Жан-Арно Деранс: Косово, црна рупа у Европи – на трагу трговине органима

(Mediapart.fr, јул-август 2012)

У децембру 2010. године, Дик Марти је Савету Европе представио сензационалан извештај у којем осуђује трговину органима којом се бавила албанска герила за време рата на Косову. Изричито је споменуо име садашњег косовског премијера Хашима Тачија, који ће касније све негирати. Европска мисија ЕУЛЕКС је добила задатак да истражи ту трговину. Међутим, данас су сви погледи усредсређени на једну чудну парницу, која траје већ месецима у главном граду Косова, у Приштини. Ради се о суђењу болници Медикус, које је почело у октобру 2011. године, на којем председавају локалне судије и један међународни судија из мисије ЕУЛЕКС.

sm-1

 Дик Марти неће сведочити пред тим судом. Имунитет бившег члана парламентарне скупштине Савета Европе га ослобађа од те дужности, као што је та институција и потврдила прошлог јуна. Оптуженичка страна је бившем швајцарском посланику послала позив на суд. Али он није желео да буде принуђен на то да ода имена сведока које је срео за време истраге из једног основног разлога: на Косову још не постоји ефикасан механизам заштите сведока. Открити нечије име би било исто што и осудити на смрт особу која је имала храбрости да прича.

sm-2-240До 2008. године, клиника Медикус је била мала болница на периферији Приштине, у власништву уролога Луфтија Дервишија. „Волонтери“ из Азербејџана, Казахстана, Индије, Пакистана или из Русије и Молдавије, су тамо долазили да продају своје бубреге, који су били трансплантирани богатим западњацима. Афера је пукла крајем 2008. године када се један давалац органа онесвестио у холу приштинског аеродрома. Човек је управо био оперисан, а полиција је констатовала велики ожиљак уздуж његових леђа.

Даваоцима су обећавали 15 до 20 хиљада евра по бубрегу, док су примаоци плаћали 80 до 100 хиљада евра. Међутим, 20 даваоца никада нису били плаћени, а други су били „напуштени као искоришћени материјал“, како је то рекао амерички тужилац, Џонатан Рејтел.

Извештај Дика Мартија не тврди да постоји веза између афере Медикус и трговине органима која је практикована за време рата. Међутим, многе личности које су у првом плану, се појављују у обе афере. Сам Луфти Дервиши је близак Хашиму Тачију. И још једна личност игра главну улогу у оба случаја: Шаип Муја, бивши герилски лекар и бивши „саветник за здравствена питања“ премијера Тачија.

Да ли је клиника Медикус преузела од 2002-2003 трговину органима коју су упражњавали на ратним затвореницима које је УЧК држала у Албанији, трговину која се природно угасила када су и последњи затвореници били убијени? Ако је то тачно, како је могуће да међународна администрација – мисија УН, НАТО, разне ЕУ и ОЕБС агенције присутне на Косову, а да не говоримо о многобројним западним обавештајним мрежама – није ништа знала?

Према извештају Дика Мартија, српски и ромски заробљеници, које је у лето и јесен 1999. године заробила албанска герила на крају рата, су одведени у Албанију где су убијани ради трговине органима. УЧК је имала мрежу тајних затвора у Албанији, који су већ служили за „прихватање“ албанских противника, нарочито припадника Демократске Лиге Косова, партије Ибрахима Ругове, важне фигуре косовског отпора Милошевићевом режиму.

Глуве и слепе међународне мисије

Мапа тих тајних затвора на северу Албаније – нарочито једна стара касарна у селу Кахан, или магацин у суседном граду Кукес – је доста позната. Од лета 1998. године, село Кахан је борцима УЧК служило као позадинска база са које су илегално улазили на Косово и тамо односили оружје. У пролеће 1999, у старој касарни су се налазили албански затвореници који су припадали политичким покретима ривалима УЧК. У својим ратним мемоарима (Blood on My Hands: A Surgeon at War, Wild Dingo Press, 2010 – „Крв на мојим рукама: хирург у рату“, Вајлд Динго Прес, 2010) аустралијски хирург, Крејг Јуришевић, волонтер у УЧК, описује камп у Кахану објашњавајући да су тамо долазили и амерички официри за везу: они изгледа никада нису видели притворни центар, који се налазио на сред тог мајушног села.

sm-3

Српски заробљеници су пролазили и кроз друге центре, као кроз фамозну „жуту кућу“ у Бурелу, о којој је писала Карла дел Понте у својим мемоарима („Лов. Ратни злочинци и ја“, 2009), кућа која је служила као „пробирни центар“, а нарочито као „клиника“ у приватној кући у селу Фуше Крује, недалеко од међународног аеродрома у Тирани. Ту су погубљени затвореници, одмах после чега су им вађена оба бубрега, и чак и неки други органи.

