На вест о смрти – Добрица Гајић (1965-2014)

Познати новинар, публициста, аутор и дугогодишњи сарадник НСПМ Добрица Гајић, трагично је окончао живот 19. новембра 2014. године.

dobrica-gajic-crno-bela-1

Добрица Гајић (1965-2014)

 

Објавио је две збирке песама: Водени знаци („Хипнос”, Београд 1990) и Црна мећава („Видици”, Београд 1992). Са руског језика превео је брошуру Николаја Берђајева Марксизам и религија (Центар за културу, Паланка 1994), за коју је написао и поговор. Заступљен је у двојезичној антологији Песма о Косову – The Poem of Kosovo („Видици”, СКЗ, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу, Београд 1991), коју су приредили Ирена Костић и Слободан Вуксановић.

У књизи Сведоци историје/Разговори с поводом (2002-2005) објавио је неколико десетина интервјуа са нашим познатим историчарима и угледним интелектуалцима (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010). Критичке приказе штампао је у књизи Поуке прошлости/Прикази књига (2006-2010) (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010).

Био је уредник Студента, Видика, Књижевне речи (в. д. главног и одговорног уредника), Погледа, Линије, Круне (главни уредник), Нашег бренда и дневних он-лајн новина Независност (в. д. главног и одговорног уредника). Неколико година обављао је дужност шефа Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Био је члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.

Поред свог богатог новинарског и књижевног рада, Добрица је последњих неколико година радио као администратор на сајту Нове српске политичке мисли.

Сахрана ће бити обављена на гробљу у Малом Пожаревцу у суботу 22. новембра у 12:30.

(НСПМ, 21. 11. 2014)

Добрица Гајић: Ђинђић је био најлуциднији политичар с којим сам разговарао

14.10.2012. Разговор водио: ФБР аутор Владимир Недељковић

Новинар Добрица Гајић недавно је објавио књигу Обнова демократије/Изабрани интервјуи (1992-2007), коју су издали Центар за унапређивање правних студија и Скупштина општине Сопот.

Професор Слободан Антонић, као рецензент, високо је оценио Гајићеву књигу:

„Ова књига се може читати на два начина: као floriarium егзистенцијалног мишљења великана српске културе који више нису са нама – Капора, Калајића, Николе Милошевића, Данка Поповића, патријарха Павла…; и као политичко сведочанство о једном времену које је суштински одредило нашу данашњу судбину, сведочанство које нам дају тадашњи важни актери, аналитичари и критичари – Зоран Ђинђић, Дража Марковић, Александар II Карађорђевић, Љубомир Тадић, Небојша М. Крстић, Милан Ст. Протић…

Ова књига је драгоцени белег који показује читав дух наше епохе, наше најбоље рефлексије светско-историјске инерције у којој пребивамо – као и о отпору који јој пружамо, она је сведочење и о политичким и националним заблудама којима смо робовали, и којима, нажалост, још робујемо – али и о истинама које смо тада схватили, а које нас и данас воде.

Књига вредна пажљивог читања, подвлачења и размишљања…“

С Гајићем смо разговарали о Обнови демократије, али и о нашем новинарству и политичарима с којима је сарађивао.

Због чега су корисне књиге изабраних интервјуа?

– Интервјуи са утицајним личностима могу бити значајно сведочанство о одређеној епохи и самом човеку с којим се разговара. Отуда није лоше сабрати интервјуе јер су они објављени на различитим местима, а само њихов аутор има увид у то где се налазе и колико их тачно има. Нисам без разлога за књиге интервјуа Сведоци историје и Обнова демократије направио спискове својих текстова у листовима с којима сам највише сарађивао. Поред интервјуа већ одштампаних у тим књигама, будући истраживачи могу у библиографији запазити неки интересантан наслов који ће, на основу пружених података, лако пронаћи. Према томе, такве књиге су веома корисне. Понекад трају деценијама. Мислим на Десет писаца – десет разговора Бранимира Ћосића и на Агонију Европе Богдана Радице. Ћосић је, као што је познато, разговарао с Бором Станковићем, Црњанским, Миланом Ракићем, док је Радица интервјуисао Мана, Жида, Берђајева, Унамуна.

