Ђакон Ненад Илић: О многобрижју

Јеванђеље на недељу 26. по Духовима, ове године – недеља 7. децембра по новом календару

Величанствено Јеванђеље!

ni-6122014

Могли бисмо да га назовемо „И ми Цигани душу имамо“. И свима оним, у садашњим околностима неспособнима да стекну неко озбиљније имање – тај императив данашњег света – повремено на Литургији стигне окрепљујућа утеха. И онима малобројним другима – опомена. Прича из Јеванђеља пуна слободе, свежег планинског ваздуха, радости и духовног сагледавања света који пошао странпутицом. Боже, кад чујемо твоје утешне речи: „А ко од вас бринући се може додати расту својему лакат један?“ све нам буде јасно. Духовито, тачно и просветљујуће. Хвала ти, Боже. Чему брига? Увек поновљена, иста и глупа грешка! Па нам каже и: „Погледајте гавране како не сију, нити жању, нити имају ризницу ни житницу, а Бог их храни. А колико сте ви претежнији од птица!“ На крају ће нам рећи оно што нам све време говори: „Иштите Царство Божије, и све ће вам се ово додати.“ А шта ми све иштемо, за шта се све бринемо! Дај нам, Боже, да нас овај пост научи нечему. Бити неодговоран је једно, а бринути се без потребе (поготово кад је већ касно), нешто сасвим друго. И научи нас шта да желимо. Сачувај нас од глупих жеља које нас поробљавају. Кога варамо кад се бринемо? У ствари мучимо себе да се не бисмо покајали, и поправили. Да не бисмо постали заиста одговорни. Покај се, пребаци на Христа бреме као што ти је и понудио и – не брини. И памти научено, наравно – да не би понављао исту грешку. Уозбиљи се, а буди и даље детиње радостан. Како је то могуће – могуће је!

„Погледајте кринове како расту; не труде се, нити преду; али вам кажем: ни Соломон у својој слави својој не обуче се као један од њих. Ако ли траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, колико ће више вас, маловерни!“ Не каже нам Христос да не треба ништа да радимо. Више пута нам је одредио подвиг као задатак. Већ у Старом Завету речено нам је да ћемо после прародитељског греха, првог великог удаљавања од Бога, у зноју лица свог зарађивати хлеб свој. И да ће нас прогонити Бог и смрт. И страх као последица свега тога. То је човек неопрезно изабрао удаљавајући се од Бога. Стављајући сопствену аутономију испред свега. У ствари нам каже, да у сред наших напора да обезбедимо своју породицу, да поплаћамо рачуне, да не будемо избачени на улицу, да не будемо социјално презрени – да треба да оставимо макар мало простора за интервенцију Божију. Још боље – да на време, шта год радили, остављамо што више простора за Њега. Да све тако радимо да Њему остављамо завршну реч, пошто она и јесте његова. Да се не мучимо око онога што није у нашој моћи.

Као опомена, на почетку овонедељног читања говори се о богатом човеку коме је стигла изобилна жетва и који је онда помислио да је миран до краја живота и да не мора више ништа да ради. А крај живота, који је он на основу пристиглог богатства видео далеко после низа удобности и уживања – стигао је исте ноћи. Откуд ми знамо о ономе што није у нашој власти! „Тако бива ономе који тече, благо, а не богати се Богом“, упозорава нас Христос. Парадоксално је, а искуствено проверљиво да и ако се живот онога који се не богати Богом не заврши тако драматично, нагло – ипак од умирућег буде доживљен као нагао и неправедан.

Живимо у времену кад скоро нико не жели да се припрема за смрт. Кад се живот продужује, скоро цеди, до последњих његових физичких манифестација. И онда, наравно, смрт свима стиже пренагло.

Ко се богати Богом и испуњава љубављу, спреман је за сусрет са Њим, без ограда, без заклона. Али спреман је и за живот. За живот у богатству или сиромаштву – свеједно. Јер зна шта је најважније – да ни почетак ни крај живота нису у нашим рукама. А да ако се Богу с поверењем препустимо, наравно не напуштајући максималан труд – од Бога можемо да очекујемо и старање. Као птице небеске, као кринови у пољу. Сутра на Литургији макар на кратко можемо да удахнемо разређени планински ваздух са висине божанске објаве и да осетимо радост Божијих створења. Кад то једном заиста осетимо – лакше ћемо касније кроз живот. А пошто смо заборавни – макар неколико пута годишње ће нас Божије речи подсетити на најважније. Божије речи које заједнички, у Божијем окриљу, слушамо на Светој Литургији.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Прича о лудом богаташу

А њима рече: Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат.

Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива.

И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?

И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;

И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се,

А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?

Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.

А ученицима својим рече: Зато вам кажем: не брините се душом својом шта ћете јести, ни тијелом у шта ћете се одјенути;

Душа је претежнија од јела и тијело од одијела.

Погледајте гавране како не сију, нити жању, нити имају ризницу ни житницу, и Бог их храни. А колико сте ви претежнији од птица!

А ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један?

Ако, дакле, не можете ни најмање, зашто се бринете за остало?

Погледајте кринове како расту: не труде се, нити преду; али вам кажем: ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих.

Ако ли траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, колико ће више вас, маловјерни!

Ни ви не иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се.

Јер све ово траже незнабошци овога свијета; а Отац ваш зна да вама треба ово.

Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати.

Јеванђеље по Луки 12,15-31



Categories: Преносимо

Оставите коментар