Ова трговина органима је вероватно повезана са релативно малим бројем затвореника – неколико десетина – док су стотине српских и ромских цивила били киднаповани и одведени у Албанију – одакле се нико више није вратио. Док су Србе свакодневно киднаповали у јесен 1999, међународне организације присутне на Косову – ни мисија УН (УНМИК) којом је руководио Бернар Кушнер, ни КФОР, НАТО мисија, која је имала тада око 40 000 војника на целој територији Косова – нису истраживале ове нестанке.

У јесен 1999, Хелсиншки комитет за људска права у Новом Пазару у Санџаку, српском региону на граници са Косовом, врши први истрагу. Њихов извештај открива постојање мреже малих притворских центара широм Косова: у питању су изоловане куће, гараже, хангари, у којима се налазило неколико српских затвореника, понекад више десетина, највише педесетак мушкараца. Сви ти центри су били под директном војном одговорношћу УЧК. Када је тај извештај објављен, немачки генерал који је управљао КФОР-ом, је категорички негирао постојање таквих центара, а које је касније ипак било потврђено.

Чудно је то да тај извештај Хелсиншког комитета Санџака данас не може да се нађе, а председник Комитета, Шефко Аломеровић је умро од рака. Овај босански интелектуалац, противник Милошевићевог режима, је био демократски борац без трунке сумњиве репутације. Именом је цитирао шест таквих притворских центара, тврдећи да су све прикупљене информације послате УНМИК-у и њиховим регионалним канцеларијама – што је тада међународна организација демантовала изјавом свог портпарола, Сузане Мануел.

Извештај Хелсиншког комитета се ослањао на сведочења српских „детектива“, које су ангажовале породице несталих и који су служили као посредници са албанским отмичарима. Ни данас немамо све цифре, али неколико стотина отетих Срба су ослобођени уз новчану накнаду. Други су били заробљени да би служили као размена за албанске затворенике који се налазе у Србији.

Извештај Хелсиншког комитета

Извештај Хелсиншког комитета је такође био први који је споменуо могућност трговине органима. У документарном филму приказаном на Канал Плус („Трговина органима: скандал у срцу Европе“, Ванина Канбан, 2012), Бернар Кушнер је признао да су на Косову у јесен 1999 постојале „разне врсте трговине“, али је тврдио да „никада није чуо за трговину органима“. Тада су међутим кружиле такве гласине на Косову и врло је мало вероватно да оне нису стигле и до ушију шефа УНМИК-а. 2010. године, посећујући Косово, Бернар Кушнер је прснуо у смех, вређајући једног српског новинара који се „усудио“ да му постави питање о хипотези трговине органима.

Иако је Бернар Кушнер био убеђен у то да је таква трговина била немогућа, право питање је зашто није покренута ниједна истрага о нестанцима неалбанских цивила, о вансудским притворима, о убиствима и отмицама, као и о „гласинама“ о самој трговини органима… Зашто је међународна администрација на Косову одлучила да одговори порицањем и незаинтересованошћу за те доказане трагедије и ужасне претпоставке које су кружиле?

Све је изгледа било организовано да та афера никада не угледа светлост дана, а непријатна ситуација Карле дел Понте може вероватно да се објасни огромним притисцима који су били над Тужиоцем Хашког трибунала. Иако је она била прва која је дала налог за истрагу „жуте куће“ у Бурелу, Карла дел Понте је изгледа дала наређење за уништавање важних доказа. Она је иначе објаснила да су је „спречили“ 2004. године да отвори истрагу…

Наравно, сви они који покушавају да демантују постојање трговине органима, прстом показују на те контрадикције Карле дел Понте, иако нам је тешко да замислимо зашто би бивши тужилац измислио једну такву ужасну причу… Скептици такође сумњају у техничке и медицинске могућности одстрањивања органа у Албанији. Међутим, лекари се једногласно слажу у томе да је овај аргумент неважан ако причамо само о одстрањивању органа – и ако питање живота донатора није било узимано у обзир. У ствари, главно питање се налази у мрежи која је омогућавала извоз извађених органа и њихово слање на светско тржиште.

Са те тачке гледишта, истрага клинике Медикус може да донесе важна сазнања. По сведочењима које су сакупиле организације „несталих“ Срба, последњи српски затвореници са Косова који су још увек живи, су виђени у Албанији крајем 2001. године. После тог датума, треба претпостављати да су сви ти Срби отети 1999, мртви – било да су служили или не за трговину органима.

Годину дана касније, клиника Медикус се отвара. Шаип Муја је од почетка повезан са том институцијом. Блиски сарадник Хашима Тачија, бивши портпарол УЧК и шеф Демократске партије Косова, Шаип Муја је уролог. Такође је постао међународни реномирани специјалиста за теле медицину, којег редовно зову на међународне конгресе. По извештају Дика Мартија, Шаип Муја је управљао и сам вадио органе убијеним српским заробљеницима. После рата, добио је велику међународну помоћ како би опремио универзитетску болницу у Приштини центром за теле медицину.