Професор Јовица Тркуља истакао је једном приликом да сте интервјуима које сте урадили реафирмисали тај жанр у српском новинарству. Шта је новинару који води одређени интервју најпотребније?

– Најважнија је стечена култура и способност да се постави право питање, стрпљење да се саговорник саслуша, као и одговорност да се чињенице не злоупотребљавају. Никад нисам ценио оне који на основу снимљеног разговора конструишу интервју, па он понекад не личи на оно што се у стварности догодило. Имао сам прилике да се у то уверим у појединим редакцијама. Интервју који се ради за новине није исти као онај који се води на телевизији. Понекад одређени разговор у некој емисији изгледа на први поглед занимљиво, али кад погледате транскрипт, разочарате се како то на папиру изгледа. Новински интервју мора бити заокружена целина, то јест мора имати своју архитектонику. Мали број новинара уме то да изведе на прави начин.

Добрица Гајић и проф. Јовица Тркуља

Добрица Гајић и проф. Јовица Тркуља

У Обнови демократије објавили сте и интервјуе које сте водили са Зораном Ђинђићем. Како оцењујете његов политички ангажман?

– Зоран Ђинђић је био најлуциднији политичар с којим сам разговарао. Ти разговори вођени су 1996/97. године. Имали смо добру комуникацију. Знао је да после интервјуа остане по сат времена дуже разговарајући са мном о неким књигама. Код њега ми се свидело то што је много радио на себи. У то време почео је да прати економску литературу и да се интересује за менаџмент. Гледао сам га како је сазревао као говорник и како је страховито брзо умео да излаже своје идеје. Касније се с њим нисам виђао. Но, кад се бавите овим чиме се ја бавим, увек задржавате критичку дистанцу према сваком саговорнику. Ни Зоран Ђинђић ту није био изузетак. Нисам имао разумевања за многе потезе које је у политичком животу вукао. Ипак, не сумњам у то да је својим радом Ђинђић обележио крај прошлог и почетак овог века на нашем простору.

Постоји ли неки саговорник кога цените више од других?

– Захвалан сам свима који су пристали да ми дају интервју. Наравно, саговорници су се међусобно разликовали. У Сведоцима историје налази се нпр. интервју са Андријом Раденићем. Био је то историчар који је са готово математичком прецизношћу желео да тумачи догађаје. У Обнови демократије постоји разговор с Марком С. Марковићем, који је располагао даром да у општим цртама, иако није детаљно пратио дневну политику, наслути развој будућих догађаја. Сваки је саговорник прича за себе. Као и новинар, уосталом. Нажалост, приличан број мојих саговорника није више међу живима.

Како гледате на друштвени положај новинара и стање нашег новинарства?

– Највећи број новинара живи веома тешко. Новинарство је материјално неисплатива професија, осим за мали број новинара у великим медијима. Годинама сам радио без стажа, једва састављајући крај с крајем. Ни данас нисам у много бољој ситуацији. Наравно, има у новинарству и лепих ствари. Водио сам разговоре са врло значајним представницима културног и политичког живота. И то је оно што остаје. За тако нешто морате се изборити, то се ничим не може купити. Иначе, квалитет српског новинарства је на прилично ниском нивоу. Сензационалистичким приступом подилази се најширој публици, мало је озбиљних ствари у јавности. Изгледа да оне више никога не интересују. Ни уреднике, ни читаоце, ни гледаоце, ни слушаоце…

Мало се зна да сте сарађивали са Српском радикалном странком и Војиславом Шешељем. Да ли се кајете због тога?

