Џерард Галучи: Београд ће признати Косово, било за четири, или двадесет година

dzerard-galuci-240На недавном „историјском“ састанку у Београду између лидера Србије и Албаније, албански премијер је искористио могућност да наведе како је статус Косова, као независне земље – већ решен. Рама је приметио да је „108“ земаља признало косовску независност, као и Међународни суд правде. Ако по страни оставимо чињеницу да Међународни суд правде није „признао“ независност Косова, већ је само рекао да међународно право на то питање нема одговор, Рама је суштински у праву. Косовска судбина била је запечаћена онда када је НАТО, без мандата Уједињених нација, те према томе – незаконито, двомесечним бомбардовањем окончао вишегодишњи конфликт између Србије и косовских Албанаца, а онда и ушао на ту територију.

Да кажем нешто о питању легалитета, с обзиром на то да се оно што се догодило са Косовом поново, и поново појавило – последњи пут у интервенцији Сједињених Америчких Држава са савезницима у Сирији. Свака од 183 земље, колико их је потписало Повељу Уједињених нација, обавезала се на различите елементе те повеље. Тиме су потписнице успоставиле међународно право између осталог (inter alia) и о питању интервенције у пословима суверених држава. Повељом су успостављена два и само два услова када се оружана сила може употребити против суверених земаља – онда када је у питању непосредна самоодбрана и када за то постоји одлука Савета безбедности Уједињених нација. (Поглавље 8 дозвољава улогу регионалних снага, али само када их Савет безбедности одобри.) Чланом 6 Устава Сједињених Америчких Држава утврђује се да ће „сви споразуми који су постигнути, или ће се постићи под влашћу Сједињених држава, бити врховни закон земље.” Сједињене Америчке Државе су се међународним и својим законом обавезале да неће предузимати унилатералну акцију против друге суверене земље, осим у случају непосредне самоодбране. Тако су њене акције из 1999. године биле незаконите. Проглашење независности Косова 2008. године појавило се ван контекста резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244, а међународна заједница то никада није пер се санкционисала. Међутим, одлуке о признавању сецесије нису предмет међународног права – као што је и рекао Међународни суд правде – свака земља за себе одлучује да ли ће признати независност, или не. Стога је јасно ко на терену може да победи, а 1999. је „победила” ОВК,  уз незаконито саслуживање НАТО-а као своје војске.

Још од тада је интервенција НАТО-а нека врста игре из сенке. Уједињене нације послале су мировну мисију на Косово да управља њиме све док интервенционе силе званично не одлуче шта са њим да ураде. Интервенционе силе су игнорисале оне одредбе резолуције 1244 које им се нису допале, попут тога да се резолуцијом Србији признаје суверенитет над овом територијом, те су тако 2008. одлучиле да Косову дају независност. УНМИК је урадио свој посао у вези са управљањем, а онда га пренео на Европску унију која је пропала у скоро сваком могућем виду да нову државу постави на ноге и има функционалну, некоруптивну, вишенационалну демократију.

На чињеницу да им је сада саопштено да живе у другој држави, а не у оној у којој су рођени, Срби на Косову су реаговали на различите начине. Многи су отишли, а они који су остали јужно од Ибра, на крају су се прилагодили чињеници да су окружени Албанцима и препуштени себи самима (припадници међународне заједнице нису урадили ништа када је Приштина употребила силу, како би их натерала на послушност). Срби на северу су се томе одупрели и то још увек чине, упркос очигледној одлуци српских владаоца да и њих препусте сопственој судбини.

Садашња влада Србије везала је своје будуће постојање за пријем у Европску унију. Државна економија је у очајном стању и зависна је од даље помоћи из ЕУ и евентуалног чланства у њу. Упркос пореклу СНС-а као „националистичке странке“, она је суштински већ предала Косово, како би испунила захтев из Брисела/Берлина за уређивањем односа Београда са Приштином. Приштина каже да жели пуно дипломатско признање из Београда у року од четири године, а Берлин и даље одбија да отвори било какво поглавље о пријему Србије у ЕУ, све док Србија не уреди односе са Косовом. Докле год косовски Албанци не буду извршили потпуну инвазију севера, било која рационална српска влада ће, када је Косово у питању, без обзира на цену, учинити све како би остала на путу за Европску унију.

Остаје питање за север и северњаке – шта се њима тачно догађа? Све док није постало јасно да ће добити само минималну помоћ из Београда, руководство са севера је једноставно било одбијачки настројено. У том периоду изгубљене су неке од могућности са којима се могла искористити иницијатива коју је понудила управа УНМИК-а – знам, јер сам био тамо – како би се нашло решење за нека погранична питања, којима би се успоставиле јасније линије између њих и Албанаца, а да се истовремено отворе канали којима би се на статусно неутралан начин уредили неопходни међусобни односи. Током тог периода, већина севернокосовских Срба се није потрудила ни да прочита Ахтисаријев план. Ипак, недавно су се појавили знакови новог, млађег и прагматичнијег вођства. Они су окренути ка континуираној улози Уједињених нација и ка моделима са којима би се спровеле Ахтисаријеве одредбе уз, на пример, јужнотиролски модел, како би обезбедили безбедно и сигурно окружење за Србе на северу и на југу – да остану на Косову.

Европска унија је још увек „испод задатка” тиме што је Оливер Ивановић остављен у затвору, уместо да обавља своју улогу – пошто он, од када га ја познајем, служи својој заједници, користећи мирна политичка средства. (Иронично, исти они који су због своје интервенције на првом месту поступили незаконито, изгледа да Оливера сада држе као оног ко је одговоран. Чак је и часопис „The Economist” то приметио.) И поред тога, јасно је да судбина косовских Срба остаје у њиховим рукама. Београд ће очекивано признати Косово, било за четири, или 20 година. Релевантни делови Ахтисаријевог оквира остају, док припадници међународне заједнице не могу, а сумњам и да ће, дозволити Албанцима било какве нове епизоде потпуног етничког чишћења. Ови фактори обезбеђују контекст за паметно и заједничко планирање, те акцију коју ће предводити косовски Срби. Carpe diem.

Џерард М. Галучи је пензионисани дипломата из Сједињених Америчких Држава и миротворац Уједињених нација. Као представник САД-а био је ангажован на решавању сукоба у Анголи, Јужној Африци и Судану, и био директор унутрашњих послова САД-а при Већу за националну безбедност. Од јула 2005, до 2008. године, био је регионални представник Уједињених нација за Митровицу, а од новембра 2008, до јуна 2010, и шеф мисије Уједињених нација у Источном Тимору. Сада ради као независни консултант.

The article is originally written in English. To read it in English, please click HERE

Наслов и опрема: Стање ствари

(КосовоСеверПортал, 17. 11. 2014)



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Интересантно је да људи од интегритета дају овакве прогнозе, које почивају на претпоставци да се ништа неће променити у међународним односима.

  2. Људи од интегритета су интегритет и заслужили јер дају реалне процене уместо што чењкају да се небо сруши, али ми ћемо преживети јер ћемо се сабрати под оном шљивом. Не убијати гласника који доноси лоше вести, него радити да се однос снага промени.

  3. Sta ima vaznije od dobrih i iskrenih odnosa sa nasim susedima ?

  4. Деда ђоле, мало сте не доречени. Који су то „наши“ суседи, који са нама желе „добре и искрене“ односе? Ваљда је за добре и искрене односе НЕОПХОДНА узајамност?

Оставите коментар