Шаип Муја је иначе повезан са Међународном фондацијом виртуелне болнице (International Virtual e-Hospital Foundation), међународном мрежом теле медицине, којом управља косовски хирург из Америке, доктор Рифат Латифи. На челу те угледне организације, базиране у Остину у Тексасу, се налази и велики број других Косовара, који иначе нису сви лекари: новинар Вехби Бајрами се тако налази у савету директора. Родом из Прешевске долине, настањен у САД од 1990, овај публициста игра важну улогу у косовској дијаспори, као „веза“ са бившом УЧК.

Међународни канали

Судећи по његовом интернет сајту, та фондација организује пројекте у Албанији и Нигерији, али Косово остаје њен „гравитациони центар“. Центар за теле медицину у Приштини је под окриљем ове фондације, добио велике дотације ЈуЕс Ејда (US Aid), као и од америчке војске, али ни неке европске државе нису заостале у томе.

sm-4

Шаип Муја је написао неколико чланака о теле медицини са својим немачким колегом, Матијасом Рајникеом (Matthias Reinicke), који је између 2001. и 2006. године био директор оделења Европске Агенције за реконструкцију на Косову (ЕАР). Он је „надгледао“ доделу важних тендера у сектору теле медицине, углавном додељени фирми Сименс.

Идеја о развоју теле медицине одговара стратешком избору који је релевантан за Косово које са медицинске и санитарне тачке гледишта, није довољно опремљен. Захваљујући крајњој дарежљивости финансијера као што је ЕАР, приштинска болница је купила материјал за телетрансмисије које могу да имају употребу која превазилази медицинске потребе… Да ли је центар за теле медицину служио за развој међународне мреже захваљујући којој се развио бизнис у клиници Медикус? Нагло одушевљење Шаипа Мује за ову медицинску праксу на даљину, буди доста сумње.

Мрежа која се развија у Албанији све до стварања клинике Медикус, је и онако имала међународне контакте, који су можда тражили да се настави са набавком органа, када се „резерва“ српских заробљеника испразнила.

Два пресудна „партнера“ албанских лекара, су ухапшени на основу међународних налога за хапшење које је издао ЕУЛЕКС: турски хирург Јусуф Ерцин Сонмез, са поетским надимком „доктор лешинар“, и Израелац Моше Харел, ухапшен крајем прошлог маја, са другим осумњиченима чији идентитет није откривен. Ова хапшења би могла да потврде хипотезу постојања косовско-израелског канала за трговину органима. Међутим, сви ти осумњичени су ухапшени у својим земљама, које не изручују своје грађане другим државама.

Истраживања о Медикусу тешко долазе до сазнања о међународним каналима, који су неопходни за развој трговине органима. Шта више, ова истрага је раздвојена од оне која се води у вези са трговином органима коју је наводно водила УЧК за време рата. Западне државе су блокирале овакве покушаје, одбијајући стварање специјалног суда, којег су толико тражили Дик Марти и Карла дел Понте. На крају, ове истраге воде специјалне јединице повезане са европском мисијом ЕУЛЕКС, али су САД захтевале да оне воде ту јединицу. Значи, тужилац Џонатан Рејтел сада води истрагу, одбијајући сву „превремену“ комуникацију са медијима…

Последњих месеци је међутим било и напретка. Тако је крајем маја ове године, албански парламент напокон дозволио ЕУЛЕКС-у да рашири своју истрагу и на албанску територију, што би помогло да се потврди и прецизира мапа „тајних затвора“ УЧК. Да ли ће такође бити могуће да истрага дође и до података о политичким одговорностима и саучесништвима, нарочито у оквиру међународих мисија на Косову?

„Године 1999, ниједан злочин није могао да буде почињен на Косову без Кушнеровог знања. Наши шефови су разбојници који су преокренули смисао наше борбе, али нису могли да почине своја недела без заштите коју им је пружила међународна администрација, која је ипак била ту да теоретски доведе Косово у ред. На крају 1999. године, прави кум, шеф мафије се звао Бернар Кушнер“, каже Наим Мифтари, некадашњи кадар УЧК, који од сада сведочи отворено у више јако осетљивих суђења…

http://www.mediapart.fr/journal/international/200712/kosovo-un-trou-noir-dans-leurope-1-sur-la-piste-de-trafics-dorganes

Косово, црна рупа Европе: крваво освајање УЧК

„У лето и јесен 1999. године, све је било могуће на Косову, свакакви злочини, освете, све врсте трговине. Све се одвијало малтене на очиглед свих, али две државе су биле посебно добро информисане о свему што се тамо дешавало: Француска и САД.“ Човек који овог пролећа овако говори у једном приштинском кафићу, у друштву своја два нећака који су и његови телохранитељи, није само једноставан сведок.

