терези, па су открили да заједљиве примедбе које су на њен рад стављали Хиченс и други критичари доиста треба озбиљно схватити. Блажена фигура се показала као препредена и једнако загонетна као и било који службеник владе у Скопљу – јер и ту су доступне само најгрубље процене трошкова за пројект „Скопје 2014“. И Мајка Тереза је, у истом смислу, приказала “сумњив начин располагања средставима која је примила” (према Studies in Religion, 15. јан. 2013). “Судећи по више него шкртом и тврдичком пословању Мајке Терезе, човеку остаје да се запита где су завршили сви ти милиони долара донирани за најсиромашније међу свим сиромашнима?”, поставио је Лариве своје коначно питање на вебсајту Универзитета у Монтреалу (1. марта 2013).

И њени религиозни погледи, као и општи ставови о бризи за сиромашне, такође су оцењени као догматски. Угледни британски медицински журнал Лансет (The Lancet) је септембра 1994. објавио чланак Р. Фокса (R. Fox) у којем се тврди да је ред Мајке Терезе имао лоше и недовољно обучено особље, па да са њима није успевао да обезбеди иоле задовољавајуће медицинске процене својих пацијената. Исто је опште правило важило и за највећи део њеног прихватилишта. А по још оштријем, Хиченсовом, суду њено је уточиште имало и користило уређаје који су били тек „рудиментарни, ненаучни и километрима далеко од било којих модерних концепата о оном што би медицинска наука требало да чини” (Free Inquiry, 30. септ. 1996).

Заводљиве преваре ходају на дугачким ногама, па су зато у стању далеко да стигну и да се тамо дуго и упорно одрже. Мајка Тереза се, у том смислу, показала као сасвим модеран трговац-комерцијалиста, ударајући на его код неких људи, а сламајући срце другима. Такав њен дух као да прожима и сам скупи пројекат ревитализације „Скопје 2014“. Цитираћемо речи једне друге личности јаког ега, човека који се и сам бавио маркетингом у стварима морала, Боба Гелдофа: “Због начина на који је она разговарала са новинарима закључујем да је била једнако вешт манипулатор као и било који енергичан и високо способан амерички експерт за пи-ар.” Не треба зато да нас изненади то што су њу били спремни да слушају сви светски лидери и сви филантропи нечисте савести, ма где да су били. А ако је баш то онај врхунски рецепт за успех, онда ће и пркосни, жилави и отпорни Скопљанци добро знати којим би путем требало даље да иду.

Др Биној Кемпмарк (Binoy Kampmark) је предавач на РМИТ Универзитету у Мелбурну, а као гостујући професор из земаља Комонвелта (Commonwealth Scholar) предавао је на Севин колеџу Универзитета у Кембриџу, УК (Selwyn College)

Са енглеског превео и белешку о аутору написао: Стеван Бабић

Наслов и опрема: Стање ствари


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3CR

Advertisements


Категорије:Посрбљено

3 replies

  1. „Антиквизација Македоније“ је процес које мног македонски интелектуалци, али и обични грађани, осуђују. Ипак, има неке користи од тог процеса нпр. улагање у археологију, Србија не може да сачува ни Винчу од канализације даље да не говоримо. „Измишљање Македоније“ се може прихватити као ознака за ову „антиквизацију“ у Хобсбаумовом значењу, али не бих волио да пријатељи многонапаћени Македонци то схвате као властито негирање.
    Истина о „Мајци- Терези“ једном од митова 20. вијека је најбољи део овог чланка, као и врстан превод, на какве смо навикли, од Стевана Бабића.

    Свиђа ми се

  2. По мом суду непотребно оштар текст. Јесте македонско конструисање старине помало комично али је на српском и македонском било далеко квалитетнијих и релевантнијих текстова на ову тему.

    Не могу да докучим каква је веза мајке Терезе, њеног хуманитарног рада и подизања споменика заснованих на античком псеудонаслеђу? Ко да је хтео да по сваку цену нагрди Македонију па убаци све шно што би евентуалном читаоцу могло бити интересантно.

    Свиђа ми се

  3. Из пуке радозналости питам: које је нације била мајка Тереза, на крају?
    Питам зато што сам читао са је могуће да је Цинцарка.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s