Ознаке

,

andrej-tkacov-240„Ја сам смешан човек“ или „ја сам човек из подземља“ – тако се често изјашњава јунак Достојевског представљајући се читаоцу. Приморавајући свог јунака да говори о скривеним, али важним стварима, Достојевски се његовим језиком обраћао читаоцу-малограђанину који се нипошто није сматрао „смешним“ или човеком који седи у подземљу. Човек који је читао Достојевског је, по својој личној процени, највероватније био озбиљан и солидан. И седео је за столом у гостинској соби или на радном месту међу важним папирима, а не у подземљу. Међутим, читајући пажљиво густ текст пред собом, у извесној фази је са чуђењем између себе – солидног човека – и човека из подземља, морао наћи извесне сродне црте. Морао је схватити да је и он „смешан човек“, премда на прсту има прстен, уштиркани оковратник му притиска подбрадак, а за столом га служи кућна помоћница. И нека је чак студент, који сања о срећи целог света; нека је банкар, који сања о томе да сакупи сва богатства под своје окриље, свеједно је морао осетити: „Ја сам смешан човек.“

А ја сам, ето, средњовековни човек. Како вам се свиђа таква изјава? Да ли проналазите сродност с њом? Ви, у чијем џепу је iPhone, на столу компјутер, а у дворишту јапански аутомобил? „Не, – рећи ће Неко. – Ја сам човек модерне, па чак и постмодерне.“ „Зашто да не? – успротивиће се Други. – Једно није препрека за друго.“ С другим се слажем. Једно није препрека за друго, господо. Ни Корољову, који је слао ракете с људима у орбиту, није сметао новчић који је увек приликом лансирања стискао у песници и који му је (како је веровао) доносио срећу. Ми, који смо цивилизовани на електричној светлости можемо бити сасвим праисторијски у ноћној тами. Али, ја нисам за несвесно дивљаштво. Ја сам за свестан свет унутрашњег човека. И у потпуној тами, и на светлости Едисонове сијалице, човек може свесно да носи у себи појмове који су туђи епохи с оне стране прозора. Не модернистичке и не постмодернистичке појмове. „Империја“, „Средњи век“, „Страшни суд“ – нису ствари којих човек треба да се плаши и нису погрдне речи. И ако се лажне асоцијације као љуска скину с једноставних појмова, ми ћемо, даће Бог, наћи привлачност у именима о којима су изречене многе лажи и блискост с „трендовима“ који нису модерни. Сад ћемо покушати да дешифрујемо термин „средњовековни“.

* * *

Небеса за мене нису мртва. Жива су и дишу. Пажљиво слушају гласова који допиру са земље. Отуда – с Неба – долази заслужена казна и милосрдни благослов. Авиони који лете небом не утичу на ове ствари пошто уопште не лете оним небом одакле долазе казне и благослови.

Пакао је за мене реалност. Тесно му је у областима у којима се налази – није важно где је то у топографском смислу. Пакао се избезобразио и жели да изађе из области снова и кошмара у реалност како би живео овде и сад с правом на стварност. Човек на земљи већ жели да буде становник Пакла.

Пакао и Небо ратују. Пакао жели да освоји Земљу како би доказао Небу своју снагу, а ако буде имао среће – и да објави Небу рат на свим фронтовима. Земљане који су неповратно погинули Пакао не рачуна. Земаљска дела, прочитана с ове тачке гледишта, дају богату храну за размишљање.

Добро и зло стварно постоје. Испреплетени су као два рвача која су се ухватила у коштац, али су реални. Понекад се зло дотерује да изгледа „као добро“, а добро је толико неупадљиво да га људи не примећују. Али су они свеједно реални и никад се не мешају до краја.

Смрт је чињеница, али се њоме ништа не завршава. Она није самостална и служи Богу, као што уопште све служи Богу у средњовековном поимању. Загробни свет је подједнако стваран као „предгробни“ свет. Ниједан свет није затворен, већ се сви међусобно прожимају и опште.