Наим Мифтари је био један од првих чланова Г2, обавештајне службе албанске гериле, којој се придружио већ у априлу 1998. Он је рођен 1967. Као и други млади Албанци са Косова, он се придружио хрватским војним снагама када је почео рат у бившој Југославији 1991. године. Наим Мифтари се борио у Осијеку у склопу специјалних јединица којима је предводио застрашујући Бранимир Главаш, тренутно у затвору осуђен због ратних злочина почињеним над српским цивилима…

sm-5

Мифтари затим одлази у Немачку, где живи неколико година пре него што се враћа на Косово како би се борио преко Албаније. Убрзо постаје један од главних личности „Policia ushtarriakë“, војне полиције УЧК.

У јуну 1999. године, када су НАТО трупе управо ушле на Косово, именован је за шефа зоне Митровице, једну од најосетљивијих. Француске трупе су имале задатак да обезбеде овај град, који се одмах поделио на северни део где су се сакупили Срби, и на јужни део, којег држе Албанци. „Срео сам се са француским официрима за везу два дана пре него што су стигле француске трупе у Митровицу“, објашњава Наим Мифтари. „А затим смо остали у непрестаном контакту јер је ситуација била јако затегнута у Митровици. Французи су имали своје контакте и информаторе на српској страни. Са мном су хтели да се осигурају да ја држим под контролом најрадикалније елементе“.

За време тих првих месеци међународне администрације Косова, Срби и друге мањинске заједнице су биле мета албанских екстремиста који су вршили одмазду над њима. Али друга насиља су привлачила још мање пажње. На целом Косову, Албанци су свакодневно убијани. „Званично“ објашњење за та убиства је гласило: радило се о одмаздама, породичним осветама, које су биле заустављене за време српске челичне репресије и настављене сада када је Косово ослобођено. Предност овог објашњења је било у томе што је унапред ослобађало сваке одговорности међународне мисије: како заиста наметнути ред и закон у земљи у којој владају тако сурови и архаични обичаји као на Косову?

Обавештајне службе УЧК су се структурисале у септембру 1999: тада је званично створен SHIK (Shërbimi informativ i Kosovës), са статусом НВО. У то време постоји јака конкуренција између покрета проистеклог из албанске гериле, и ДЛК (Демократска Лига Косова), странке Ибрахима Ругове, историјске личности косовског отпора против Милошевићевог режима. Ругова се ипак повукао за време рата позивајући на престанак бомбардовања НАТО, у околностима које су и данас остале контроверзне, да би се касније склонио у Италији. Међутим, овај историјски лидер је дочекан као херој када се вратио на Косово, на велико запрепашћење герилских вођа, који су били сједињени у „привременој влади“, коју је основао Хашим Тачи за време рата.

Политичко чишћење

Почиње жестока борба у тренутку када лидери УЧК оснивају нову странку, Демократску партију Косова. У ствари, иза „небулозе“ УЧК, почиње афирмисање контроле једног лидерског језгра. Ради се о кадровима из Народног покрета Косова, тајне партије енверистичке инспирације (тј албанске верзије марксистички-лењинистичке инспирације), која се у главном налази у косоварској дијаспори у Швајцарској.

Та група народног покрета Косова је у ствари оно што бивши швајцарски посланик и бивши члан Савета Европе, Дик Марти, назива „дреничким кланом“, из мале регије централног Косова, одакле је и већина чланова. Одатле је наравно и млади Хашим Тачи, али и његов ујак Азем Шуља, као и Џевад Халити, „кум“ покрета. Џевад Халити је био сматран као агент Сигуримија на Косову, бивше тајне службе стаљинистичке Албаније. Ово језгро истовремено контролише Демократску партију Косова и „SHIK“, који је „оружана рука“ покрета.

Ово „тврдо језгро“ негује суптилну стратегију према међународној заједници, која има намеру да контролише Косово. С једне стране, Демократска партија Косова покушава да се представи као незаобилазан и „разуман“ саговорник међународне администрације. А с друге стране, она непрестано има претеће ставове постављајући се као једина сила способна да заустави „екстремистичке елементе“, које сама тајно надражује.

У својим мемоарима „Ко жели пуковникову кожу?“ (Qui veut la peau du colonel ? Paris, La Table Ronde, 2011), Жан-Мишел Мешен, бивши пуковник француске жандармерије, стациониране на Косову у јесен 1999, нас подсећа на ту „панику“ западњака који су се бојали да ће бити превазиђени због „радикалних елемената“ и који су одустали од спречавања насиља према Србима и другим мањинама, мислећи да се ради о неизбежним последицама рата. На крају су мислили да је УЧК „озбиљнији“ партнер од Руговине Демократске лиге Косова, за коју су сумњали да је „преслаба“. Да би се Косово контролисало, боље је бити у споразуму са бившим герилцима.

Французи су били суочени са додатним специфичним проблемом: док су их сматрали историјски про-српским, они су морали да управљају специфичном ситуацијом у Митровици, подељеном граду чији северни део није био „уточиште“ само за српску заједницу, већ и за полицију и тајну службу Београда.