– Стицајем околности, сарађивао сам скоро три године. Чини ми се да је Шешељ ценио мој рад у Погледима. Никад ми није рекао ниједну ружну реч, а гледао сам га како виче на многе посланике и функционере СРС. Александар Вучић је један од њих. Једино је Томислав Николић имао другачију позицију у то време. Њега је Шешељ уважавао више од осталих. Не кајем се због те сарадње. Сувишно је о томе причати на такав начин, мада је тачно да то време представља застој у мојој новинарској каријери.

Према Вашем мишљењу, које су добре а које лоше стране Војислава Шешеља?

– Шешељ је несумњиво интелигентан, вредан и образован политичар. Бољи је говорник него писац. И поред силне скрибоманије, није написао ништа значајније, нешто што ће остати. Мени је, у политичком смислу, сметала његова везаност за Слободана Милошевића, што је у Хагу доведено до врхунца. Као да је имао комплекс ниже вредности према Милошевићу, чију сам политику увек осуђивао и тај став ни данас не бих променио. Контрапродуктивно је било и зближавање Војислава Шешеља са Садамом Хусеином.

Питате ме за Шешељеве лоше особине? С те стране могу рећи да се ради о врло непринципијелном и неморалном човеку. Уверио сам се у то и на личном примеру. Сарадњу са мном прекинуо је на тај начин што ме је његова секретарица о томе обавестила службеним писмом. Из тог разлога нисам с њим разговарао кад бисмо се срели у Скупштини Србије, где сам годинама био акредитован новинар. Било је то пре његовог одласка у Хашки трибунал. Друге појединости ове квалификације нису за ширу јавност.

Шешељ је у странци често постављао лош кадар на важне позиције. Волео је и послушнике. Кад сам му скренуо пажњу да губи дуеле са Чанком и Батићем и да мора бити много припремљенији, није ме више питао за мишљење. Све у свему, Војислав Шешељ је најзаслужнији и за узлет и за слом Српске радикалне странке.

Неколико година били сте шеф Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Како се одвијала сарадња с Војиславом Михаиловићем?

– Сарадња с Војиславом Михаиловићем одвијала се уз обострано уважавање. Међутим, у самом Српском демократском покрету обнове није постојала добра комуникација између Војислава Михаиловића и Верољуба Стевановића. Михаиловић је био исувише везан за Коштуницу, који га је на крају изиграо и оставио без посланичког мандата. Стевановић је наставио да се шлепа уз Млађана Динкића и ДС. Михаиловић је, према мом суду, добар као део тима, као што је било у Српском покрету обнове. Штавише, био је угледан потпредседник Скупштине Србије, али он, засигурно, није способан да води политичку странку.

Добрица Гајић, Војислав Михаиловић

Добрица Гајић и Војислав Михаиловић

Кад сте већ поменули Коштуницу, правили сте некад интервјуе и са њим?

– С Војиславом Коштуницом водио сам неколико разговора пре његовог доласка на власт. После тога, нисам га уопште срео. Чини ми се да је поштен човек, јер нисам чуо да је узео нешто што му не припада. Замерам му једино на томе што су под његовом влашћу у неким државним медијима на површину испливали људи којима тамо није било место. То се није могло десити без његовог знања. Не бих да улазим у детаље, али је факат да се и његова политика променила. Сада се ДСС противи уласку Србије у Европску унију, а раније није било тако.

Специјалиста за интервјуе и приказеДобрица Гајић рођен је 11. марта 1965. године у Београду. Завршио је Економски факултет у Крагујевцу. Поезију, интервјуе и приказе објављивао је у Православљу, Гласу Цркве, Погледима, Факу, Студенту, Књижевној речи,Књижевним новинама, Дуги, Борби, Демократији, Нашој Борби, Српској речи,Политици, Блицу, Дану, Данасу, Правди, Свескама, Српском књижевном гласнику, НИН, Сведоку, Новој српској политичкој мисли, Зениту,Херетикусу

Објавио је две збирке песама: Водени знаци („Хипнос”, Београд 1990) и Црна мећава („Видици”, Београд 1992). Са руског језика превео је брошуру Николаја Берђајева Марксизам и религија (Центар за културу, Паланка 1994), за коју је написао и поговор. Заступљен је у двојезичној антологији Песма о КосовуThe Poem of Kosovo („Видици”, СКЗ, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу, Београд 1991), коју су приредили Ирена Костић и Слободан Вуксановић.