Као центар у кругу, у свету царује Бог. Сви они који Му служе, приближавају се центру и истовремено – једни другима. Сви они који се удаљавају од Њега, одлећу на периферију и даље, под дејством центрифугалне силе, – напоље из круга у паклену таму, где је „плач и шкргут зуба“.

srednjovekovni-covek

Ево вам врло кратког списка средњовековних мисли које у човеку могу живети независно од тога да ли он у џепу има или нема iPhone, а у дворишту – јапански аутомобил. Да, умало да заборавим. Средњовековни човек верује (зна, осећа), да је сва земаљска реалност попут комедије (комедија није зато што је много смешна, већ зато што има срећан крај) и да ће сва ова комедија једном бити окончана. Маске ће бити скинуте, прљавштина опрана, а злочинци ухваћени. Зрно ће се одвојити од плеве и средњовековни човек нипошто не жели да одлети далеко заједно с плевом коју односи ветар, већ жели да буде пшеница сакупљена у Небеску Житницу.

* * *

Изложене мисли не спадају у модерну, нити у постмодерну, за које не постоји смисао, за које је лепота релативна, истина илузорна, а морал користољубив. Модерна је поглед на свет самоубице, а постмодерна – живот после живота. А оно што је штурим речима раније изложено, – средњовековне мисли у свом класичном поимању, у складу с којима човек може живети и мирне савести користити тоалет и авионом путовати на одмор. Оне – ове мисли – су изложене површно, онако као што се у хрестоматији препричава „Рат и мир“. Али, надам се да нисмо лагали.

Мој предлог се састоји у томе да се свет модерне користи као намештај у хотелу, да се не одбацују фрижидери и виклери које нуди, али да се у дубини срца живи у складу с једноставним средњовековним смислом. Верујте ми, средњовековни људи нису досадни. Међу њима су, на пример, Гогољ и Паскал. Све велико и лепо чиме се можемо поносити, чиме се – узгред речено – човечанство и поноси, замишљено је и измољено управо у средњовековним келијама и радионицама. Средњовековни поглед на свет чини човека вишедимензионалним, загонетним и морално одговорним, док га савремена гледишта чине сином случаја или мајмуна, обитавалиштем глиста и напокон – храном црва. На путу од породилишта до гроба савремени погледи на свет развезују руке „случајном човеку“ и гурају га у све и свашта, пошто (дошаптавају) нема ко да одговара за проживљено.

„Ја сам средњовековни човек.“ То не звучи смешно и застарело. Ако се човек замисли, то звучи поносније него што је глупа писка: ја сам савремен човек. Пошто живим у овом времену, ја сам нужно „савремен човек“. О чему се ту може спорити и у чему је ту заслуга? Међутим, избор смисла и моралних приоритета остаје на мени и у овом избору ја уопште не желим да будем савремен човек. Имам боље варијанте. Као сасвим савремен човек недавно сам метроом дошао до Боровицке капије, стајао сам у савременом реду и потпуно савремено сам платио картицом карту. Али као већ сасвим средњовековни човек ушао сам у Кремљ и молио сам се код царског места, покрај Јермогеновог гроба и обилазио гробове кнежева у Архангелској цркви. Све у храмовима Кремља ми је било блиско као савременику њиховог пунокрвног живота. Тако, заправо, увек тежим да поступам: не спорим са стварношћу која жмирка у рекламама и облачи ме у синтетику, али се трудим да размишљам и говорим полазећи од тога да (види горе): Рај и Пакао јесу стварност; живот се наставља иза гроба; светови се прожимају и супарници су међу собом; Бог царује над светом са свом влашћу и скривено. Скривено, односно не наочиглед свих, ради наше вере у Њега. Праведник ће вером живети.

Средњовековни судија се боји Небеског Судије; средњовековни војник има и земаљску Домовину и Небеско Царство; средњовековни празник је заиста весео, а средњовековни пост је заиста строг. И сами знате какви су савремени судије, војници, празници и постови. Знајте још и то да људи примају мито, постају разбојници, развратници и лицемери због погледа на свет који формира унутрашњег човека. Док саме погледе на свет паметни и јаки људи бирају самостално, слаби и приглупи их упијају некритички, као рекламу.

Јакима и паметнима је упућен овај „смешни говор из подземља“. Као Левша који је молио да се пренесе цару да Енглез не чисти пушку опеком, и ја молим да се савременицима пренесе: „Немојте јести ‘Whiskas’.“

Са руског: Марина Тодић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 3. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-33L