Одржавање ове велике енклаве, која представља 18% површине Косова, је резултат тајног договора између Београда и НАТО, који је управљање препустио Французима, мислећи да ће њих Срби боље прихватити од других националних контингената КФОР. Док многи француски официри и даље чувају свој просрпски инстинкт још из БиХ, Бернар Кушнер и његови блиски сарадници сматрају да треба да дају гаранције Албанцима како би сачували своју репутацију.

Исповести једног убице покајника

Тако одлучују да се не мешају у међуалбанска насиља, који су сматрани као квази нормална епизода чишћења, нарочито док судски механизам још увек није био успостављен.

sm-6-240Међутим, идентитети жртава изазивају изненађење. „Бивши сарадници Београда“ су скоро увек познати кадрови Демократске лиге Косова Ибрахима Ругове, на локалном или националном нивоу. Бота Сот, дневни лист близак ДЛК, је држао свакодневну хронологију убистава – што је и сама редакција скупо платила убиством неких од својих новинара. Међутим, главни наслови тих новина не изазивају пажњу код саветника и агената служби који раде за разне цивилне и војне мисије, који су чак сматрали да ове новине нису довољно објективне.

Назим Бљаца је одавно требало да буде или у затвору или мртав. Бивши борац УЧК и бивши убица SHIK, признаје да је учествовао у 17 убистава. Назим Бљаца је изнео сензационална открића о убиствима у децембру 1999. године, у једној видео касети коју су представили посланици мале дисидентске странке ДЛК. Од тада Назим Бљаца сведочи као заштићени сведок у више суђења, али и даље није окривљен за убиства која је признао. Он објашњава да су сва политичка убиства била извршена под изричитим наређењима вођа SHIK: Кадри Весели и Азем Шуља.

Назим Бљаца живи у једној малој кући, у селу у близини Липљана, у централном Косову. Идентитет овог „заштићеног сведока“ и његово место пребивалишта су у теорији заштићени тајном. Али једна блиндирана кола КФОР, паркирана на ивици пута, указује на његово пребивалиште, претворено у праву тврђаву коју чувају италијански карабинијери. Око дворишта и баште, уздуж спољашњих степеница и терасе, дебели пластични црни покривачи би требало да обесхрабре оне који би хтели да убију овог сведока из даљине.

sm-7

У теорији, само родитељи Назима Бљаце могу да га посете. Међутим, новинарима је довољно после договора са њим, да се представе као „рођаци“ и италијански војници ће само површно претрести посетиоце.

Назим Бљаца радо објашњава сцену првог убиства, имитирајући егзекуцију Ибуша Кљокоција, којег је он лично убио на прагу његове куће у јуну 1999. Ибуш Кљокоци је био један од најважнијих агената државне безбедности (ДБ), тајне српске полиције на Косову. „После убиства, сви су ми честитали, давали поклоне. Кадри Весели ми је рекао да је Ибуш био благо“, објашњава бивши убица.

Покајник строго држи рачуне и сматра да је SHIK извршио 526 убистава за шест месеци, скоро 600 у једној години. „Имали смо два задатка“, наставља бивши агент. „Елиминисати сараднике који су скоро сви у ствари били кадрови ДЛК и ућуткати убиством или претњама сведоке у осетљивим суђењима, као у суђењу Фатмиру Љимају“, бившем команданту УЧК, којег је хашки трибунал ослободио кривице у децембру 2005, док су позвани сведоци нестали или су се предомислили на самом суђењу. Посланик, бивши потпредседник Демократске партије Косова, Фатмил Љимај је између осталог био и министар транспорта, оптужен за корупцију, али то је друга прича…

sm-9

Ризик којег преузима Назим Бљаца на себе је стваран. Фатмир Љимај, којег је ЕУЛЕКС поново оптужио за злочине почињене у селу Клечка, у којем се налазио један затвор УЧК, је поново ослобођен оптужница у мају 2012! Шест месеци пре тога, 2. октобра 2011, главни сведок тог случаја, Агим Зогај, бивши члан војне полиције гериле, је нађен обешен у једном парку у Дуизбургу у Немачкој, са писмом које објашњава разлоге „његовог самоубиства“. Позван да сведочи под именом „сведок Х“, Агим Зогај је био под заштитом ЕУЛЕКС и његово чудно „самоубиство“ баца ужасну сенку на њихову ефикасност.

Дакле, зашто су све међународне мисије на Косову од 1999. године показале исту неспособност за организовање функционалног правног система? Зашто су те мисије одабрале да допусте да се те ликвидације наставе? Сигурно је постојала политичка одлука да се ти злочини не истражују из једног јединог разлога: опсесија о „стабилности“. Уосталом, ослобађајућу одлуку Хашког трибунала 2005. године су дипломатски кругови поздравили као „добар знак стабилизације“ Косова, уместо да је осуде као грубо непоштовање међународне правде. Његово ново ослобађање скоро да није било коментарисано.