У књизи Сведоци историје/Разговори с поводом (2002-2005) објавио је неколико десетина интервјуа са нашим познатим историчарима и угледним интелектуалцима (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010). Критичке приказе штампао је у књизи Поуке прошлости/Прикази књига (2006-2010) (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010).

Био је уредник СтудентаВидикаКњижевне речи (в. д. главног и одговорног уредника), ПогледаЛинијеКруне (главни уредник), Нашег бренда и дневних он-лајн новина Независност (в. д. главног и одговорног уредника). Неколико година обављао је дужност шефа Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Тренутно је ангажован у веб редакцији Нове српске политичке мисли. Живи у Малом Пожаревцу.

Да ли је нормално да се такве ствари дешавају?

– Доследни и одрасли људи не би требало да праве ненормалне заокрете спрам онога што су раније заступали. Али свашта се дешава, понекад и на општу корист. Милорад Додик је некад страшно вређао Републику Српску, а данас је њен ватрени бранилац. Ивица Дачић је променио политику СПС-а и тако ојачао странку. Имате и обратан пример, какав је Вук Драшковић. Тај човек је правио невероватна одступања од почетних позиција, па не чуди што је спао на овако ниске гране.

Своја политичка опредељења променили су Томислав Николић и Александар Вучић. Шта мислите о њима?

– У праву сте, некад је Николић био главна узданица Војислава Шешеља. Промена код њега последица је свађе са Шешељем, а не некаквих великих идеолошких размимоилажења. Касније је то требало оденути у ново рухо и формула се нашла у свему ономе што је до јуче дифамирано и омаловажавано. Вучић је, сетите се, дуго размишљао ком ће се царству приволети. Никад нисам имао разумевања за његова пренемагања, па немам ни сада. Видећемо на шта ће изаћи њихова нова политика. У Влади је СНС, очигледно, танка у кадру. Чини ми се да су на репрезентативна места постављени Вучићеви послушници, а не људи који би тај посао обављали онако како доликује. Исти је случај и с некима у Николићевом кабинету. Уосталом, погледајте само ко је председник Скупштине Србије или министар правде.

У актуелном избору који нам се намеће, да ли сте Ви за Русију или Европску унију?

– Немојте ми замерити, ја сам за Србију. Мислим да је патријарх Иринеј дао мудар одговор на слично питање: „Паметан човек и паметна политика окреће се према свима. За нас је блискост с Русијом и нормална и природна. Наравно да се ни Европе не одричемо. Идеал је да будемо са свима у коректним односима.“ На политичарима је да то оперативно спроведу. Ако Томислав Николић нешто од тога уради, добиће прелазну оцену. Борис Тадић је пао на испиту, на њега ће будуће генерације гледати као на онога ко је Хашком трибуналу испоручио Радована Караџића и Ратка Младића. А то није најбоља препорука за српску историју.

Некад се о Вама писало да сте нада српске метафизичке поезије. Зашто двадесет година ћутите на том плану?

– Искрен да будем, нисам незадовољан одјеком које су моје две збирке песама у своје време имале. Кад будем објавио трећу, надам се да ћу оправдати наде које су у мене полагане. Није битан број наслова, већ да ли сте написали нешто вредно. Научио сам да у животу треба бити стрпљив и истрајан. Тада постоје велики изгледи да ствари дођу на своје место, али вам то нико не може гарантовати.

(ФБ Репортер, 14. 10. 2012)



Categories: Преносимо

Оставите коментар