Јасно речено, људи из УЧК су имали и можда још увек имају зелено светло за елиминацију политичких ривала како би организовали своје профитабилне послове, или чак да би завршили са физичком елиминацијом неалбанаца, под јединим условом да не нападају међународне представнике, да не организују насилне демонстрације против међународне надзорности, у Митровици и другде на Косову…

Два суђења су отворена на основу открића Назима Бљаце. У првом је Фахредим Гаши, бивши агент SHIK, осуђен на 18 година затвора. Друго суђење се односи на убиство Салиха Гашија, познатог активисте Руговине ДЛК, који је убијен 15. јуна 1999. Шест осумњичених треба да одговара за овај злочин.

Двадесетог јуна, Кадри Весели – који је данас посланик (ДПК) у косовском парламенту – је дошао да сведочи на том суђењу, тврдећи да „Назим Бљаца никада није био члан SHIK“. Како би подупрео ову изненађујућу тврдњу, Кадри Весели је обелоданио занимљиве детаље о организацији те структуре. По његовом сведочењу, SHIK је основан у марту 1999 под одговорношћу привремене владе Хашима Тачија. Тада је било 92 сарадника – који нису смели да носе оружје!

Кадри Весели је такође прецизирао да су ти агенти имали обуку од три месеца, у бар три различите државе, потврђујући тако постојање велике помоћи УЧК коју су донеле западне државе…

http://www.mediapart.fr/journal/international/200712/kosovo-un-trou-noir-dans-leurope-2-la-conquete-sanglante-de-l-uck

Косово, црна рупа у Европи: улога француске обавештајне службе

Шестог фебруара 1999. године, почињу преговори последње шансе у замку Рамбујеа, под окриљем генералног секретара НАТО Хавијера Солане и државног секретара САД Мадлен Олбрајт. Западњаци званично желе да нађу компромис између Београда и косовских Албанаца. Неуспех тих преговора ће отворити пут бомбардовању НАТО. Већ од почетка првих сусрета у Рамбујеу, јавно мњење открива младог 31-годишњака, до тада потпуно непознатог Хашима Тачија, портпарола ОВК, који се намеће као шеф албанске делегације.

Арно Данжан, садашњи европски посланик (UMP), је пратио конференцију у име француске обавештајне службе (DGSE). По његовом сведочењу, он је упознао Хашима Тачија у салонима замка Рамбујеа, а заједничка тачка им је била познавање немачког језика. Он је добио наређење да се „приближи“ портпаролу гериле тек за време друге и последње седнице преговора, између 16. и 18. марта, неколико дана пре почетка бомбардовања.

sm-10

Међутим, неколико сведока потврђују присуство Арноа Данжана од почетка првих сусрета у Рамбујеу. Више извора тврди чак да је Арно Данжан пре почетка конференције одвео Хашима Тачија у куповину нове гардеробе која више одговара његовом новом статусу, што би значило да су се они познавали много пре почетка конференције…

Овај део хронологије можда изгледа споредно, али Арно Данжан тврди да су „само Американци били у контакту са Хашимом Тачијем“, додајући да је Мишел Фуше, специјални саветник Ибера Ведрина, тадашњег министра спољних послова, дао задатак француској обавештајној служби да се распита о Хашиму Тачију у новембру 1998, сматрајући да треба успоставити контакт са ОВК. Француска обавештајна служба, као и остале западне службе, је имала контакте са албанским фракцијама – са присталицама Ибрахима Ругове као и са националним покретом ослобођења којем је припадао Тачи. Једини проблем је био што је Тачи пре Рамбујеа имао сасвим споредну улогу. Званични портпарол националног покрета ослобођења и ОВК је тада био Бардил Махмути, из Вевеја у Швајцарској.

Успон Хашима Тачија је у ствари резултат избора комуникације, у који су се вероватно умешале западне службе. Стара гарда националног покрета ослобођења је одлучила да герили подари младо лице, добродржеће и политички верно. Овај избор је извршен уз помоћ западних саветника покрета, али није сигурно да су Американци имали последњу реч. Они би сигурно више волели неког ко говори енглески, што није био случај са Хашимом Тачијем који је говорио само албански и немачки, захваљујући његовим дугим боравком у немачком делу Швајцарске.

Неколико недеља пре конференције у Рамбујеу, у Тирану, албанском главном граду, је слетео авион који за мало није изазвао катастрофу: наиме, тај авион није послао план летења тако да ваздушни контролори нису знали одакле тај авион долази ни ко је био у њему. Он је у ствари доводио важну делегацију кадрова ОВК – извори наводе „око тридесет“ особа – који су били на обуци у специјализованом центру за падобранство у Серкоту (CPES) у Француској. Ако су Американци донели политичку одлуку да дају подршку националном покрету ослобођења, теренски посао је остављен француским и европским службама.

Ангажованост француске обавештајне службе

У Француској међутим нису сви имали исто мишљење о подршци ОВК. Кабинет министра спољних послова Ибера Ведрина је био више привржен одржавању контакта са ненасилном Руговином демократском лигом Косова, познатим и историјским опозиционаром Милошевићевом режиму. Кабинет министра одбране, Алена Ришара, се двоумио. А у самој француској обавештајној служби су се супротставиле две струје: с једне стране они који су подржавали ОВК, а с друге стране носталгичари за традиционалним савезом између Француске и Србије.

Међутим, нова про-косоварска линија је имала подршку високе хијерархије, нарочито од генерала Рондоа, који је тада био на челу обавештајне координације у кабинету министра одбране. Један бивши кадар службе ипак признаје да је „на операционом нивоу требало све запечатити“…

sm-11

Ангажованост француске обавештајне службе није била ништа необично. Све западне службе су имале „свог“ човека у герили. Британци су имали команданта Рамуша Харадинаја, којем се још увек суди у хашком трибуналу[1]. Што се тиче САД, они су играли доста дискретну операциону улогу.

Арно Данжан данас инсистира на чињеници да је он деловао као „функционер“ и „по наређењу“ своје хијерархије и политичких лидера – или конкретно, по наређењу министра одбране, који је тада био социјалиста Ален Ришар. Међутим, овај агент француске обавештајне службе је нашироко градио своју каријеру на оваквом избору. Хашим Тачи је постао главни саговорник француске обавештајне службе. „Избор Тачија је била добра прилика за DGSE“, објашњава један бивши агент који је приморан на анонимност. „Међутим, убрзо је постало очигледно да је Данжан градио своју сопствену мрежу, прикривајући све информације које би могле да штете Тачију и осталим особама са којима је контактирао, нарочито после рата. Ми смо међутим знали о свим пословима које је водила ОВК“.

Али остаје једно велико питање. Зашто су САД и њихови савезници одлучили да подрже ОВК, за које је ЦИА до почетка лета 1998. године сматрала да се ради о групи повезаној са трговином дроге? И зашто баш подржати „тврдо језгро“ гериле, тј кадрове из националног покрета ослобођења? Преокрет САД је био спектакуларно илустрован посетом Ричарда Холбрука, специјалног изасланика председника Клинтона, шефовима гериле 24. јуна 1998. године, у селу Јуник, пошто је илегално ушао на Косово, тада још увек под контролом Србије.

Албанске власти су такође добиле наређење да подрже изборе које буду учинили западњаци. Социјалистичка партија Албаније, наследница бивше јединствене партије, се вратила на власт захваљујући побунама и грађанском рату 1997. године. Социјалистичка партија Албаније, нови кадрови полиције и тајне службе су били у вези са швајцарским језгром народног покрета ослобођења, који је такође био енверистичких погледа. Ибрахим Ругова је насупрот томе имао привилеговане везе са демократском партијом Салија Берише, који је проотеран са власти у пролеће 1997.[2]

Медвеђа услуга

Међутим, нови властодршци у Тирани, на челу државе коју је грађански рат дубоко ранио, нису имали никакву жељу да убрзају почетак сукоба на Косову. „Добили смо наређење да пружимо логистичку помоћ мрежи националног покрета ослобођења која се успостављала, и дуго сам се питао зашто су западњаци изабрали овакво стратешко партнерство“, признаје бивши агент француске обавештајне службе.

Само једно објашњење му изгледа као могуће. У лето 1998, Ал Каида је признала да је извршила атентате на америчке амбасаде у Најробију и у Дар-ес-Саламу, а САД су биле забринуте због ширења радикалних исламистичких мрежа у БиХ. Косово, нестабилна земља са већинским муслиманским становништвом, представљала је једну од најосетљивијих зона. „САД су подржале мреже националног покрета ослобођења зато што су сматрале да су те мреже тотално затворене свим исламским утицајима“, додаје бивши агент албанске службе. То је врло могуће, ако се сетимо идеолошке марксистичко-лењинистичке традиције покрета. Сматрајући да је сукоб на Косову неизбежан, САД су изабрале да подрже групу проистеклу из стаљинистичке традиције и са добро успостављеним злочиначким оквирима.

Та група – тврдо језгро ОВК – је на почетку сукоба имала само врло ограничену операциону улогу. Без подршке запада, она никада не би могла да се супротстави природном лидерству Руговине демократске лиге Косова… А на терену, сељаци који су узимали оружје у руке у пролеће 1998, су већином били верни Ибрахиму Ругови, и сматрали су се добровољцима оружаних снага Републике Косова (ОСРК)[3]. Западњаци су активно допринели томе да се ова конкурентска герила маргинализује, како би опстала само ОВК. Значи, историја између Хашима Тачија и Запада се не врти само око заједничких интереса. Хашим Тачи и ОВК су у главном дело западних обавештајних служби.

Тринаест година после краја рата и више него четири године после проглашења независности, Косово је и даље држава под међународним надзором, са врло ограниченим суверенитетом. Хашим Тачи, бивши герилац, је још увек премијер, али његова влада је слабија него икада. Избори у децембру 2010. године су били обележени грубим и масивним преварама, а унутрашњи проблеми демократске партије Косова, партије произашле из ОВК, су све дубљи. Међутим, америчка амбасада на Косову и даље активно подржава Хашима Тачија, чинећи му медвеђу услугу.

Оружана рука ОВК, SHIK, је званично распуштена у пролеће 2008., неколико месеци после проглашења независности Косова. Њени руководиоци су тврдили да је организација „завршила своју мисију“, док су се оснивале нове тајне службе под окриљем владе. Службе демократске партије Косова су међутим наставиле са својим радом у сенци, проширујући своју мрежу кроз читаво Косово. Претње, „информативни разговори“: новинари са Косова су се навикли на ту праксу једне праве политичке полиције.

САД су увећале своје притиске како би биле сигурне у то да ће истрагу ЕУЛЕКС о трговини органима преузети амерички тужилац. Пошто нису могли да прикрију цео случај, онда су бар хтели да контролишу ток истраге. У Француској су дипломатски кругови такође дочекали са неповерењем извештај Дика Мартија у Савету Европе, који је открио трговину органима и именовао Тачија: иза утврђивања кривичне одговорности различитих личности ОВК, изгледа да је неминовно и испитивање одговорности њихових западних заштитника.

Ипак, ако је трговина органима, онаква какву је описује Дик Марти, доказана, онда се ту ради о једном од највећих злочина југословенских ратова. Косово никада неће моћи да се суочи са својом прошлошћу све док се овај случај не разјасни. А ако је трговина органима настављена помоћу клинике Медикус на очиглед међународне администрације на Косову, онда сви ти саучесници у злочину неће моћи да побегну од своје кривичне одговорности.

http://www.mediapart.fr/en/journal/international/200712/kosovo-un-trou-noir-dans-leurope-33-le-role-des-services-francais

Жан Арно Деранс је главни уредник интернет сајта „Балканска пошта“ (Courrier des Balkans). Већ 15 година ради у јужно- источној Европи и објавио је многобројна дела у вези са регионом, као „Косовска замка“ (Le Piège du Kosovo), и у сарадњи са Лораном Жеслином „Разумети Балкан“ (Comprendre les Balkans). Балканса пошта је први информативни сајт на француском о Балкану. Постоји од 1998. године, и до данас је објавио више од 15 000 чланака о региону. Жан Арно Деранс редовно пише и за Медиапарт

Приредила и са француског посрбила: Светлана Максовић

_____________________________________________________

[1] Командант ОВК у западном делу Косова, Рамуш Харадинај је оптужен за ратне злочине против човечанства на међународном кривичном суду. Ослобођен је оптужби 2008. године, али је тужилаштво приложило жалбу, јер је више кључних сведока убијено, а неки су се предомислили за време суђења. Апелациони процес је почео у августу 2011.

[2] Ибрахим Ругова је одувек сматрао да су социјалистички албански лидери „узурпатори“, који су дошли на власт захваљујући „државном удару“. То објашњава зашто се није склонио у Албанији за време бомбардовања 1999., и зашто је одбио да оде у ту земљу све док је социјалистичка партија остала на власти.

[3] ОСРК су зависиле од структура «République de Kosovë», коју је предводио Ибрахим Ругова. Окупљајући многе бивше албанске официре из југословенске армије, они никада нису могли да дејствују на Косову под својим именом, и неки од бораца верни Ругови и начелном штабу ОСРК, су се борили под именом ОВК.


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 21. 2. 2015. у 16:56 – избачен је цео пасус на француском који је грешком остао.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3tP



Categories: Поново прочитати/погледати

6 replies

  1. У тексту је претекао један одељак на француском који је преведен па по свој прилици грешком није обрисан (En 1999, aucun crime ne pouvait être commis au Kosovo sans que Kouchner n’en soit informé…)

  2. @ Milos

    Хвала, у праву сте, сад ћемо да обришемо и нотирамо измену.

  3. Хвала Вам. Биће исправљено. Понекад ми се то дешава 😊

  4. Нема на чему, често се такви превиди дешавају. Мислим да све ове коментаре који се односе на омашку треба избрисати?

  5. @ Milos

    Мислим да све ове коментаре који се односе на омашку треба избрисати?

    Ма, нема потребе да бришемо, не кријемо ништа (а и већ су сви видели ове коментаре, што мејлом што преко RSS-а 🙂 )

    Хвала још једном на sine ira et studio приступу!

  6. Нисам мислио да треба уклонити да бисмо сакрили нешто већ из разлога да не пренатрпавамо сајт коментарима који нису у вези са темом чланка.

Оставите коментар